r.: Žak Odijar; ul.: Zoe Saldanja, Karla Sofija Gaskon, Selena Gomez, Adrijana Paz, Mark Ivanir, Edgar Ramirez,
Još jedna filmčina ili “samo” sugestivna ingenioznost u poigravanju formom (s tri frtalja suštine)? Moj prvi impuls je bio ono prvo, jer volim Odijara, ali onda krene sumnja.
Odijar je late bloomer što se tiče režije, debitovao je u četrdeset drugoj, daleke 1994, filmom “Pogledaj kako padaju” ni s kim drugim do Trentinjanom i Kasovicem u glavnim ulogama. Ali dotle je postao iskusan montažer i scenaristički vuk (crnac, rekô bi Bergman), ili pak svaštar, kako se uzme, a odande je posle snimao malo ali dobro, kako veli reklama za Vinjak. Rimejkovao je moj omiljeni Tobakov film, i tu me je kupio. (Premda je francuski Fingers mnogo mlad... Mene je američki original oduševio upravo sredovečnim batrganjem – čiče koji u četrdesetoj još mašta o karijeri pijaniste i uzima časove dok se trudi da održi mačo imidž mafijaškog inkasanta, ali to je bila moja zabluda koju sam tek posle otkrio. Naime, i u američkom scenariju “Fingers” ima 28, a to što ga glumi četrdesetogodišnji Kajtel druga je stvar. Svih ovih godina sam živeo u zabludi. Ko zna, možda i Gaša pripravnik zaista nije matori hipik, već srednjoškolac koji radi preko oml. zadruge!)
Odijar snima svaki put drugačiji film, pada mi na pamet Kjubrik (ili Miloš Radović francuskog filma, ali s milijardu puta manjim budžetom i milion puta manje prilika da radi) – on uzme temu koja ga opseda kao DePalmu, na primer, trandže dok se još nisu politički organizovale već su bile samo smatrane tetkama na seoskim vašarima, pa je (temu) izjebe i izraubuje i posle više niko neće da se oženi njome. Tako je Odijar uzeo "Seks i Grad" kao temu svog prethodnog filma “Pariz distrikt koji beše". Filmom “Prorok” (“Sivim domom” zapadnog obreda) stekao je ime, to je mučan uradak za gledati, zatvorska saga o usponu sitnog kriminalca koji da bi preživeo mora da postane jedan od bosova.)
Odijar je pre koju godinu napisao libreto za nikad nerealizovanu operu po bestseleru Borisa Razona i tu se napalio dosetkom: da je šef najjačeg meksikanskog kartela u zrelim godinama rešio da promeni pol. To je zaista efektna dosetka. Dolazim u iskušenje da postavim retoričko pitanje vredi li zbog toga praviti čitavu operu, useravati se u mehikanski milje, praviti bazlurmanovsku viziju zatvora/Mehiko Sitija/života operisane trandže – ali odgovor je: naravno da da, ako si genije. A Odijar je autentični filmski genije. Sve žanrove je ispipao i natrtio (od krimića, preko romantične komedije, do revizionističkog vesterna čak), on ume s transgresivnim sadržajima (tipa jednonoga trenerka kitova ubica) a uvek dominira svojim stilom. Džangrizavo sam posle poslednje omnibusne priče o Parizu pomislio da se umorio i da se odao bleji i prevrtanju mladih muzâ tj. guzâ, kad evo: čika je našao dovoljno sponzora da za Netfliks snimi svoj pet prodžekt. Šef meksikanskog kartela menja pol. Za filmčinu koja očarava trebalo je para, oko 27 miliončića, otud spisak svih producenata i donatora traje koliko srpski studentski kratki igrani film.
Očaravajuća je to filmčina, iako je mjuzikl, a ja nikada nisam ljubio to s pevanjem i igranjem, pa naravno da sam se zapitao: a šta da je snimljeno to sve “normalno” – da li bi bilo bolje ili barem isto? Mislim da da. Muzičkih numera ipak nema mnogo i one služe više kao Tarantinov narator ili postmoderni telop s komentarima...
Film sam pogledao na jednom ruskom sajtu i – sa još svežim utiscima od kvadrofonskog drmusanja prilikom Supstance – pokušavao sam da se uživim u veliko platno na kome se bolje vide svi ti uloženi dolari, minuciozna scenografija što imitira sirotilju Mehika.
