Salman Ruždi nije Majkl Džekson svetske književnosti, Vidjadar Najpol, koji je očajnički želeo da bude beo, visok Anglosaksonac. Ruždi se u svojoj koži oseća odlično, znanje baštinjeno iz Indije (jezici, kultura, Pakistan, sav taj mentalitet, istorija) bez vidljivih šavova je povezao s odličnim britanskim obrazovanjem, a neprestanim čitanjem ("divljačkim obrazovanjem", rekao bi Dragan Babić) osvojio je engleski jezik, kulturu, književnost i istoriju (sa sve akcentom), plus što je skrozirao Ameriku kao Nabokov i evropsku istoriju i helensku kulturu kao Sol Belou.
"Kuća Goldenovih", još jedno remek-delo Salmana Ruždija
* * *
Ruždija obožavam sve više kako se odmiče od magičnog realizma i mumbajskih tema (zapravo jedne jedine teme, mitološkog detinjstva tamo) i što se više ukorenjuje u Americi. Čak i navijački pristup u politici u ovom romanu (što tako vonja po Ijanu Mekjuanu i "Subotu", ono, na primer: "Demonstriraju protiv intervencije u Iraku, ali bravo,Toni Blere /ili je "Tonije Bleru"?/, međutim, demonstranata i dalje ima manje nego žrtava diktatora Sadama Huseina!", taj rad, mislim, u lamentiranju nad uspehom zelenokosog, dok je "Od Opaka Zlica Hilarica" ipak prikazana previše benevolentno), dakle čak i taj navijački pristup mu opraštam (ko mene pita šta ja kome opraštam, jebote?!), jer je napisao strašan roman, roman epohe, u isto vreme ispovedan (dobro, ušuškane su te ispovesti u razne likove da se ne doseti baš svako) i društveno kritičan, tako da se prst u oko zabada i budalama koje od besa drmusaju liberalno-demokratski brod tek da bi, valjda u dokolici, osetili slatku jezu, i politički korektnim strinama i filmskoj industriji, a bogme i tim prokletim babama, džender voriorsima, a usput se šamara blazirana kulturna i džet-set scena nevjorškog babla na Menhtenu (je l' Menheten? Ima li neki drugi babl u Nevjorku, ha?).
Ruždi je neverovatno lucidan i sposoban da se apdejtuje i u 70.-i-nekoj. Jedan njegov lik je kreator video igrica, drugi, pak, korporativni mogul sa sumnjivim vezama u telekomunikacijama pa zna sve o 2G, 3G i tako dalje mrežama i telefonima. Neka pičkica od kritičara je pisca optužila za guglanje. Ma hajde, beži. Niko ne može da pogodi da je delove romana o kompjuterima i telekomunikaciji napisao pisac koji je prvi mobilni telefon uzeo u ruke u 50. godini, a obrazovao se pomoću abakusa i minijaturnih tabli na kojima je pisao kredom, medije je upio na aparatu "Kosmaj" a slova učio tako što je štapom pisao po pesku mumbajskih sokaka...
Ali, mnogo teže od research-a na polju tehnologije, mnogo bolnije i sudbonosnije od toga bio je riserč na polju psihe, na polju antropoloških zemljotresa, koje su pod plaštom Političke Korektnosti zadesile Ameriku. Ruždi se hrabro očitovao i na tom terenu, raskrinkavši kretenizam džender nacista u briljantnom dijalogu s psihoterapeutom pod kodnim imenom "Profesionalka".
Iza svakog Ruždijevog romana posle Dece ponoći stoji krvničko istraživanje, to se ne može dovoljno naglasiti i prosto se vidi da iza svakog, pa i najmanjeg podatka, svake adrese, iza svakog opisa enterijera i iza svakog istorijskog navoda --> stoji višestruka provera. To sve košta. Ruždi se naoružava faktima, on na zid radne sobe pribadačama okači fotografije zgrada, portrete ljudi, crteže i opise odeće, spiskove najrazličitijih podataka i pojmova, on ima geografsku širinu i dužinu svakog toponima, njegov je hronotop snabdeven meteorološkom prognozom i dogođenim stanjem za dan i čas u kome se odvija radnja njegovog romana, on zna u kojoj se radnji mogu kupiti cipele koje njegov lik nosi, nema šanse da mu neka picajzla od čitaloca nađe propust u stilu: "Ta i ta ulica nije jednosmerna, ta i ta adresa ne postoji, tu kompjutersku igricu koju ste opisali nije moguće tako programirati". Kao što rekoh, to košta.
Roman počinje impulsom. Inspiracijom. "Bolom u porebrici", kako bi rekao Nabokov. Ali to nije dovoljno. Jer, Ruždi zna da pisac mora da bude pametniji od svojih likova. Zatim sledi istraživanje. Angažuju se istražitelji da pronađu podatke. Gugl mape, fotokopirane starostavne arhive, ukoričene efemeride prošlih trenutaka, da bi se rekonstruisao horoskop književnih likova. Da li se u prodavnicama i servisima još mogu naći delovi za opravku tih starih automobila koji špartaju ulicama romana...?!
