HOLLYWOOD ENDING (2002 American film)

 

 r.: Vudi Alen; ul.: Vudi Alen, Tea Leoni, Trit Vilijems, Mark Rajdel, Džordž Hamilton, Debra Mesing, Tifani Tisten. 

 *  *  *

KRATKA PRIČA

 

Vudi Alen je – kao i Bergman – takođe i odličan pisac. Ali obično se u životu događa da oni, koji nisu dobri ni u jednoj stvari, sapliću one koji talentovano rade dve ili više stvari, po pravilu uz kurvinsko-očinski savet ”za njegovo dobro”: Drži se ti sine toga-i-toga. Alen bi od scenarija za ovaj film napravio fenomenalnu kratku priču za neku svoju knjigu. Nemoguće je da nije znao da je ovo materijal za, dakle, novinsku priču, a to što ju je ipak razvukao u jedan od svojih najdužih filmova (2 sata minus 8 min.), mogu da objasnim samo time što je bio u mogućnosti. Ovo je još jedna autoterapija, veoma razređena limunada, doduše prava, amerikanska, "vašarska", što bi rekao šef Džon, ali ipak limunada. Mogu da objasnim i time što je verovatno bio zateleban u Teu Leoni, koju je - kao detektiv Skoti u Vrtoglavici – odenuo u svoju bivšu, u Dajanu Kiton: u pantalone i prsluke. Ovo je loš i razvučen film, pogledao sam ga zbog sećanja na srećan kraj: ”U Americi si propao, u Evropi si genije”, a tek u Kinoteci sam se potpuno osvestio kako su dijalozi Vala Vaksmana (Alen) i Eli (Tea Leoni) nategnuti, prosto nemogući, onaj prvi susret u baru je loša imitacija screwball komedije iz tridesetih, to je skeč za crno-beli TV. ”Holivudska satira”, pak – rekoh da je ova sintagma oksimoron kao ”Putinova samokritika” – tanka je i milion puta viđena. Trit Vilijems (šef studija "Galaksi", Hal Jeger) glumio je samog sebe, gadnog negativca, a Džordž Hamilton je skoknuo iz solarijuma da pozira za Ilustrovanu Politiku i bude producent Ed. 

Čudi me da amerikansko Udruženje slepih i slabovidih nije protestovalo kao što je učinilo 1997. povodom  filma ”Gospodin Magu”. Da li su bili slepi kod očiju? Film je pun klišea kao šipak koštica, Alen je sve ovo izmajmunisao da bi ljubio Teu Leoni kao nekoć što je Dajanu Kiton ljubio.   

Od uspelih, to jest najmanje neuspelih mesta, može se izdvojiti proročanska replika ”Lost in translation”, što je godinu dana kasnije postao naslov filma Sofije Kopole. Sve ostalo je bajato i užeglo: karikature taštog kineskog direktora fotografije i afektiranog gej scenografa, glavna glumica Šeron Bejts (Tifani Tirsten) u filmu u filmu je, kao Helen Sinkler u ”Pucnjima nad Brodvejom”,  opsesivna paranoikinja, koja mora da spava sa svakim rediteljem (nudi se slepom reditelju, koji ne vidi njen razgrnuti bade mantil i to je otužno kao mucavac koji pokušava da saopšti važnu poruku ali ne uspeva. Kamo beše Udruženje slabovidih?!), epizodna fufica Lori (Debra Mesing) je ponovila ulogu iz serije ”Vil i Grejs”. Ali, najveći je problem što je teško poverovati u hemiju između Eli i Vaksmana. I odnos Vaksmana sa sinom pankerom je izanđala fantazija o muškom očinstvu da je to muka gledati. 

Ovaj film bi priličio skroz omatorelom Vudiju, na primer u 101. godini, kada već ništa ne bi ni video ni čuo.