r.: Vudi Alen; ul.: Vudi Alen, Goldi Hon, Alan Alda, Edvard Norton, Dru Barimor, Džulija Roberts, Natali Portman, Gabi Hofman, Tim Rot.
* * *
Ovaj film nikada nisam ni poželeo ni stigai da vidim na kablovskoj, a ni kritike nisam hteo da pročitam pre kinotečke projekcije, pa sam se zdravo iznenadio kada sam video da je to zapravo – mjuzikl. Urnebesno je bilo kada je Vudi “otpevao” jednu stroficu (ali nije bilo ušeparajuće kao npr. zavijanje Vokija Kostića). Mjuzikle nikada nisam gotivio, srećom ovo je light zikulić, ima više govorancije, a zikili je samo da ilustruje. Tarantino mjuzikl, takoreći. Mislim da sam negde posle četvrtog-petog filma u ovom ciklusu počeo da gubim evidenciju koji je koji film, definitivno sam prihvatio Tirnanićevu tezu da Vudi "celog života snima jedan te isti uradak, samo je menjao naslov". Ja inače volim komplikovane filmove a ne “one string” ili “one tone”, tako da mi se dopala barokna prenatrpanost, gomila glumaca (od kojih su neki starovi do somotskih nebesa) i polifona struktura, jelte, s više paralelnih priča, koje se ipak vešto ušniraju, jer Alen, i kada ga uhvati to njegovo da nadbergmaniše i nadfrojdiše svoje uzore, ipak ne zaboravlja Pudovkina, kontinuiti & priču, pa makar i kaleidoskopsku, ali, brate – priču.
Ono što se ponavlja i u ovom filmu jesu šrinkovi koji ćute kao oposumi i na očajnička pitanja pacijenata samo uzvrate: “A kako se vi osećate povodom toga?!” (Evo, već sam morao da proverim u beleškama da li se ovde pojavljuje Demi Mur kao seksi psihoterapeutkinja, i ne, ne pojavljuje se, to je u “Hariju van sebe”.), dalje, ponavlja se strah od smrti ispovedan svima redom od prijatelja koji to moraju da slušaju pa do šrinkova (a kada se poruši Četvrti zid, onda i posetioci moraju da slušaju to jadanje svićedumremo), ponavljaju se te večite paralele između fikcije u filmu (jal u vidu romana u filmu, jal u nekom drugom mediju), ringišpil emotivnih veza, tu su na kamaru sadašnje, bivše i buduće žene, kao i novi muževi bivših, i budući muževi sadašnjih, zatim i obavezno zavođenje najnovije glumice (muze koja je rada dati guze), u ovom filmu to je g-đa milfača Džulija milostiva Roberts, zavedena na kvarno nabavljenim informacijama...
I ovaj film počinje za istočne Evropljane (uključujući i g. i d. DorČolce) višeklasnim, a za nerojalističku i sekularnu Ameriku koja se juče rodila samo srednjeklasnim miljeom, u svakom slučaju prebogatim miljeom, u penthausu od 100.000 kvadrata na Petoj aveniji, gde Alenova bivša živi s novim mužem i s tucetom ćeraka što njihovim rođenim, što iz prethodnih brakova, sa sve izlapelim tastom ili svekrom, nemam pojma, i sa sve kučetom i dadiljom/kuvaricom/pomoćnicom u vidu matore Nemice, što daje još jednu priliku za bajate naci-baci viceve. To je kao neki Beverli Hils Hajskul za sredovečne i gerijatriju. Alen je Džo Berlin, nekakav pisac (valjda) u krizi, koji živi u Parizu, što nam se pokazuje time što on prelazi preko mosta na Seni a pod miškom drži baget dugačak kao njegova kara. On je depresivan i pogrbljen kao da ide onkologu na tumačenje nalaza u nekom od prethodnih filmova.
Alen će kasnije da dođe prijateljski u tu stančugu svoje bivše, na
Petoj aveniji – on naime živi na relaciji
posao-kuća-posao-Pariz-Nevjork-kuća-Venecija-posao-kuća – i lepo se ispriča i s
mužem i s njom. Njegova bivša je Stefi Dendridž (Goldi Hon), a muž je Bob Dendridž (Alan Alda). Glumice koje su
igrale sve te ćerke nisam popamtio, praštajte ako možete. Sina, Skota Dendridža, međutim, jesam zapamtio, jer je igrao mentalno zaostalog desničara na užas ultraliberalnih roditelja. Glumio ga je Lukas Has, a to što se na kraju filma pokazalo da je desničarstvo juniora bila posledica manjka kiseonika u mozgu zbog zakrečenja arterija, jeste politički nekorektan stejtment dostojan Komedi centrala.
