SHOWBIZ COMEDY MEETS THE STUNTMAN
Na osnovu šturog
festovskog opisa mislio sam da se film bavi nečim drugim, i dobro je što nije
tako pa sam gledao nešto sasvim drugačije od očekivanog ali uopšte (ili što bi
seljaci rekli, „generalno“) ne sasvim drugačije od prividno autorefrencijalnog A-filma filma u odori arthaus filma, gledao sam štaviše kalkulantski/&underachieved šoubiz wannabe satiru, a u stvari privatnu komediju za troje glavnih
glumaca.Festivalski postmodernizam.
Šta sam beše ono očekivao? Matine, ili u svakom slučaju porodični (to je postao sinonim za pojačani davež, finansiran uz pomoć „Palome“ i „Klineksa“ i lišen bilo čega realnog) film o unutrašnjem sazrevanju, starom glumcu koji više ne veruje u sebe i mladom juncu, koji će isprva da prezire matorca, a onda će usput da sazri, nauči na izvoru i njih dvojica će se sprijateljiti, rediteljka će biti dobar kouč i kosu koju je počupala tokom snimanja nadoknadiće ekstenzijama na premijeri, a premijera – polusatini aplauz a posle Zlatna palma. Predvidljivo. E, ali pogodio sam kao u slučaju nedavnih izbora.
U stvari autori, „argentinska ’braća’ Koen“, producirala su, napisala i režirala "samo još jednu" crnu komediju, ovog puta upakovanu kao „šoubiz satiru“, jedan žanr koji je zapravo oksimoron, to je kao „Putinova samokritika“, na primer. Njih dvojica su se specijalizovala da skečeve, inače dostatne za jednosatne drame na TV festivalu "Zlatna ruža Montrea" vezuju konjima za repove, pa da ih rastežu u filmove, koji deluju strašno montipajtonovski ali sa hispanoameričkim šmekom. U jednom filmu su prežvakavali večiti rat dva suseda (El hombre de al lado), u drugom su, pak, varirali gospodina Golužu i Filipa Latinovića (El ciudadano ilustre). Nisam obratio pažnju ko su reditelji dok sam čitao najavu na FEST-u, pa sam se iznenadio u Takvudu, uostalom pozitivno, jer ovo je bilo bolje od omraženog porodičnog filma.
Prividno, film je razorna kritika (haha) filmskog sveta, on tobože „objašnjava od čega se prave kobaje i filmovi“, taj rad, ali... Lola (Penelope Kruz) je karikatura arthaus rediteljke, zla lezbača puna megalomanskih ideja, deklarativno bi umrla za UMETNIČKI INTEGRITET (a prihvata producentovu unuku za ulogu iz keca), ona je pravi sadista što voli da od glumaca (što slavniji to bolje) pravi budale, onako kao što poručnici u kasarnama u pripizdinama vole da Beograđane s fakultetom prave budalama dok ih uče da drže metlu. Dva mega ega, dva glumca, dva junca, koje je ona odabrala baš zato što se ne podnose, jesu Feliks Rivero (Banderas, potpuno oporavljen od srčke, sada se blesavio kao u onom filmu s Melani Grifit i Deni Ajelom, gde je glumio i svog brata blizanca) i Ivan Tores (Oskar Martinez). Prvi je sredovečni pastuv koji kara obožavateljke na kamare i pun je sebe, Stanislavski je za njega mala maca, on laže jer glumi i glumi jer laže, a drugi je ozlojeđeno matoro džangrizalo, u braku koji samo njemu nije dosadio, profesor glume koji ceni daske koje život znače više od filma „što neguje neukus primitivaca“. Glumica koja igra asistentkinju što kupuje burek (a verovatno i rediteljkinu sado-mazo ljubavnicu), upadljivo liči na Anjes Vardu. Treba još pomenuti plošne uloge matorog finansijera i njegove unuke, koja se za potrebe filma skinula u donji veš i cmakala pred milion mikrofona na probnom snimanju.