Početak je fascinantan, vokalni interpretatori u meksikanoj narodnoj nošnji sa sve sombrerima pevaju neky ljigu na fonu panorame Mehiko sitija i eto kako se ekonomično saopštava gde se radnja odigrava. Pretapanje i slike i zvuka na --> jedan očukani zvučnik, razglas na šklopociji od kamioneta koji skuplja stare kišobrane i akumulatore, a onda rez na radnu sobu advokatice (kako znamo?; pa, vidimo diplomu) koja piše završnu reč o teškom i delikatnom slučaju u kome brani moćnog bogataša (kako znamo?; pa vidimo fotografije s mesta zločina i čitamo tekst na ekranu kompjutera; ekonomija uvodne scene bato!). Advokatica je Rita (Zoe Saldanja) i ona vazda izgleda aseksualno namučeni, tužno i strogo, kao prosvetna radnica, kao Viola Dejvis u Makvinovim Udovicama, ili Keri Uošington u seriji "Skandal" Šonde Rajms. Njene godine su po izgledu – nesrećno sredovečje, i normalno je da se gledalac zapita ima li ona porodicu i zašto je posle pristala na sve “tek tako”.
A ona ubrzo pristaje na više od svega plauzibilnog kada dobija poziv Manitasa, najvećeg narko bosa u Mehiku da se nađu jednim poslom. Tek kada je izašla na ulice tog Buenos Ajresa za sirotilju (uostalom sve je snimljeno u Franciji, u studijima) ukapirao sam da je to mjuzikl. Uh, ala sam se štrecnuo. Ali nije bilo mnogo strašno.
Odijar je koristio karnevalizaciju kao pristup, u ovom filmu se pozabavio onim postmodernim šaljenjem od koga su karijere napravili Almodovar, de la Iglesijas i slični. Mora da Almodovar škrguće zubima: “Koji sam klinac ja krvario šupak tolike godine, da bi ti, Odijare, sada držao predavanja o trandžama i to za neviđene pare?!” Postmoderna hispano kinematografija sada je dobila svoju “Odiseju 2001. u svemiru”. Naredni će takav film snimati na licu mesta, dakle u Deridinoj bulji.
I kidnapuju Ritu, ture joj crnu vreću na glavu i odvezu u “nepoznatom pravcu”. Tamo je u dispečerskoj sobi telekomunikacionog kombija dočeka lično Manitas: gurne joj ček od 12 miliona dolara za protivuslugu: da posreduje između njega i najboljih urologa nasvijet i utanači operaciju promene pola. Podrazumeva se da ona za te pare napušta slabo plaćenu advokaturu i postaje njegova konsiljerka i da se kasnije seli s decom iz njegovog braka u Pariz.
Do četrdesetog minuta filma, Manitas je postao Emilija, koja u zavojima kao u filmu “Stanar” Romana Polanskog uz jauke ogledalcetom gleda svoju novu pičku... Dotle je ispričana bajka fastendfjuriouz, ali iskusan gledalac zna da sledi peripetija i kvarenje idile. I Manitasa i Emiliju igra operisani Božo Vreća, s ručerdama kao ona Sajnfeldova momak-devojka, Karla Sofija Gaskon. Malo podseća na Dafinu Milanović...
Telop: 4 godine kasnije. Emilija i Rita se sreću na nekoj večerici u elitnom pariskom restoranu; svakom gledaocu je jasno ko je Emilija, samo Riti treba crtati. Nostalgija i čežnja za decom.
GOSPOĐA DAUTFAJER SREĆE LICE S OŽILJKOM
Može i ovo, jer je Odijar film uvrstio u žanr komedije. Ne znam čemu to, meni ništa nije smešno, a ne mogu da zamislim da je reditelju sáma činjenica promene pola smehotresna. Rita uz malo roptanja prihvata da se, iako se baš lepo skrasila u Parizu, vrati u Mehiko i ostavljenoj supruzi Džesi (Selena Gomez) i sinovima predstavi Emiliju kao tetku iz daleka sveta.
Mafijaški bos pičku menja, ali ćud nikada.
Ne prođe dugo dok u bišvem mužu ne proradi balkanska razarajuća osvetnička ljubomora: on ne može da podnese što će žena da se preuda za mlađeg Gustava (Edgar Ramirez). A isprva se dobro adaptirao.
Elem, do 40. minuta filma je bajka, do 50. minuta je Emilija već gospođa Dautfajer i čak rešava da se iskupi za mračnu prošlost i osniva Fondaciju za pronalaženje nestalih žrtava mafije, zakopanih u masovnim grobnicama. Taj deo filma (II čin) pretenduje da, kao, propituje sâm fenomen reinvencije, da li je ona moguća s već spremnim odgovorom da nije, jer mafijaški bos će možda da postane zmijanac spolja, ali u duši će da ostane kabadahija arkan i ne dâ ceci da je drugi dirka.
