KOD VEČITOG MLADOŽENJE, restoran na Krstu

 "Kod večitog mladoženje", Crveni krst. Jovana Rajića 3

(pohovane paprike, bećka šnicla, vino kuće, stomaklija) 

*   *   *

Kod večitog mladoženje (kod Kod večitog mladoženje, potire se dva "kod", po Čomskijevoj algebarsko-strukturalnoj automatskoj ekonomiji jezika u generativno-transformacionoj gramatici) sam bio pre prvog većeg renoviranja, devetsto osamdesetih, dok su zidovi bili oblepljeni uvećanim fotkama sa scene Beogradskog dramskog pozorišta, na kojim (fotkama) je dominirao Đuza, a bili su tu i Ksenija Jovanović, Miroslav Bijelić, Olgica Stanisavljević, Rahela Ferari, Rade Marković... S ćaletom.sam tu jeo beške šnicle. 

Posle je uveden i deo za nepušače, ulepšana je bašta. 

Poštedeću vas priča o kariranim stolnjacima i plehanim pepeljarama.

Danas, šta god to značilo, a nema fluidnijeg pojma od "danas", Kod večitog mladoženje je čudesni prežitak doba u kome se još moglo sanjati. Danas je to mesto gde, kao svemirski namernik, svratiš na okrepu u crnoj bestežinskoj praznini (koja se vidi samo zahvaljujući scenografima u televizijskim studijima) da promeniš skafander, napuniš kondenzator na svemirskom brodu, dok skroluješ vesti na smartfonu...

Ponekad dođem ovamo kada, na primer, komšije skuvaju pasulj, pa u hodniku zamiriše, ili kada mi se prijede roštilj, ili, pak, poslovična bečka, ili, još pakije, nešto s krompir pireom, a zanimljivo je da danas od gotovih jela samo punjena paprika ide s krompir pireom. 

Konobari su uvek isti, simpatični i na strani gosta, a i cene su na strani gosta. Dobro, to se sada za nijansu menja, ali zna se ko je kriv: paranoični patuljak koji preti atomskim bombama.

Do pre samo nekoliko godina, ovde su redovno dolazili Mrka, Duda, stari košarkaški novinar Politike Zoran Popović, "mladi" Tomašević iz KSS, ali biologija je učinila svoj zaborav pa su sada prepoznatljivi likovi samo stari Krstaši, koji nemaju kud posle ukidanja "Lažnog svedoka" a "Premijera" im je previše fenski, dok u "Kajmak(čalan)" ne idu iz razloga koje je bolje ne pominjati. Ponekad sretnem tu neke javne i kulturne radnike iz preistorijskog doba, obradujem se što ih vidim, nešto su mi poznati, ali ne mogu da im se setim imena... 

Ovde svratiti isto je kao doći na +200.-to izvođenje neke pozorišne predstave, ili otići kod stare baba-tetke na ručak, srećni ste što je još imate.. 

Ponekad dođem ovamo uveče pre predstave u BDP-u, na dupli "Džek Denijels" i kafu. Ponekad tražim ekstra pečenog krompira uz pljeskavicu, ponekad uzmem pasulj umesto čorbe. S izdavačem uz "Staropramen" bistrim izdavačke planove. 

  *   *   *

Teleća čorba, pljeskavica na kajmaku, prebranac, srpska ili šopska salata, rolovana pileća džigerica. I tako dalje. Dobro je dok traje.. 

*   *   *

Poslednjih četvrt veka me Uskrs gotovo uvek iznenadi. Čujem tišinu, na procvetalom drveću (kao slike japanskih naivaca na staklu) senice i vrapci nemaju konkurenciju, kao u nekoj epizodi Zone sumraka gde je planeta opustela. Napolju poljubim vrata prodavnica i pošti, osećam se kao Pale, sam na svetu. Tako je to u narodu koji je otkrio veru marta 1989. na dan donošenja amandmana na Ustav SR Srbije. Nekoliko puta mi se dogodilo da sam na taj Veliki petak, potpuno neobavešten, naručio bečku u Kod večitog mladoženje. Konobarica, koju sam upamtio iz "Bosne" u Majke Jevrosime, pa posle iz "Mornara", razrogačenih očiju je saslušala moju narudžbinu. Nosio sam košulju pokojnog oca (dala mi tetka u Hagu dve godine ranije "ovo je od mog brata!"), staromodnog kroja, belu s tankim teget prugama i s velikom kragnom, kakve volim. (U njoj sam proslavio rođendan na Malti iste godine.) I isprane farmerke i patike. Kao MM Lango ili Miloš Forman, bokte. Kada sam platio i odlazio iz bašte, jedan urbani muški par na pragu sredovečnosti i na nekoliko stolova od mene iskomentarisao je moju konzumaciju. Komentar je išao za mnom poput umornog, slepog psa, koji prati koga bilo, u nadi da će se ispostaviti da je to njegov nestali gazda. Na taj način pokazuje moć... Tek kada sam na kiosku kupio dvobroj Politike, shvatio sam da je dan tišine zapravo Uskrs. Krkancija u "Čuburi" i u "Orašcu", koji su takođe radili i pored kojih sam se samo prošetao, pokazivala je satansko lice nevernika jedne nacije, koja je napokon dosegla svoj politički bitak, svoje vizantijske korene koje su jugokomunisti decenijama zatirali. Znači zato je sve zatvoreno danas...

Ja inače postim tokom većeg dela godine, samo se to dešava uvek izvan pravoslavnih postova, i određeno je finansijskim i fiskulturnim razlozima, kao i samodisciplinom, zasnovanoj na samostalno i eklektički izgrađenoj ezoteričnoj "doktrini".

SUR "Krstaš", koji se sa iz udžerice na uglu Branka Krsmanovića i Vojvode Šupljipkca (koju i dalje zovu Žarka Zrenjanina), gde je sada poslovnica Unikredit banke, preselio u prizemlje obližnje novogradnje i gleda na okretnicu busa 83, nema baštu i u njemu vazda vlada vonj "Clarex"-a. Tu su nekad dolazili oronuli Vuk Krnjević i još neki okolni intelektualci (čitaj: pisci i novinari), kojima nikada nije previše imponovala atmosfera "Lažnog svedoka" (koji se, pak i istine radi, dugo već zvao "Scenario" i kao takav je i srušen, ali svi su to mesto i dalje zvali "Lažni svedok"). U tom "Krstašu" možete da ostavite netbuk na stolu i trknete do toaleta i da zateknete taj netbuk na svom mestu kada se vratite. (Doduše, to ne važi za cigarete u kutiji na istom stolu, ali to je okej.) 

Ako vas ne mrzi da se prošetate do "Čobanovog odmora" na uglu Bojanske i Vojvode Šupljikca, pa produžite samo malčice dalje, na uglu Vojvode Petka i opet Vojvode Šupljikca (tehnički, adresa je Vojv. Šupljikca 32) nalazi se bar "Skver", mesto s ljubaznim osobljem i prijatnom baštom, gde su velike šanse da sretnete Branimira Brstinu. Imaju odličnu limunadu i stalna ekipa je prijatna i nema buke, pa možete na miru ćaskati s kim god da ste došli.

(Mnogo pre pandemije sam svraćao u "Tebra" kafe zbog interneta, pamtim da sam odatle kupio elektronske karte za Eltona Džona u Kopenhagenu, čini mi se da mesto i dalje radi.)