MANHATTAN (1979 American movie)

 

 

r.: Vudi Alen; ul.: Vudi Alen, Majkl Marfi, Dajana Kiton, Mjuriel Hemingvej, Meril Strip.

 

 *   *   *

TE LEPE STVARI, KOJE SE NIKADA NE KORISTE 

Menheten, Hana i njene sestre, Muževi i žene, Svi kažu volim te, ili bilo koji drugi Alenov film - ispremeštajte likove, izmešajte scene i nećete primetiti razliku. Nepodnošljiva lakoća (ali ne krhkost kao što je Kundera zamislio) postojanja, bolest se javlja samo u vidu hipohondrije, smrt je komički odušak, jedan šrink po glavi stanovnika je politička platforma ovog čovečuljka s velikom kitom i još većom ambicijom koju krije selfdepracting humorom. Ponekad je neodoljiv. Ponekad kenja. Ponekad je đubre. Ponekad je čak i iskren. Da li je neodoljiv kada je iskren ili kada kenja? Ili kada je đubre? E, to je pitanje. Kada se Alen pozabavi gorepomenutom krhkošću, to je samo kada se zajebava sa traženjem smisla i strahom od smrti. Inače je baš-baš - lakoća. Lakoća u ljudskim odnosima, ljubavima, vezama, raskidima, otkazima. Na kraju je uvek "uzeli su se i živeće će neurotično do kraja života i dobili su angažman i decu, a ko će da im pere pelene, ne zna se".

Lakoća se ogleda u scenografiji, koja je uvek detaljna, čista, patološki čista, proračunata i - dvodimenzionalna. Kao makete knjiga u prodavnicama nameštaja ili telefona u filmu i romanu "Mizeri".

Stanovi u kojima žive Alenovi likovi su u savršeno proračunatom neredu. (Stanovi njegovih fiktivnih roditelja i prijatelja takođe.) Setite se i scenografije komada "Sviraj to ponovo, Sem". Svaka stvarčica u predstavi je upotrebljiva i opalila je pre ili kasnije. Police s knjigama, pisaće mašine, olovke, beležnice, knjige, kuhinjski sudovi, escajg, slike... Ali, te stvari se nikada ne koriste. Alen nikada ne piše, ne kuca po mašini (ni kasnije po kompjuteru), niti jede neku hranu. U Menhetenu je gucnuo belo vino samo da bi naglasio da ne podnosi alkohol. Ni vodu ne pije. Takođe, on je uvek čist, a nikada mu ne vidimo kupatilo i nikada nismo saznali ko mu pere gaće i čarape. Ostaje i neodgovoreno pitanje koliko ih često menja? Poznato je da ne voli da pokazuje bosa stopala. Kao pidžame koristi donji deo trenerke i pamučnu majicu s kratkim rukavima, stopala mu se niakda ne vide, čak ni u čarapama. Alen je kao Hitler --> nikada nije usnimljen go do pojasa. Poznata je i izjava Dajane Kiton da je "nekada imao lepo telo". Ja joj verujem. Ali Alen je kao onaj Eš iz "Osmog putnika", robot, mozak s kurcem, kako je jednom napisao Henri Miler, on nije gurman, nije alkos, nije opterećen stvarima, nekako je uvek čist iako nije viđen da se pere, kao Keri Grant, međutim, pralja, kuvarica i kućna pomoćnica bile su i ostale anonimne. Njegov je eros u mozgu, u pisanju scenarija u glavi, i u - krevetu, dok se (h)rve s trenutnom ljubavnicom. ("A ko pere posteljinu, jebo ga bog?", pitam se sada.) Treba nabaviti knjigu snimanja za Menheten i proučiti opis scenografije. Kako je tekao proces nabavke? Kuda je posle završila sva ta scenogafija? Da li su po buvljacima prodavane knjige s posvetom "Ova knjiga je bila na polici u toj-i-toj sceni 'Menhetena'."? Da li je neko na aukciji kupio raspale patike Vudija Alena kao, na primer, baletanke Džoan Fontejn ili Maje Pliseckaje? Kako će ozgledati spomen.soba Vudija Alena? Sto posto kao garažni kontejner u onoj seriji Diskaveri čenela "Tražimo bogatstvo u đubretu zaostavštine". 

Kao što reče Ebert povodom Bertolučijevog filma Ukradena lepota - "jedna od tipično ubavih toskanskih kuća u kojima maštamo da živimo, samo sada nakon što se isele ovi antipatični karakteri", e tako bih ja poželeo da se uselim u svako od Alenovih obitavališta, makar morao da stucam 98% prihoda za kiriju, nema veze, živeo bih kao Gandi, što reče Ajsak Dejvis (Vudi Alen), ali, ali - da nemam nikakve kontakte s likovima iz njegovih filmova. Osim, možda, sa Hanom (Mija Farou) i Frederikom (Maks fon Sidov). (E, ali da li bi Frederik 'teo da se druži sa mnom, to je pitanje.) Ta Alenova obitavališta, tako su ukusno nameštena, bilo bi lepo beležiti i kuckati u njima. I razmišljati u dokolici. Kada bolje razmislim, Almodovarove i Alenove filmove gledam zbog unutrašnje dekoracije, a poželim da promenim navlake na jastucima na kojima su sedeli njihovi protagonisti.

Mjuriel Hemingvej je lepa. Bio sam uveren da je ona igrala šindivilu u filmu s Piterom O'Tulom "Zbogom, mister Čips" i to sam često rabio kao argument "ala se Mjuriel upropastila plastičnim operacijama a bila je tako lepa", ali taj film je snimljen 1969. i u njemu je igrala Petjula Klark. Sve sam pomešao. Kvrc, više belog luka i čaja od nane.