Eat me, adversaries!

 

Ciklus Vudija Alena, "Po željama gledalaca", grad, prevođenje, Furthermore I consider Twitter must be destroyed itd.

 

 *

Uslikao sam ove nalepnice na govornici ispred Etnografskog muzeja čekajući da dođe vreme jednom od Alenovh filmova u ciklusu u Kinoteci. Počeo sam da koristim gradski deportacioni krš, otkad se nisam šetao ovim krajem. Posle dve i godine lokdaunova i bede, umesto da ljudi počnu da putuju i da se puste s lanca, počeo rat, nabijem ih na kurac. Valjda je vojna industrija toliko zavidela farmaceutskoj da se nije smelo dopustiti da ljudi malo lepše žive.

*

Veoma često su mi ispunjavali želje u Kinoteci u rubrici "Po željama gledalaca". Godinama sam se mimoilazio s Dinkom Tucakovićem u kraju oko Kosovske i u podrumu tokom onih godina sankcija. Nikada se nismo upoznali, ali imao sam utisak da on zna ko sam dok u martinkama i maslinastozelenim džepušama čitam mesečne programe. 

Na dan njegove smrti poslao sam obiman spisak predloga. Nisam znao da je umro kada sam poslao taj imejl, nisam još bio čuo tu vest. Posle toga više nikada nijedan moj predlog nije prihvaćen za "Po željama gledalaca". Ili je Dinko Tucaković lično birao te filmove i želeo meni da učini, ili je neko, pak, tu podudarnost shvatio kao nešto uvredljivo. Mora biti jedno od toga dvoga. 

Inače je jedan film, pored mojih predloga, često bio biran do 2013. Naime, film Moskva suzama ne veruje Vladimira Menšova. Po pričanju, to je bila želja najstarijeg imformbirovca na Dorćolu. Film je prikazivan 5x godišnje. Čovek je umro. Poslednjih godina prikazuje se omiljeni film njegovog pastorka, Andrej Rubljov, u režiji Tarkovskog. Za sve to vreme posle Tucakovićeve smrti, jednom samo mi je uspelo da prevarim novo kinotečko uredništvo tako što sam pod ženskim pseudonimom poslao predlog za Gunn! Blejka Edvardsa. 

*

Ovih dana, dok traje ciklus Vudija Alena u sali "Makavejev", nenamerno sam usvojio određen dnevni raspored: Ustanem u 05.30, popijem sok za detoksikaciju, istuširam se, pojedem 2 jabuke i skuvam 1 i po litar kafe. I onda sednem da prevodim 2 knjige, jednu makedonsku i jednu dansku do 15.00, a zatim malo da'nem dušom, pa se presvučem i uzmem trolu do Kinoteke na dupli program Vudija Alena. U danskoj knjizi reč je o lažnom indijskom guruu i potrazi za najboljom religijom i tu ima sličnosti s večitim traganjima Alenovih alter ego(v)a (pa i doslovno, poseta Krišnama i pokušaj konvertovanja u katoličanstvo u filmu "Hana i njene sestre"). I tako su mi te dve knjige postale neodvojive od Vudija Alena, ako bude bilo neke promocije, moraću da govorim i o njemu. Posle druge projekcije, ili između projekcija, kupim nešto za klopu u kraju, možda neki burger u Siminoj, ili piroške s kioska u Čika Ljubinoj, ili nešto iz Hleba & Kifli u Knez Mihailovoj (iako je ona starija prodavačica izuzetno nadžak i nebusita, kao upravnica nacističkog konclagera). Razvio sam uslovni refleks za film u 18.00. To će morati da prestane. Dok se truckam trolom u povratku, u sebi pišem kritike filmova za blog. 

*

Furthermore I consider Twitter and Carthagena must be destroyed.

Ceterum (autem) censeo Carthaginem & Twitterum esse delendam

Već je 5 nedelja kako nemam tviću, pa ne mogu kad mi dođe da izdušim i dreknem, kao Džek Lemon u filmu The Prisoner of Second Avenue. Evo na primer ovo: mali ćelavi ljudi su kao hodajući kurčići u Noći veštica. Vasa S. Tajčić je to hieprkompenzovao učenjem i zalaganjem, ali stigne ga zloba, jebi ga. 

