* * *
Trenutno sam u prekarno-krhkoj bezbednosnoj situaciji (a dok se ne završe izbori, nikome to nije bitno), pa ću se, dok ne stignem da napišem prikaze predstave "Pristanak" u Ateljeu 212 i dve Ruždijeve i jedne Agatine knjige, još jednom osvrnuti na "Povezi me" (Drive My Car) Rjusukija Hamagučija, po zbirci priča Harukija Murakamija. (Spremam se da u DKC-u još jednom pogledam film, u duplom programu s "Čudnom ćerkom" Megi Džilenhol/Jilenhol.) A pod utiskom sam i banovanja Pinka na Burundiju. Vasa S. Tajčić je očigledno u teškoj ratnoj psihoze i frustriran što mu je, posle 2 godine lokdaunova i raznih restrikcija, sada opet propala relaksacija zbog naci patuljka koji je i bez taktičkih nuklearnih bombi sjebao svetsku ekonomiju očas posla. Dupe mu žvače (treba č, to je prava palatializacija, to je znao i Momo Kapor,) gaće, pa je banovao Pinka koji se previše zabavljao ruskom agresijom. Mislim da Vasu jebe nejebica i da zavidi Pinkaču što se sporazumno razveo, i s prilično odraslim sinom vodi bećarski život. Vasi bi najbolje bilo da pojebe nešto sa strane, pući će. Ako će mu Pinkovo ukidanje olakštati patnju, super, do daljeg smo izbegli naslove u crnoj hronici: "Stručnjak za vina pobio tazbinu i mnogo seljaka prolaznika", siguran sam da je i Pinkaču milo da podnese žrtvu, ako je zbog toga. A Vasa, kao minijaturni Putin, sada okružen samo s 2 verne pudlice, Bolom Mocom i Ramacotijem, čeka ko će sledeći da mu naleti. Ostatak foruma se vrpolji u nelagodi.
E, ali nije ni meni sve potaman, "nemoj da mislite", što bi rekao prosečni poslanik od 1990. pa naovamo. Izgleda da mi je impulsivna reakcija na pičkaranja u oskarovskoj noći sjebala nalog na tvići.
Što reče mučeni Luslif, iz Vonegatovog komada i scenarija: "Prvo UkraJna a sada i tvića..."
Ali, da se vratim ja na temu ovog posta. Najpre postskriptum o "Povezi me".
Dve stvari su mi pale na pamet.
/(1) Kada Oto Kafuku (Reika Kirišima) kaže mužu Jusukeu Kafukuu koji upravo kolima kreće na premijeru pozorišne predstave gde glumi u Beketovom "Čekajući Godoa", dakle kada mu kaže: "Srećno!", to ne valja. Ne govori se tako pred predstavu, a naročito ne pre premijere. To je pravilo koje važi ne samo na Brodveju, već univerzalno, a na japanskom se kliče "ganbaru!" i nema veze s onim "nek' ti pukne štapić kada ti je najslađe!" To kao prvo. I to da mu kaže supruga koja je po zanimanju scenaristkinja!? To je prvi filmski znak da u njihovom braku nešto ne štima.
/(2) Kada mu ona kaže:"Have a nice day!" onda kada on treba pođe na aerodrom... Već smo imali najmanje 3 slučaja u popularnim filmovima da takva rečenica ne pristaje jednoj supruzi koja voli muža. Najupečatljiviji je primer "Into the Night" Džona Lendisa, kada Stejsi Pikren kaže filmskom mužu Džefu Goldblumu to isto --->. "Have a nice day!" On je posle zatekne u spavaćoj sobi s ljubavnikom, isto kao što je Kafuku (Kafka!) zatekao Oto usred vrućeg seksa s mladim glumcem koji igra u njenoj seriji i s kojim je obišla muža u garderobi posle uspešne premijere...
* * *
E sad, ko ono napisa kritiku tog filma a da ga nije ni gledao? Neću da imenujem, sada više nisam 100% siguran kao nakon prvog čitanja, ali donekle jesam. Mislim da je kritičar/ka valjda samo čitao Murakamijevu zbirku u prevodu na srpski i da je posle malo guglao/la i pronašao rediteljev intervju. I to je to. U tom intervjuu piše da je reditelj promenio boju "Saab"-a iz žute u crvenu i to zaista konstituiše uverljiv blef, premda je zapravo prepričavanje intervjua... Autor/ka kritike citira iz knjige, a o filmu kada piše, prepričava rediteljeve odgovore iz intervjua.
A činjenice su da je Kafuku - u filmu - uzeo vozača ne zbog "crne mrlje", jer u filmu mu je lekar dao da ukapava lekovite kapi 2x dnevno i tako drži očni pritisak i glaukom na levom oku pod kontrolom. Ali, dozvoljeno mu je da vozi. U filmu, da ponovim. Šoferku na Hirošimi je morao da uzme, jer - a to ne piše u pripoveci, a ni u ostalim pripovetkama koje su uzete kao zbirni predložak - rukovodstvo festivala mu je naložilo tako, "zato što je neki pređašnji stanar rezidensija pregazio meštanina sa smrtnim posledicama". Dalje, samo u priči Kafuku ide u auto servis, ali u filmu ne. U filmu on "samo" doživljava nesreću, posle toga mu lekar otkriva tu bolest oka, mi ne vidimo servis, auto je opravljen bez problema...
Takođe, prikaz filma citira kritiku u Observeru, što je takođe zgodan način da se o filmu nešto kaže iako se nije gledalo, i navodno se polemiše sa Observerovim spočitavanjem kako su citati iz Čehova predugi i da je taj "deo filma" razvučen. Ali taj deo je 4/5 filma!
Sada još nekoliko reči o filmu, a ne o ovoj kritici.
Smatranja o "gubitku najbližeg" jesu podatna, a obaška osvajaju štihove na festivalima, gde se cene spori filmovi prepuni uzdisanja. Autorima se na prvi pogled može prebaciti i štaviše ih teško osuditi zbog toga što su od 40-ak stranica naslovne pripovetke i motiva iz druge priče ("Šeherezada") napumpaju film od ~180 minuta. Ali, na drugi pogled a nakon uvida da su pretežni deo scenarija ipak sami napisali, u četiri ruke Takamasa Oe i reditelj, može im se samo čestitati. (Murakami je upotrebljen kao Brus Vilis...) U tom scenariju su cedili džarmušovsku i hanekeovsku drenovinu, sve očijukajući sa zapadnim festivalskim gledaocem, a napose članom festivalskog žirija, navučenim na sojlent grin kosmonautske obroke u vidu dugih kadrova u kojima raste trava.
.jpeg)
No comments:
Post a Comment