r.: Tarik Saleh; ul.: Kris Pajn, Ben Foster, Kifer Saterlend, Džilijen Džekobs, Dž. D. Pardo, Florijan Munteanu.
SYRIANA WITH NO NUTRITIONAL VALUE WHATSOEVER
Uspeh Petrović pitao na tvići koji film da gleda da odmori dušu od suza, znoja, krvi, filozofije patnje i predizbornih obećanja „u ovom teškom trenutku“ i ja predložih „Ambulance“ i ovaj uradak. Zdrava, brza i zabavna akcija, moralno prilično košer, ako i ne govori sve što je mogla, barem izravno ne laže. Kud ćeš više od savremenog filma (pogotovo „u ovom trenutku“ prostora i vremena)?
Američkim filmadžijama ponekad dođe mala snaga da progovore nešto baš-baš "samokritički", nekada davno to se žigosalo kao komunizam, naročito su to post festum činili zaludni amerikanski kampus liberali i evropski & istočnoevropski wannabe kritičari, koji su samo preko „Novog talasa“ smeli da gotive žanrovski film, oni kritičari koji ispred trafike komentarišu geopolitička pitanja uz lozu „13. jul“ i „Rubinov“ vinjak, e njima je onaj film Vilijema Velmana o linčovanju - „Incident kod Oks Boua“ - komunizam, pa im je „Tačno u podne“ Freda Cinemana komunizam, lupetaju oni tako, maštajući kako će jednog dana u Bostonu i oni da kusaju mafine, srču filter kafu i zamašćuju Njujorker i kulturni podlistak Njujork Tajmsa... (E, pretekoše ih Borka Pavićević koja je prenoćila u krevetu Tita i Jovanke u Titovoj bosanskoj rezidenciji u okolini Mostara (dok ju je čuvao tada mladi Momčilo Perišić iz JNA) i Dubravka Ugrešić na književnom gostovanju. Ti stručnjaci za geopolitiku, uostalom, sada su se prešaltovali na dokazivanje da Ukrajinci nisu nacija... Jao, kada ih uskoro sjebe tzv. zaokret!)
Ne, zbilja, dođe amerikanskim filmadžijama tako da traže smisao, poštenje i fer-plej usred kompetitivne korporativne džungle, ali retko se maknu dalje od obrasca; „skini cipele&čarape i hodaj bos po travi, poveži se s prirodom“, "poigraj bejzbol sa crnčetom iz komšiluka, i jednom godišnje im kupi ćurku za Božić". (Ili je to za Dan zahvalnosti, nikad da naučim.) Ben je Aflek igrao u dve ljige takve provenijencije, u Changing Lines i Man About Town. U prvom on pronalazi dušu i kaje se posle izliva besa nad Semjuelom L. Džeksonom, kome se usrao u život kao srpski pripadnik zna se čega nesrećnom komšiji, a u drugom je data „razorna kritika Holivuda“, pri čemu je jadna Šeron Stoun poslužilla kao žrtveni jarac. Ima ih koji su se na’vatali na te filmove kao somovi na bućkalo. „Muza“ se takođe može smatrati jednom bljutavom kvazikritikom holivudske hijerarhije, nije čudo da se Ebert naložio. Jedan od istinski subverzivnih filmova u tom pravcu jeste The News Džejmsa L. Bruksa (protiv industrije vesti, ne protiv Holivuda). „Sirijanu“ Stivena Gagana, pak, teško da će neko prevazići (sada bi taj film bilo nemoguće snimiti, danas ima mesta samo za spinovanja Ketrin Bigelou, za jogurtrevolucionarne dokumentarce onog guzatog i to je to). „Sirijana“ je rekla ono što je Berni Sanders vazda govorio a sada zalud govori sebi u bradu u polupraznim salama i kancelarijama amerikanskih hramova demokratije... Čak ni Majk Nikols nije smeo u filmu „Rat Čarlija Vilsona“ da ide do kraja, da kaže 2+2=4, zabranio mu lično tumač glavne uloge, Tom Henks, jer „ne bi bilo patriotski“.