Ruždi je opisao Nerona Goldena, misterioznog biznismena koji iznenada dolazi u nevjorški babl, s namerom da reinventuje svoj život. On ima onoliko godina koliko i pisac, dolazi iz Indije ili okoline (Pakistan?), ima troje dece, tri sina, koji imaju imena što asociraju na mitove: Petronije, Apulije i Dionis. Jedan je ludi kompjuterski genije, drugi mediokritetski umetnik, a treći je osakaćen smušenom seksualnom orijentacijom, zbog čega počini samoubistvo. (Kao da mu je seksualna orijentacija - zanimanje!; D., kako ga svi zovu, jeste valjda neko nahoče ili vanbračno čedo?) Umiru i druga dva sina. Onaj ludi kompjuteraš, što je ceo život proveo zatvoren u četiri zida zbog agorafobije, kada se konačno nakanio da se proluftira, pogine na kultnom gradsku trgu u terorističkom aktu tokom Noći veštica, neostvarenog (ili možda i ostvarenog, ali u duši nezadovoljnog) umetnika, ubiju kao Džejmsa Kana u "Kumu", u mafijaškoj osveti zbog starih indijskih grehova Nerona Goldena.
Roman se pripoveda iz vizure wannabe reditelja, stanovitog Belgijanca Renea iz profesorske porodice i koji lepo živi u roditeljskoj gajbi u kosmpolitskom Nevjorku i mašta o tome da postane reditelj. Treba spomenuti i Neronovu poslednju suprugu, ambicioznu i zlu rusku balerinu, umešnu jebačicu i lovkinju na bogatog muža...
Ruždi je i ovaj veliki roman napisao kao što je Mendeljejev sastavio periodnu tablicu hemijskih elemenata. Išpartao je list hamer papira i podelio ga na kvadrate namenjene elementima/poglavljima, za koje je znao da će morati biti pronađeni, pardon, napisani, pre ili kasnije. Neki (elementi) su piscu bili naročito interesantni, neki, pak, ne toliko, a neki su mu bili ama baš dosadni, ali tablica je morala biti popunjena. Sva ona višeslojnost iz "Klovna Šalimara", sve to poigravanje s tolikim civilizacijskim šemama i različitim istorijskim perspektivama, suvereno sviranje po klavijaturama višetastaturnih orgulja (kao u filmu "Tomi") a da se čuje blistava harmonija, to postoji i u "Kući Goldenovih", čiji slobodni primerak srpskoh primerka ne dočekah u gradskoj biblioteci, pa je smazah u originalu, nakon što sam ga kupio preko Book Depository-ja.
Ruždi ima manir, koji nikada ne može ni da dosadi niti da se istroši, a to je konradovski trostruki paralelizam; njegov omiljeni pisac je koristio tripple adjective, a Ruždi rabi trostruki paralelizam, trostruku komparaciju, on pojam ili pojavu koju želi da "iscrpi & utvrdi" ---> najpre uporedi s nečim iz gčke ili rimske mitologije, zatim s nečim iz savremenog filma ili s televizije (a to može biti sasvim recentan filmski naslov, prikazan u bioskopima samo godinu dana pre izlaska romana) a onda - da bi se utvrdilo gradivo - dodaje i treće poređenje, iz nekog književnog ili filozofskog dela u poslednjih tristotinak godina. To je ruždijevski trostruki paralelizam, što je baštinio od Džozefa Konrada.
U "Kući Goldenovih", on je kao i uvek upotrebio gomilu ceduljica i beleški (jer pisac uvek mora da piše) kao Makjuan, samoljubivo autoreferencijalnih zezancija kao Nabokov, a sve je to ugradio u formu maksimalističkog romana, poput Bolanja, s tim da se on ne drži književnosti kao jedine time, kao Bolanjo što radi (pa ponekad Borhesu navuče kožnu jaknu i slepog ga vodi po zadimljenim barovima, kao onog Bernsa iz Simpsonovih) i kao što Enrike Vila Matas radi, pa su im obojici likovi uvek pisci, izdavači, urednici, pesnici (to je uočio Igor Marojević u predgovoru jednog prevoda Bolanjove proze) i likovi im uvek samo nagvaždaju o književnosti, već Ruždi makjuanovski riserčuje. U "Kišotu" ima farmacije i zemljopisa, u "Klovnu Šalimaru" ima kulinarstva (što je inspirisalo velikog švajcarskog pisca Martina Sutera da napiše odličan roman "Kuvar"), istorije i geopolitike, u "Kući Goldenovih" ima komunikacione tehnologije, kompjutera i džender politike...