Alen se ispoveda šrinku, to jest nama gledaocima magarcima u publici i sirotinji, da je ostao nezreli jebežljivi Ješa, koji ne ume da se skrasi i samo bi zaskakao svaku pičku koju vidi. (Ili je to bilo u "Hariju van sebe", ne mogu sad da se setim.) ”Zašto sam bre ostao ovako nezreo?”, jada se on šrinku, jer on se nije, kao ni Pipo Fink u Ugrešićkinom ”Forsiranju romana reke”, uglavio u familiju, jedva da poverujemo da ima sve one filmske ćerke iz braka s filmskom ženom Goldi Hon, jer, Alenovo očinstvo je na filmu uvek jednako ”proživljeno” kao kada naš desničar opisuje propast kapitalizma i napose Amerike, te otuđenost EU, znači kao amaterski SF o životu na Marsu.
Spas od depresije, koji mu ne donose ni lova ni slava ni stančuga u Parizu ni ukusno nameštena garsonjera u Nevjorku ni ćerke ni zdravlje ni ništa, spas, dakle, od depresije, Alen nalazi u Veneciji (zloslutno predviđanje događaja iz života, s daškom ukazivanja na legendarni filmač Nikolasa Rouga, znate koji), gde sa ćerkom odlazi da proslavi neku godišnjicu, rođendan, šta li. Tamo se, poput Dadlija Mura u filmu Blejka Edvardsa ”Desetka”, zaljubi u selebriti facu fon Sideli (Džulija Roberts), nema veze što ona može da mu jede burek iz tepsije s glave, i nema veze što je ona već u vezi s tipom koji liči na bubnjara muža Pamele Anderson (znači mogao bi levom trepavicom da nokautira čika Vudija). Alenova filmska ćerka ga filuje osetljivim informacijama o zgodnoj Amerikanki (jer psihoterapeutkinja madam fon Sideli je nešto negde tamo ne znam šta nekome ko je zaova od pašenogove jetrve ćerke, šta li) kao Sirano de Beržerak što trenira svog kaskadera serenadistu s lepšim nosom, i Džulija pada na žvaku i "personaliti". I on i ona vole Tintoreta, Pariz u suvom centru i Bora-Boru i Tarkovskog i puževe u vino i sve to. (Alen puževe i ne baš, možda bi probao da ode na jednog Boru pa da posle vidi da li će i na drugog, i morao je da proda stan i kupi skuplji u kraju gde je Bili Vajlder snimao "Slatku Irmu"...) Nismo videli kako se ljube i nismo ih videli gole, ali kada Džulija u belom bade mantiliu sedne na kanabe i kaže ”Niko mi ovako nešto nije radio, sve što si učinio bilo je savršeno!”, i kada Alen dođe u svetlosmeđem bade mantilu, bosonog, i kaže: ”Nemoj mi zahvaljivati, ja tako uvek, više mislim na partnerku i mir u svetu nego na sebe!”, pomislimo na seks Džoa Pešija i Šeron Stoun, Denija Devita i Brigit Nilsen, ili Dadlija Mura i Bo Derek, pa opet pomislimo na Alenova stopala, koja bi pristajala bakici iz filma Devitovog filma ”Dupleks” ili Hičkokovog ”Dama koja nestaje”, i – poželimo da se propederišemo.
Alen je opet snimio isti film, ali biologija čini svoje, pa je morao da pomene (he has to address) taj zub vremena, ali samo ga je pomenuo, nije uzmakao, još se ne da, još glumi glavnu ulogu s malčice falsifikovanom krštenicom, još nije stigao do ”Ljubavi i svega ostalog”, ovo je jedan od poslednjih trzaja produžene krize srednjih godina sa tek šačicom zloslutnih najava kanselujuće budućnosti.
Film je i neuspešan pokušaj pomirenja sa starenjem u vidu
prijateljskog odnosa s bivšom, Goldi Hon je frojdovska Smrt s kojom Alen pleše promenadom
pored Sene, gde je nekoć hodio Keri Grant s Odri Hepbern (draguljarnica ”Tifani” iz
Edvardsovog filma i ova lokacija iz Donenove ”Šarade” su dovoljne natuknice
svakom ko ima makar 2 ganglije u glavi).
Alen ima još samo ”par godina za sebe” pre vijagre ili cijalisa, on još negira taj fakat, spasavaju ga rad, pičke i kontinuitet u snimanju filmova. Naredni film ”Hari van sebe” je poslednji trzaj...
Bio bi greh ne pomenuti (evo da i ja upotrebim ovu oveštalu frazu) minijaturu Tima Rota, koji igra robijaša koga su pomilovali na inicijativu večite liberalke i aktivistkinje (ali koja nema vremena za vlastite ćerke), Stefi Dendridž, pa je posle pozvan na parti u taj penthaus i tamo se ponaša otprilike kao Vudi Harelson u tipskoj ulozi... To je mala bocka i liberalima, jer Alen ne pripada nijednoj stranci, kara on republikance, ali kara i demokrate.
No comments:
Post a Comment