"A gde je
producent?", neko bi upitao, na primer ja, zar ne fali jedna važna karika u jebavanju
šoubiza? To je elegantno zaobiđeno time što je rečeno da film plaća bogati
farmaceutski kralj, kome je potraga za smislom došla iz dupeta u glavu na 80. rođendanu, i on se
dvoumi da li da sagradi most ili da snimi film ("pa da ostavi nešto iza sebe"). Odlučuje se za film, njegovi
sekretari predlože rediteljsku lujku Lolu, ona izabere dva posvađana glumca i teraj dalje.
Ali ne snima se film tako, producenata ima kao advokata, autori filma su tu
bili pičkice... Uostalom, kamo scenografi, kompozitori, nabavljači opreme?
Penelope igra zlu lezbu s frizurom na kojoj bi joj 1980-ih pozavideli Era Ojdanić i Mitar Mirić, ona zapravo ziheraški šmira dok parodira arthaus reditelja do granica imbecilnosti, tu rediteljsku sitničavost, sujetu, sadizam, pedanteriju koja prelazi u nacizam malih korekcija, tu manipulaciju koja prelazi u krivično delo, čega se oni pobegli s Lešća sećaju iz, na primer, filma „Kaskader“ Ričarda Raša. (E, ali Ebert je i takvim filmovima našao mane, ne bojte se.) To je ačenje i groteska kada Lola veže celofanom i lepljivom trakom dva glumca i na njihove oči u mašini za drobljenje metala skrši njihove pehare! Ona je takođe vešta i u igri „zavadi, pa vladaj“, zasebno manipuliše i podilazi glumcima i pujda ih jednog na drugog. A njima ne treba mnogo, jer su puni sebe i sujete kao guska govana, prodali bi ekshumirani leš pokojne keve za ulogu, a još više da komšiji glumcu crkne krava. Nemoguće je žaliti ova dva sujetna jadnika u kandžama domino kontrol-frikinje, jer toliko su puni mana. (ali, kako reče onomad Milutin Čolić povodom jednog našeg - sada kultnog filma - koja je to hrabrost ismejavati sujetne glumce i reditelje, daj ti ka'ni nešto pametno o ovom našem svetu, ako smeš!?) Meni je najgadnija i najistinitija bila sadistička pridika koju Ivan Tores drži brucošima svoje ("prestižne") filmske škole, ono u stilu:"Samo će jedan od vas da postane glumac, ostali će otpasti, ovom svetu su potrebni lekari, pekari, radnici, a još glumaca im ne treba, ko misli da nije kadar da studira 3-4-5 godina a da otkrije da nije za glumca, neka sada izađe i nikada neka se ne vrati u ovu učionicu!" Koje je ovo brdo govana, a čisti dokumentarizam!
Penelope Kruz znači šmira sve vreme, može se reći kao onaj „reditelj“ u predstavi „Veliki talas“ (koja je imala 50 izvođenja u „Zvezdara teatru“ a autor se potpisao pseudonimom), kao reditelj Vanamejker u „Bilo jednom u Holivudu“, i očigledno se dobro zabavlja, ali jedno je istinski odglumila: prezir. Imala je rašta i kada da ga glumi, jer ona, kao i svaki arthaus rediteljski naduvenko, iz dna duše prezire glumce, njihove sujete i niskosti i njihovu želju da ih na snimanju filma mazi majka a ljubavnica da im liže jajca. Prezir, kada Ivan, nakon što im je Feliks saopštio da umire od raka pankreasa, kada dakle Ivan ode k rediteljki i predloži: „U ime filma samo, ako Feliks odapne, daj da ja igram obe uloge, s bradom, bez brade, nema veze...!“ Prezir, kada Feliks u šminkernici počne da rediteljku ljubi u vrat, što je uostalom ona i izazvala, hoteći da privatnim zavođenjem poleči njegovu ranjenu sujetu. Prezir, kada sazna da bogati matori prdonja farmaceut nije ni pročitao knjigu za koju je dao debele pare da se po njoj snimi film, ili, na kraju, prezir, kada ukapira da je Feliks zapravo gurnuo kolegu s krovne terase, ali ne otkrije to, jer... Jer, umetnost, bato, ona je preča. Prezir se može videti u krupnom planu na velikom platnu s njenog, skrupulozno ispeglanog lica, koje podseća na facu boksera ili Fredija iz „Crkni, Frede“.