U filmu „Hitna pomoć“ (Ambulance to jest) ima jedan dijalog koji ubitačnije progovara o onome oko čega „Plaćenik“ (The Contractor to jest)“ obigrava kao mačak oko vruće kaše, ne iz straha već pre iz lenjosti, čini mi se, naime ovaj dijalog:
– Da li sikada video ovoliko para na jednom mestu? – pita Deni Šarp brata Vila.
– Da, jednom sam predao ovoliku lovu Talibanima! – odgovara Vil.
„Plaćenik“ sledi istu formulu kao „Hitna pomoć“: ratni veteran, dobar, sposoban i pošten u svakom pogledu, nepopravljivi patriota, nađe se u finansijskom škripcu. I zbog porodice prihvata posao koji mora. Kao i u filmu Rambo I (First Blood), on ne mrzi domovinu. Kada Ričard Krena kaže Staloneu „Nemoj da mrziš Ameriku“, Stalone odgovara: „Mrzim?! Ja bih dao život za nju!“ I Vil Šarp u „Hitnoj pomoći“ i Džejms Harper u „Plaćeniku“ bi i dalje davali život za domovinu, patriotizam je neupitan, vrh vojske i države su u pravu, krivi su samo loši saradnici.
S te patriotske strane, Ketrin Bigelou bi potpisala oba filma. Nisu oni došli do pitanja koje je postavio Bogdan Tirnanić u kritikama američkih „vijetnamskih (korejskih. itd.) filmova“: „Koji su moj uopšte išli tamo?“
U ovom filmu je Džejms Harper (Kris Pajn) hagiografski dat, njegova moralna veličina i odanost porodici, ljubav prema sinu, gordo nošenje uspomene na poginulog oca, kada je kao klinja bez jauka i suza dao mu istetoviraju američki zastavu, kao naši Srbi „Srbija u srce, mi u Čikago“. Harper naporno vežba da bi ostao fit, ali koleno ga jebe: da bi ostao u igri, uzima nedozvoljene supstance, koje su mi raniji oficiri tolerisali, ali nova birokratska bagra neće. Bez penzije i samo s jednim (ratnim, naravno) drugom, Majkom (Ben Foster), i s mnogo dugova, lak je plen za misterioznog Rastija (Kifer Saterlend), koji je oličenje poslovice „na jeziku med na srcu jed“. Isprva zadatak izgleda moralno ispravan – treba sprečiti Muslimana da usred Berlina pravi bojni otrov kojim bi pobio pola Amerike“ – a lova je brza i taman da se plate dugovi. Ali, mi znamo da kad je Kifer u filmu, nema tu poštene igre. Kifer je ovaploćenje negativca i glasom i filmskom predistorijom, nisu ga oprali ni Sava ni Dunav ni sve sezone serije „24 časa“. Majk, Džejms i ostatak ekipe odlaze u Berlin (prepoznadoh ulice kojima sam hodao između koncerata) da srede Salima Mohameda Mosina, koji izgleda stvarno ima privatnu laboratoriju... Zadatak je obavljen, laboratorija je uništena a Mosin moli da ga ne ubiju: „Ja spasavam milone života!“, ali Džejms se nije dao pokolebati. Bekstvo ne ide po planu, i oni moraju da se oružano sukobe s lokalnom policijom, i kao i uvek u sukobu čuvara javnog reda i tajnih agenata, ovi prvi izvuku deblji kraj. Zbir leševa je popriličan, a cilj zadatka više nije tako jednoznačno ispravan.
