r.: Vudi Alen; ul.. Džon Kjuzak, Dajana Vist, Dženifer Tili, Džim Brodbent, Čaz Palminteri, Džo Vitereli, Meri-Luiz Parker.
* * *
Ovo je bio jedan od onih filmova koje sam gledao na kablovskoj pa sam hteo da ga overim u bioskopu. Iz televizijskog gledanja dopao mi se Džim Brodbent, ironija prema liku pisca-reditelja i tvist s pametnim hitmenom, talentovanim da bude i dramaturg, pa sam to hteo da proživim i na velikom platnu koje život znači...
Sada vidim (čini mi se) tu Alenovu fascinaciju mafijom i kriminalom, gotovo do granica imbecilnosti, a u svakom slučaju je to Stokholmski sindrom. To kao prvo. Dalje, sveopšti prezir prema glumcima i glumicama. I ovde je glavna glumica, "Helena Sinkler" (Dajana Vist), jedna podgrejana i preigrana i izšmirana alkoholičarka Norma Dezmond (Glorija Svanson), koja iz nesigurnosti mora da zavede svakog svog reditelja i koja, kao Liz Tejlor u ”Razbijenom ogledalu”, i nema više svoju ličnost, nema svoj tekst da tako kažem, već u svakoj situaciji vadi repliku iz neke svoje nekadašnje predstave ili filma, ili neke prašnjave knjige. To me je podsetilo na filmić iz zore zajedničke Europe, ”Meeting Venus” naime, reditelja Ištvana Saboa iz 1991, možda i najprvo čedo zajedničkih europskih fondova (štaviše i Japanci su ka’nuli paru, zbog svojih operskih frikova koji su radili saundtrek), podsetilo me, dakle, na jednu od prvih impotentnih multikoprodukcija s mnogo nacija i još više jezika, filmova u kojima se hoda kao po jajima da se neko ne bi sluĆajno uvredio, to je Zlo dijete Političke Korektnosti koje hoda okolo, duri se, zapitkuje ljude i kljuca ih kažiprstom. U tim filmićima, inače rajevima za postmodernističke bajagi selfdeprecating pastiše s filmovima u filmu, predstavama u filmu, knjigama u filmu itd., u kojima se nacije prikazuju kao naši narodi i narodnosti u slovenačkoj reklami za Radensku ♥ ♥ ♥, znači Francuzi jedu sira i piju vina i imaju 3 ljubavnice, Grci ne plaćaju porezu i harač, Italijani se deru, Nemci su pankeri u martinkama, Skandinavci su tolerantni, Englezi uštogljeni pederi, a istočni Evropljani ne umeju da barataju daljinskim upravljačem, ali su emotivni zbog babe u radnom logoru i poneli su sarme u gepeku - nema mesta za pojedinca koji bi da svira pank. U tom je filmiću Ištvana Saboa reč o multinacionalnoj postavci opere ”Tajnhojzer”, a diva (igrala ju je Glen Klouz) mora u krevet sa svakim dirigentom/rediteljem iz razloga ugrađene dubinske nesigurnosti, oj, slatka ’tico mladosti, kud odleprša?! E, ovde to radi pomenuti lik Helen Sinkler u tumačenju Dajane Vist, koja toliko šmira misiz Svanson da to može biti podnošljivo kao skeč na dodeli neke nagrade, a ne tokom celog filma. Ali šmira i Dženifer Tili kao piskutava Oliva, mafijaška fufica zbog koje karikatura od mafioza, Nik Valenti (Džo Vitereli), uopšte hoće da finansira predstavu. Valenti je ljubomoran i uz svoju oktroisanu fuficu u pozorište za svaki slučaj šalje i telohranitelja po imenu Čič (Čaz Palimteri), koji će se pokazati kao dijabolični umetnik najviše klase! Lik debelog glumca Vornera Parsela (Brodbent) ostao mi je jednako zabavan, samo me je opet zabrinulo moje fejding pamćenje: u mojoj omiljenoj sceni kad čika Brodbent sedi u restoranu, ždere i punim ustima naručuje još, e tu sam bio uveren da je, kada je viknuo da mu sačuvaju pitu od oraha, da je tu rekao ”and put vanilla ice cream on!”, ali na ovoj kopiji to ne beše slučaj.
Pisac-reditelj Dejvid Šejn (totalno strejt Džon Kjuzak) jadan je u svojoj lažnoj sujeti, a prodao bi se za ispljunuti kikiriki, a ni menadžer Džulijen Marks (Džek Vorden), iako prividno pun mudrosti koju pruža Škola života, nije imun od pušenja mafijaških kurčeva. Genijalna je dosetka taj lik pomenutog hitmena Čiča (Palminteri), koji, poput nekog sicilijanskog Nikoletine Bursaća što puca kuburom ali voli golubove i vrapce, otkriva umetničku dušu i duboko poznavanje života ispod obrazine hitmena, uterivača dugova, bodigarda, tabadžije, mafijaškog henčmana itd.. Crnohumorni je tvist da je on – a ne naduvenko pisac – spreman da ubije zbog umetnosti!
E taj tvist je vrednost filma, plus lagani svinjogoj Brodbentovog lika. Ostalo je već viđeno, promiskuitetni ringišpil među glumcima svako sa svakim kao u sapunici, ali to je već Bergman u autobiografiji konstatovao: ”Rad na pozorišnoj predstavi veoma je erotičan. Kada se približimo generalnoj probi, po pravilu već svi imamo stidne vaši”.
Ovog puta je sobarica kod mafijaša i nesuđene epizodne glumice Olive – debela crnkinja, ona koja je dala izraza narodnom shvatanju umetnosti: ”Koji kurac, bre, narod od ličnog dohotka da plaća ove nerazumljive golotinje i besmislice na BITEF-u?! A ti, sestro, raširi noge, čika plaća kiriju!”
No comments:
Post a Comment