U stvari, ovo je „satira“
na prominclu, opšta mesta ispod nivoa najgoreg holivudskog roštiljanja, i
sve postaje pomalo dosadno posle nešto više od jedne trećine, naime, kada smo se
upoznali sa sva tri umetnička frika, i kada je svako od njih izveo svoju psinu, naime, kada je Feliks
nasamario ostatak ekipe da je smrtno bolestan pa im se narugao „eto, to je
gluma!“, zatim kada je Ivan nahvalio Feliksa na pasja kola, bajagi došlo mu da se ispoveda, a kad su se svi raspilavili, rekao: „Niste valjda poevrovali da ozbiljno mislim?!“, i kada je Lola dovezla dizalicu da na
velikoj terasi drži ogromnu stenu iznad glava prestravljenih glumaca „da bi
bolje osetili pritisak“! Ispostavilo se da je stenčuga od papira. E, tada čitaće
probe postanu dosadne, i rediteljima ponestane ideja, jer su isparodirali sve
živo. (To jest sve što su smeli.)
U stvari, scenario deluje ili kao niz sekečeva za "Zlatnu ružu Montrea" ili za stend-ap komičara, ili možda za jedan slow&furious brodvejski komad u stilu Alenovog „Sviraj to ponovo, Sem“. Kao fičer film, on gledaoce kupuje Banderasom, Kruzovom i Martinezom, koji se bez zazora samoparodiraju - kao kada strejt glumac ponosito šmira gej lik - i time poručuju: „Fala bogu, nisam ja ovak’i!“. Ali, čak ni grotesknost i pomerenost nekih scena ne sprečavaju uvek ono „glupo“ pitanje: „Ali, kako to, zašto nije...?“
Na kraju Lola razbija „četvrti zid“ i poručuje gledaocima „...neki filmovi se nikada ne završe“, baš kada se Ivan Tores probudi iz kome i seti se kako je u nju dospeo.
E, da, kako je u nju dospeo? Pa zahvaljujući Čehovu, jer ona vežba samoodbrane, koju Feliks upražnjava u gimnastičkoj sali za potrebe neke („glupe“) američke akcione serije, na kraju opali kada se dva glumca potuku na krovnoj terasi. Oni su nepomirljivi kao komšije u ranom uratku pomenute „argentinske braće Koen“. Šteta što jedan rukavac priče nije razvijen dalje, naime Ivan Tores je u dugom braku s autorkom omladinskih romana, koja izgleda, hm, kao Brosnanova žena. Ali ona trza na harizmatičnog Feliksa i taj prestup bi dao mnogo energije filmu. Jeste da je predvidljiv, ali zar nije sve u filmu manje-vše predvidljivo, pa čak i crnohumorni kraj, koji je malo zamirisao na Aleksu de la Iglesiju? Ali, Duprat i Koen ne prave barokno-infernalne scenografije kao Iglesijas, njihove su scenografije „montreovske“, pop artovske, kao kada bi Lagerfeld sagradio brod-kuću u pustinji posle nuklearne kataklizme koja će pre ili kasnije doći, ne sumnjajte u to, na vreme uskladištite med, lešnike, susam, javorov sirup i suvo voće. Na kraju film ostavlja ukus kao posle večere u restoranu s „Mišlenovim“ zvezdicama. Olizali ste zidni tanjir, to jest cijenjeni obrok s razmazanim redukcijama i šlogiranim šparogama, na prazan stomak ste se nacvrcali od belog nahvaljenog vina („koje se odlično slaže...“) u folirantskim čašama od 1,5 dl a onda, kada vas niko ne vidi, kupite dupli čizburger na kiosku kod dva debela stvorenja upadljivo prljavih ruku. Ako se pritom setite jednog podrugljivog dvanaestera koji je Ranko Marinković često govorio u društvu, vi ste car.
(Tako sam se i ja posle ovog filma, 40 minuta kasnije, častio filmom The Contractor Tarika Saleha.) Film je mnogo šupljiji nego što izgleda, ismeva određene tipove ljudi i njihove slabosti, do karaktera ne doseže, taj samočestitajući i samotapšućiporamenima "humor" je na nivo "ide čovek i upadne u šaht". Nije ni čudo što se članovima festivalskih žirija digao.
No comments:
Post a Comment