Nema smisla prebacivati autorima filma što nisu više zalegli u tom pravcu. Mogli su da naprave akcionu mini „Sirijanu“ i revizionistički „Rat Čarlija Vilsona“, mogli su lik Mosina da ostave duže u životu i daju priliku sumnji u Džejmsu da lepo sazri, tu je bilo prostora za tvist ili dva (premda bi gledaoci i to lako pogodili). I susret Džejmsa i udovice na pravdi boga ubijenog naučnika posle pružao je materijal za fenomenalno parče filma, za duboku moralnu dilemu, pokoju suzu i veće uzbuđenje (možda i emotivnu vezu među njima...?! Ima rditelja koji bi hrabro krenuli u tom pravcu), a ošljaren je na brzinu. Ambalaža osrednje A-produkcije samo je povećala apetit, pa generičnost sadržaja B-filma tim više upada u oči. Jer, taman kada se pruži prilika da se zagrebe nešto škakljivo i moralno ambivalentno, kada se pruži prilika da se udari po političko-farmaceutsko-špijunskoj korupciji velikih razmera, da se emotivni, protivrečni odnosi zanimljivih likova zaoštre i da se gledalac nađe pred istinskom dilemom, film zbrzano prelazi u akciju. Akcija je tipa „Ubistvo trikom 1“ Roberta Mandela, ali od tog filma nismo ni očekivali grčku tragediju. Upotreba virusa u zapletu je tako ostavila utisak prejeftinog i olakog poentiranja posle dve godine lokdaunova i pandemijske paranoje, zazvučalo je to kao vajkanje dežurnog komentatora ispred trafike (rekoh već, uz „Rubinov“ vinjak i lozu „13. jul“).
Naučnik Mosin ipak nije pravio bojni otrov, već je proizveo vakcinu protiv prethodnika kovida. Šteta što nam autori filma nisu dozvolili da se emotivno angažujemo po tom pitanju, da malo mamu maminu tajnim službama i kapitalu u celini. Pekinpo je pokušao nešto tako u dva pozna filma, „Elita ubica“ i „Ostermanov vikend“. U prvom je odličnim glumcima dao da govore tirade protiv bezdušnosti tajne službe tako da su i Kan i Dival kolutali očima, a iz filma se sećam samo psihotičnog Boa Hopkinsa (koji je ukrao film) i samoparodiranja „Divlje Horde“ s onim puščanim cevima koje vire na krovu... „Ostermanov vikend“, pak, trebalo je da bude još grđa kritika licemerja CIA. Ironija je filmskog kastinga da je negativca, lažova CIA najviše klase, igrao Džon Hart, koji će samo godinu dana kasnije igrati Vinstona Smita u „1984“! U „Ostermanovom vikendu“, u jednom od retkih komičkih odušaka, Hart se javlja Rutgeru Haueru preko – mikrotalsne rerne!? Da, to je smešno samo po sebi. (Što ne koristi frižider?, upitala bi se naša opozicija.) I rerna se zaglavi, u kuhinju kod Hauera uđe neki od gostiju, koje Hauer treba da špijunira (za dobro države, dakako) i sad je opasno: šta ako otkriju da su nadgledani?! Džon Hart se hladno preznoji u sekundi i smisli da glumi vremenka koji govori vremensku prognozu (rerna je portabl TV, podsećam). Ne razumem loše kritike tog filma.
Šta sam ono hteo da
kažem, da, „Plaćenik“ je mogao bolje da iskoristi tu staru žvaku: „Šalje te
Država da uradiš nešto patriotski, uradi to i ne postavljaj pitanja, a evo i
love“, to se nikad ne može istrošiti (setite se Spilberga i „Minhena“, uostalom
to je istinita priča), mogli su, dakle to da stave u sadašnji kontekst i osveže staru žvaku, ali zadovoljili su se akcionim filmom, koji jeste pravi odmor
posle nategnutih arthaus filmova, ali ipak, velim – šteta. Kao što je u ovakvim filmovima uvek šteta glumica koje igraju verne ljube. Glumci se nisu pretrgli, Ben Foster i Kim Saterlend su odigrali svoje fahove, a Kris Pajn, koji ima neku nezdravu pepeljastu boju kože, kao da se hrani viršlama i zemičkama od presovanih starih novina iz onih naših crvenih kiosaka, dakle liči na mlađeg Biblija Boba Torntona s prirodnom kosom, odigrao je jednu od najboljih uloga.
No comments:
Post a Comment