kreatori: Džoni Mortimer i Brajan Kuk.
* * *
Džoni Mortimer je kralj kratkovečnih serija, od sezonu ili dve. Samo jedna mu se posrećila. Ova serija, pak, spada u one koje bih ja gledao zauvek, iako bi ih Bogdan Tirnanić opisao "mlaka voda za male pare", u vreme kada se, posle povratka s puta po SAD, ozbiljno oduševio TV serijom kao formatom i, za razliku od Danka Grlića - koji je serije đuture adornovski bagatelisao kao izraz neautentičnog života u knjizi Izazov negativnog, (Nolit 1986, biblioteka Sazvežđa) - video nadaljevanke kao subliminalni izraz želje za večnim životom. Svaka serija ima samo jedan cilj - da traje, što više epizoda to bolje, i Tirnanić je ispravno napisao "da se ne isplati snimati seriju u manje od 50 epizoda..."
Elem, male pare u ovoj seriji se vide u scenografiji od šper-ploča i kauča i kuhinjskog nameštaja pozajmljenog iz drugih serija, a mlaka voda se sastoji u porodičnom, nimalo bezobraznom humoru sredovečnih ljudi, naime, okorelog neženje (neodoljivi Pol Edington sa znakovitim imenom: Timoti Lav)od 50+ i samohrane matere s troje (3) dece (Nanet Njuman igra, takođe neodoljivu, Džudi). Anglosaksonski anti-divorce kôd zabranjuje sledeće stvari: a) razvod nestabilnog braka b) srećan život neženje i c) srećan život razvedenih i samohranih osoba. Tako da je jasno da će se Timoti Lav odlučiti da lepu usputnu vezu i svoj slobodni život baci pod voz i oženi se protagonistkinjom i postane očuh troje dece, koje se ič ne sećam. Izgleda da su sve loše strane imanja male dece ovde zaobiđene.
Setting je totalno srednjoeklasni, Timoti radi u reklamnoj agenciji a najbolji drugar s posla mu je i jedini drugar u životu, Denis Njuberi (opet neodoljivi Henri Megi). U stvari, Megi je ukrao šou i ovo mu je najlepša uloga u životu. Nije se glupirao kao kod Benija Hila, bio je glas razuma koji je lepo pokušavao da odgovori drugara od sumanute odluke.
U ovo vreme adolescentskih serija, u kojima glavni likovi matorce koriste kao Betmen svog batlera Alfreda, u kojima vlada generacijska segregacija u stilu lapota, ovaj uradak deluje višestruko čudesno. Sećam se kako se Bogdan Tirnanić oduševio onom serijom s Beti Vajt u kojoj (seriji) matorke vode ljubav, to je za nas seljake s Balkana bilo nečuveno, mi smo do dan-danas ostali naučeni da samo klinci smeju da se karaju. Ovde se zabavljaju sredovečni ljudi. Deca su samo deca, koja se privikavaju na (možda) novog ćaleta, i - kao u omladinskim filmovima - ponekad su pametnija od roditelja. I to je sve. Inače je naglasak na Edingtonu i Njumanovoj, kao na Borisu Buzančiću i Sandi Langerholc. "Veliki i mali" na britiš ingliš.
Imajući u vidu uspeh serije "Dok godine prolaze", u kojoj je čestiti neženja (Džofri ili Džefri Palmer) iako nije nateran mitraljezom ušao u brak s mladalačkom simpatijom (izrazito antipatična Džudi Denč) i postaje očuh njenim odraslim ćerkama, čovek se zapita koji je to molekul falio ovoj seriji da poživi. Odgovor mi je najverovatnije pred nosom: i ja svašta gledam.
No comments:
Post a Comment