r.: Marko Backović; ul.: Miloš Biković, MIlena Predić, Miki Krstović, Mladen Andrejević, Milutin Dapčević
Zbog vetruštine, umora i kišurine propustih jeftinu sredu (samim tim i “Samo nas dvoje”, koji sam baš želeo da pogledam, a to mu beše poslednji dan prikazivanja) u Takvudu, a onda me neki nemir navede da u petak i to po lapavici, bljuzgavici i vetru (dakle još gorem vremenu nego što je bilo u sredu) odem na tripl-fičer u preskupi Sinepleks u šoping centru u Vojislava Ilića.
To mesto, kao svi šoping molovi, užasno je bučno mesto, klopa lakirana i preskupa kao na aerodromu, buka er kondišna se meša s drekom dečurlije, žagorom gomile i muzike u jedan bruj koji ne dozvoljava koncentraciju. Tu vreme provode oni koji nemaju gde da se ogreju, donekle nevidljivi u nekoj vrsti vazdušnog tunela od promaje i zvučnih talasa. Cigići koji samo gledaju izloge s klopom, klinci kojima su se završili časovi i koji se vaćare, roditelji koji u igraonicama drže dečicu u krilu, prodavci koji džeže jer mušterija nema, to je jedna ispostava kao u bazi na Mesecu nekog niskobudžetnog naučno-fantastičnog filma. "Izolacija", "Konklava", "Probudi se" – bili su naslovi, i uz to poređani kao da sam ja birao: najpre domaći užas, pa hirurški proračunati triler po Robertu Harisu i na kraju desert, indi horor za dušu.
O Izolaciji sam znao samo ono iz trejlera prethodnih sedmica. Tako da me je tvist u poslednjoj trećini filma razočarao. Ne znam kako da pišem o filmu a da ga ne razotkrijem, tvist to jest.
Biković igra Jovana, čoveka koji kao u Isijavanju misli da je dobio posao iz snova, da bude svetioničar, čuvar , “veliki brat ove šume”, kako reče “Mihailo”, lik koji ga je dovezao (Mladen Andrejević) ali se doživlja premetne u stravu. Ali Jovan nije pisac, nego mu valjda treba lek za nepokretnu babu.
Jovan (Miloš Biković) ima jednostavan zadatak da menja baterije u dvadesetak kamera svaki dan i da “gleda šta kamere hvataju”. U montažnoj kasetnoj kući čovek može da čita, piše i osluškuje poslednje krike iz savane. Već prvog dana po povratku iz šume gde je prvi put zamenio baterije, Jovan zatekne otvorena vrata svoje metalne kolibe. I to se ponavlja i u danima koji će da uslede. Zatim on uoči tajanstvenu u jezivu pojavu (ponekad u antinuklearnom odelu), kako uživo tako i na ekranu, a onda i u snovima. Tu je zatim susret sa “Sretenom” (Miki Krstović). I Mihailo i Sreten su odlično odigrani, understated plus imaju dubinu i valere emocija, ali – izgube se iz filma, a kada se ponovo pojave, onaj pomenuti tvist ih degradira na “može da bude ali ne mora da znači”. Naivan kakav jesam, očekivao sam neku ekološku parabolu s tužnim krajem, ono, otrovni otpad s aluzijama na Rtanj, Slobin bunker, masovne grobnice (a unutra, kao u reklami za Radensku ♥ ♥ ♥ — baškare se Albanci, Bošnjaci, Srbi, kako pasuje producentima u pogledu nagrada na festivalima). Mogao je da padne i nekakav anacionalan serijski ubica, zašto da ne, samo da nije Vlah ili Cincarin, bilo bi politički nekorektno.
Para nije bilo, vidi se, Biković se dobro naglumio i kako rekoh, očekivao sam da i Krstović i Andrejević objasne sebe i nadgrade se i dalje zapletu fabulu, jer na taj fazon tipa “Veštice iz Blera” nikada se nisam palio: da gledam 80 minuta tipa ili tipkinju kako dahću u kameru i kukaju “ala se plašim!”. I taman kada je počelo da biva dosadno, dešava se taj totalni preokret. Film prelazi u nekakvu kritiku naše stvarnosti i medija. Marko Jocić kao sociolog Petrović i Milutin Dapčević kao androgini producent/kinja Minja su nešto kao glumili, a ostalo nisam upamtio.
Pravo ime Bikovićevog lika u filmu je Jovan Bakić, i možda je ovo češka podvala, subverzivni štos koji namiguje prema Jovu Bakiću i medijskom zaglupljivanju naroda. A možda i nije. Videćemo posle.
Taj extended twist ending (koji odaje utisak da su autori malo previše uživali u njemu!), mnogo objašnjava iako je sve jasno, i razgovor između “priducenta Minje” (pomenuti Dapčević) i Jovana preterano je popujući.
Meni preovlađuje utisak razočaranja, čak i nasamarenosti, ne znam kako je bilo drugim gledaocima.
No comments:
Post a Comment