Sve žene su dosledno i smišljeno predstavljene kao izraubovane fufice iz naših rijalitija i grand paradâ, neisturpijanih petâ, na neopranu kožu debelo našminkane, blajhane i “prirodno slama boje”, s noktima poput Makazorukog i kao da im je zubotehničar obrazovan u kasarni JNA radio fasadu. Ali, bogatstvo mehikanske majke se preliva, mala četa sluškinja opslužuje familiju, dečija soba je opremljena laserskim visuljcima, stančuga u penthausu, vozni park kao u druga Tite.
Film, kao i Supstanca, obiluje draguljima, na primer, kada se sluškinje sjate oko džinovskog plej-stejšna da igraju igru virtuelnog smučanja.
Emilijina vučja nasilna priroda probija kroz sav onaj navodno filantropski rad kada vidi zaljubljene golubove, Džesi i njenog planiranog supruga Gustava kako pevaju u baru “Karađorđe”, na stihove poznatog šlagera.
Emiliji nije dovoljna reinvencija i kao bonus srećna lezbejska veza s jednom od majaka kojoj je pomogla da nađe kosti i trulo meso sina u otkopanoj kesi za đubre. Ona hoće i jare i pare, hoće da uništi sreću bivše žene, pa dohvati za gušu jadnu Džesi i krene da reži onim istim hrapavim glasom s početka filma, dok je još bio Manitas.
Posle 100 minuta gotov je i drugi “čin”, po teoriji holivuđanskog filmskog scenarija, tačno po 50 minuta svaki. Preostalo je oko pola sata za razrešenje. Tu se sve ubrzava, ginu i Emilija i Džesi i Gustav, i strini Riti ostaje da deci saopšti tužnu vest i ponudi se da im bude staratelj do daljeg. Zbilja je taj lik Rite nedovršen. Ima li ona neki svoj svet?! Zar ona ne treba da živi? Ima li makar nepokretnu majku da joj nosi lekove?
Lik Emilije je poleteo u svoje snove, ali je završio kao Kluzo u liku grbavog zvonara u filmu “Pink Panter ponovo napada”, ipak je to bio samo kostim, telo je htelo, ali duša je klokotala.
Odijar je udovoljio sebi i ispričao priču koja ga je opsedala već nekoliko godina i ujedno se posrao u usta Amoldovaru (Almodovaru? Nikada neću upamtiti.), a bogme i de la Iglesiji: “Vidi, sine, mogu levom rukom isto to!”
Odijar ima 72 godine. Znamo koliko ima Istvud a upravo mu prikazuju odličan film. Ko zna šta će čika Odijar sledeće dohvatiti da režira (i time iscrpeti još jedan žanr, zakovati ga kao Velimir Zajec svojim pasom prvu dostupnu polutku, udaljenu samo pola metra). Ratni film? Stravu i užas? Mokumentari?
Mehiko je ovde zloupotrebljen, onako kako Zapadnjak zamišlja karneval u Brazilu i mehikansku vladavinu kartela, onako kako je Kusta koristio cigose. Otud se voukovske tetke možda i opravdano bune: “Kada će Mehikanac da dobije toliku lovu da snima film o svojoj deželi?!” Nepravda. Može se i tako posmatrati: veliki reditelj je realizovao svoju opsesiju i bila mu je potrebna pozadina. Španski jezik tu funkcioniše kao aramejski u Gibsonovoj viziji Hristovog stradanja. Čuju se još i francuski i sasvim malo engleski. Odijar je primenio bazlurmanovski pristup: ako se moja vizija ne slaže sa stvarnošću, tim gore po stvarnost. Postmodernisti – ubijte se.
Ali, kada se ispucaju prigovori tog tipa – upitajmo se da li je sve ovo bilo vredno zbog jedne dosetke i autorskog svraba i opsesije da se stvori frenetični univerzum praktično ni iz čega, da se opišu gradske kule koje opasane zidinama daju utočište privilegovanoj manjini dok raja pleše poput statista u nepreglednom ansamblu nekog mjuzikla? Odgovor je: da, zbog veličanstvenog doživljaja u bioskopu. Hej, zar to nije na Netfliksu? Pa, jeste. Ali ta vizija, ta filmska naracija, koja zvukom muzikom slikom rečju — omađija gledaoca, vodi ga za ruku i ne dâ mu da misli na nešto drugo — to je neprocenjivo. Ovo je latino Supstanca, “Supstanca za sirotilju”, ipak dakle filmčina, i sva pitanja o verovatnosti i svrsi tu padaju u vodu. Autentični filmski genije je isterao svoje i alal mu vera na tome.
No comments:
Post a Comment