Koristeći tehnike srednjovekovnog romana, obogaćene omrznutim i ogavnim postmodernizmom (koji u njegovim rukama opaljuje kao najubojitija kubura), Ruždi u poslednjim američkim romanima ulazi u manir, koji, kako rekoh, kod njega uopšte nema pežorativno značenje. Manir, da, ali kakav! Naime, uvodi se paralelizam pripovedač (portretista) - posmatrani lik (neka vrsta "građanina Kejna"). Pripovedač je uvek neka vrsta Sanča Panse, namerno poblesavljen lik, prividno nedorastao velikanu koga doslovno ili metaforički stalkuje. (Otud je ovaj Rene Unterlinden tako živcirao mnoge čitaoce, a meni je iz nekog razloga na oči dolazila slika Pitera Lorija, premda je Ruždi višekratno naglasio da lik nosi izuzetnu mušku lepotu.) Takođe, obavezni sastojak tog manira, koji u rukama Mandušića Ruždija ne može da omane, jeste - mit, koji se koristi kao skela za slikara i freskopisca kada slika na nekoliko metara visine, taj mit je kao klin u čorbi, kao tegla slanih inćuna koji se posle u jelu ič ne osećaju, kao udvojeni pripovedač u srednjovekovnom romanu, jedno JA koje opisuje lika koji je takođe pisac. Kao "Čeh" u Kunderinom "Usporavanju" (neki prevodi kažu: "Usporenost"), kao Dimitrije koji opisuje Dositeja u "Životu i priključenijama"... Deo manira je i nabrajanje kao stilska figura, kao da Ruždi želi da iscrpi sve varijetete jednog pojma, jedne situacije, jednog motiva, on - što je možda posledica sumanuto iscrpnog istraživanja - ne želi da baci nijedan fakat, nijedno otkriće, on u bujici parataksičkih zavisnih rečenica udavi čitaoca, to je enciklopedijska i leksička poplava, koja se može uporediti s izgubljenim filmom "Antkind" (Mravstvo?) fiktivnog reditelja Ingoa u istoimenom romanu Čarlija Kaufmana. (Imam teoriju da je Kaufman bio ne samo pod uticajem Nabokovljeve "Blede vatre" dok je pisao "Mravstvo", već i pod uticajem Ruždijevih američkih romana, a napose mizantropskog romana Rise Again at the Decent Hour Džošue Ferisa, ali to je druga priča. Uostalom, Ruždi nije nikad bio mizantrop, premda imam neki neugodan osećaj da ga s godinama sve više obuzima stravičan pesimizam.)
Ruždi je kao višekanalni magnetofon, uvek pušta više traka odjednom a uvek se začuje harmonična simfonija. Lične muke i ispovesti (na primer smatranja o kućama kao puževim kućicama ljudske duše, gotovo sentimentalno opisivanje stvari i uspomena (nabokovljevski magično i apdajkovski tehnički precizno), zatim jadanje zbog neuspele veze s voditeljkom i možda prpa od gubitka veze sa sopstvenom decom i jeza od gubitka kognitivnih moći zbog starosti) + politička freska savremene Amerike + nezabilazni izlet u Indiju i opis Bolivuda i tamošnje mafije, briljantno upoređene s Kopolonim "Kumom" + analiza savremenih užasa Političke Korektnosti i multi-kulti terora, ovog puta s raskrinkavanjem džender bulšitinga + brutalna kritika savremenog filma i blefiranja na polju "umetnosti performansa" + --- nabrojte malo i vi, ako ste čitali.Ruždi neprestano hvata duh vremena, bolje reći duhove vremena, i posle ove velilčanstvene trilogije - "Klovn Šalimar", "Kišot" i "Kuća Goldenovih" - tek se spremam da pročitam "Tlo pod njenim nogama" i "Bes". Po svemu sudeći - biologija čini svoj zaborav - Ruždiju je ostalo vremena za samo još jedan veliki roman (kod njega su svi romani veliki), a onda sledi 80.-ti rođendan, koji kalendarsko-matematički-psihološki znači - kraj. Ne možda doslovno, setimo se Verhofena (devojačko Verhovena, a možda džender Ferhofena?!), Skota i Istvuda, znači, ako ste blagosiljani genima i prijateljima (čitaj: producentima) u svetu filma, može se stvarati i posle, ali, hm, objektivno, posle 80.-te iza ćoška vreba čudovište kao u filmu "Zona sumraka". Jer, zna se - čovek rapidno propada posle 75.-te. Vreme je dragoceno i pametnom umetniku svakodnevno kroz glavu nekoliko puta prohuji misao o smrti, lomu kuka, šlogu, demenciji, pa opet o smrti, Svetom Petru, mladoj ženi ("da li mi nabija rogove, da li je sa mnom zbog para?"), o Zemlji posle njega, prođe misao o tome da će se sav ovaj živopisni koloplet nastaviti, unedogled, a da će se samo za njega ugasiti televizor, da će ga okupati zlovoljne babe, da će mu nadrndani stažisti u pogrebnom preduzeću navući odeću ogovarajući njegovo zašiveno telo iz koga su rutinski izvađeni neki organi, da će ga našminkati za otvoreni sanduk, možda mu ukrasti prstenje i ručni sat. "O, da li sam stekao književnu besmrtnost, kada već nema ničega posle, osim crva ili vatre?!"
Ali dotle, teraj dalje. Piši.
No comments:
Post a Comment