r.: Vudi Alen; ul.: Vudi Alen, Kirsti Eli, Elizabet Šu, Džudi Dejvis, Džuli Kavner, Bob Balaban, Demi Mur, Stenli Tući, Ričard Bendžamin, Mjuriel Hemingvej, Debra Mesing, Robin Vilijems.
* * *
Sad vidim da sam godinama pogrešno citirao Vudija Alena. Njegov lik je zapravo rekao: ”Rad ti daje iluziju smisla, a ljubav iluziju kontinuiteta.” Ja sam ”kontinuitet” zamenio ”besmrtnošću”. A i ”ljubav” sam kanda zamenio ”seksom”. Krhko je pamćenje. Obaška što sam zaboravio i iz kog je to filma. Izgleda da sam na preskok na kablovskoj ulovio ovaj film, onaj deo s nefokusiranim Robinom Vilijemsom mi je umakao, a smorio me je hint na seks skandal kada je Hju Grant uhapšen jer mu je prijateljica noći Divine Brown pušila u kolima na Sanset Bulevaru, Bulevaru sumraka dakle (a imao je Elizabet Harli! I bogati plaču...).
”Dve stvari ne možete dobiti kod kuće, jastoga i pušenje”, govorilo se nekada, pre kulinarskih šou programa. Sada je barem jastog dostupan, premda se u međuvremenu pojavio problem humanog oduzimanja života tim kleštoklepcima, pitanje karme itd. Tipičan muž uhvaćen s drocom na delu ima savršeno ispeglane pantalone, ulaštene cipele, košulju mu peru posle jednog nošenja (to čini ili kućna pomoćnica ili sekretarica u hotelu), ide na šišanje 2x mesečno, ima luksuzne podetnice i nekoliko kreditnih kartica, zlatne manžetne s incijalima, pedikir i manikir na 14 dana, troja kola, kuću s bazenom i letnjikovac s ključem u saksiji s muškatlama na verandi... Ali, jebigica, ne sme da guzi ženu.
Ovaj film sadržava Alenovo oduševljenje iskazano šrinku posle otkrića oralca.
Ono što je isto u ovom uratku jesu, kao i uvek, strah od smrti, šrinkijada, pitanje smisla. Alen je ovde otišao korak dalje, prepustio se bobfosovskoj maštariji da je pravo muškarca da ima prelepu krhku ženu koja se kara u misionarskom položaju i na note, zatim ljubavnicu koja se rastura od jebanja i na kraju majku, koja im svima trima kuva sarme 5 dana pa ih podgreva još 2. Bogdanu se Tirnaniću to opravdano smučilo posle gledanja ”Sveg tog džeza”. Nema vajde davati Amerikancima Frojda na upotrebu... U ovom filmu je Elizabet Šu onaj džesikalangovski tip (devičanski izvor tip) čiste ljepote koja ne zna gde je šuplja, dok je Džudi Dejvis tip ljubavnice jastogice.
I ovo je bergmansplotejšn, to jest ”skrupulozna nadgradnja”, u konkretnom slučaju Divljih jagoda: Alenov lik, Hari Blok, uspešan pisac, dobija poziv na svečanost: koledž koji ga je izbacio hoće da ga sada proglasi za počasnog doktora jer je ušao u lektiru ili ne znam ni ja šta. On je živi klasik. Film parodira ono putovanje profesora Isaka Borga (Viktor Šestrem), koji na početku Divljih jagoda kaže svojoj debeloj kućnoj pomoćnici: ”Jag tar bilen!” - Idem kolima (a ne vozom ili avionom). U Bergmanovom filmu Bibi Andersen igra slobodnu đevojku Saru, autostoperku, koja - puši lulu. Jag rojker piiii-pa! I eto kako je Hju Grant bilklintonovski dao Alenu ideju da još jednom mariše od Šveđanina.
Hari Blok ima problema da nađe pratioca za tu dodelu počasne univerzitetske titule, na kraju će s njim
putovati Kuki Vilijems, crnkinja koja mu je lepo popušila, poznanik Ričard, koga je dan ranije slučajno sreo na ulici i
otpratio ga uspaničenog kod kardiologa (Bob Balaban, Ričard ne kardiolog), i sin, koga je defakto kidnapovao, jer mu majka ne dozvoljava da izostane iz
škole zbog takvih gluposti. (Treba napomenuti da je nekoć lepoj Mjuriel Hemingvej ovde data uloga nadrndane Politički Korektne veštice.)
Ista pojava (reccuring feature, što bi rekli seljaci) je i neprestani paralelizam između mnogobrojnih likova iz knjiga uspešnog pisca i stvarnosti, jer pisac je zapravo veliki kradljivac, kao svraka ili ptica kukavica, on krade ideje od živih ljudi (svojih bližnjih najčešće) i time ih ojadi, dok svoje strahove podmeće likovima a oni neka se snalaze. Ona scena na kraju kada se svi piščevi likovi skupe pa pljeskaju piscu najotužnija je u Alenovoj karijeri, zamislite da oni tifusari i bogalji u filmu "Put u raj" aplaudiraju Borisu Buzančiću!? Zato na početku filma njegova bivša ljubavnica hoće da ga ubije. Momo je Kapor jednom opisao susret sa Solom Belouem, tada već nobelovcem. Ručaju Belou i Kapor negde u Ameriki, kad, u restoran uđe Belouva bivša, s kojom se sudio zbog raznih stvari, ili je to bio sin s kojim je imao zategnute odnose. Amerikanac je morao da ostavi Kapora samog na trenutak i popriča sa ženom ili sinom, ne sećam se, a Kapor je posle izjavio. ”Nisam video nesrećnijeg ćoveka od Beloua tada... Pisac ako ispriča sve što zna izgubi prijatelje. Ja sam izabrao da imam prijatelje a ne da napišem sve što sam video i čuo...” Alenov je lik postupio upravo obrnuto, on je kanibal i grabljivac, on je iskoristio sve živo oko sebe za stvaranje svojih likova.
U jednoj sceni vidimo i pakao, koji liči na onaj pakao koji je za film ”Čovjek koga treba ubiti” o lažnom caru Šćepanu Malom napravio Veljko Bulajić. Ima dosta sisa tu. Alen se raspomamio. Jedine pozitivne žene su droce, ekspertkinje za oralac. U tom paklu, Đavo je Bili Kristal. Prosto vidimo ofarbani stiropor i karton u scenografiji, najvažniji deo Pakla je lift, kao iz španskih crnih komedija. Kao lift iz naših predratnih zgrada.
Alen se pripremio za dedinski period.
No comments:
Post a Comment