Mogao bih da otvorim drugi nalog, ali neću. Posle 12 godina sa starim nalogom, nemam želju da se reinkarniram. Ja sam valjda jedini tviteraš koji je nastradao zbog one oskarovske noći i pičkaranja i cigančenja dva krelca, elem, zbog toga što sam napisao da je Kris trebalo da ucmeka šamaraša Vila, dobio sam suspenziju od 12 sati, ali posle mi ne daju da se ulogujem osim ako im ne podam broj telefona, što neću ni po koju cenu. Ko me tužio, otpali mu testisi ili njoj klića, ruke mu/joj se osušile i nemogao/la hospis naći. Isto i svim Božijim malim sadistima i pretorijancima i moderatorima koji su me ikada banovali na bilo kom forumu u XXI veku. Dežurni anonimni noćni ustaša i mayya na index.hr, Neven Barković, dežurni ustaša na forum.hr koji nije dao Radovanu III da počne nogometnu temu, gomila anonimnih modova na B92, radiša, hamlet_strašni i tičer na PPP, bela maca (gagoderka?) na Burundiju, a sada, kada sam se obrisao i Vasa politički korektni pederčić koji bi me sigurno banovao jer bih se "sprdao s ratom u Ukrajini", zatim filmski moderator autralijskog sajta Whirlpool.com.au kome je smetao moj prikaz filma "Ferari protiv Forda", kao i administrator šahovskog sajta Red Hot Pawn po imenu Russ, koji mi je prekinuo više stotina onlajn dopisnih partija i banovao me iz sadiszma. Da ne zaboravim i Youtube koji mi je skinuo dragu uspomenu, odlomak iz pesme Lejdi Gage i Tonija Beneta s koncerta u Tivoliju u Kopenhagenu po prijavi pederčinske organizacije po imenu International Federation of the Phonographic Industry i sada mi nije dozvoljeno da postavljam nove snimke dok ne odem na anger management i školu za lopove! Kada ugrabim vremena, poslaću službenu žalbu toj Pederaciji i Jutjubu, a ako me odbiju, daunloudovaću svoje snimke i zatvoriti svoj kanal. Eh, da, i Tripadvjazoru da poželim smrt u najgorim mukama jer su me banovali zato što sam sterao u majčinu neke derpečine kojima je smetala moja kritika nemanja televizije u nekim amsterdamskim hotelima. Takođe želim smrt u mukama beogradskom skandinavističkom antimojskom klanu, koji me uspešno drži na crnoj listi u baruštini srbijanskog izdavaštva od fiskalne 2010. kao i najvećem komercijalnom izdavaču čiji mi je ćoravi diša izdavački tajkun orvelovski sjebao distiribuciju pretposlednjeg romana. Na njihovu veliku žalost, još nisam umro od gladi, iako su mi mnoga vrata čvrsto zatvorena, od posla u školama za strane jezike i kol centrima, preko stranih i domaćih (uglavnom norveških) izdavača, pa do pristupa medijima.Verovatno sam jedan od retkih koji se nalazi i na drugosrbijanskoj i prvosrbijanskoj crnoj listi, na dve liste znači: s jedne strane Kulturno-prosvetna zajednica Srbije s nafatiranim suvajdžićevskim "Kosovarima", a s druge drugosrbijanski arsenijevićski urednici i direktori koji su, na primer, stornirali jedan intervju danskog pisca u "Nedeljniku" samo zato što sam ja prevodilac.

ANYTHING ELSE (2003 American movie)

r.: Vudi Alen, ul.: Vudi Alen, Džejson Bigs, Kristina Riči, Stokard Čening, Deni Devito, "Kadi" Striklend.

*  *  *

E, ovaj film sam željno očekivao u duplom programu posle ”Holivudskog kraja”, ovo je jedan od mojih omiljenih Vudijevih uradaka. Samo godinu dana posle gorepomenutog, inače slabog filma, Vudi se opasuljio: kao Keri Grant skontao je da mu je vreme da pređe u kingmejkerske uloge, a da svoju ”unutrašnju nezrelost” podari mlađim glumcima i od ovog uratka nadalje on iznajmljuje kaskadere za mlađeg ("neodraslog") sebe, a sebe matorog u realnom vremenu, ali i to sve ređe, ponekad metne kao kameo. Kao u filmu All of Me Karla Rajnera, u kome je duh žene zaposeo Stiva Martina koji u ogledalu vidi nju, dok je spolja ostao on. Ovde je nešto slično, od ovog filma spolja gledamo razne omladince (koji ponovo pohode hronotpe Vudijeve mladosti, oj, mladosti mo-jaaaa...!), a u ogledalu je omatoreli, jebežljivi Alen, koji voajeriše.  (Ili obrnuto, u ogledalu je mladi Alen, zbunio sam se nešto.)

Sve značajke ranijih njegovih filmova prisutne su i u ovom: mladi pisac koji želi uspeh (Džeri Falk /Džejson Bigs/), neverna ljuba (Amanda Čejs /Kristina Riči/), koja ga izluđuje, Nevjork... Tu je agent Harvi Veksler (Deni Devito), koji ga ne samo iskorišćava već i nervira upornim parabolama o prodavcu tekstila, tu je i nesuđena tašta Pola Čejs (Stokard Čening) od koje je ljuba verovatno nasledila pogan karakter, tu je i lik bivše ljube Bruk ("Kedi" Striklend), koja je, kao kod Bergmana, isceđena kao limun i mizogino izgažena, tu je i serija zgodnih "galebova", zapravo servisera za klimakterijume u različito uznapredovalim stadijumima. I grad je, rekoh, tu: Nevjork, onako kako ga vidimo očima Vudija Alena, znači prenapučen intelektualcima u sakoima od tvida sa zakrpama na laktovima koji (intelektualci a ne laktovi) uz jeftino vino bistre ontološka pitanja Brodveja, grad pun knjižara i ukusno nameštenih stančića čija je kirija misterija. A uz sve to, kameo reditelja, koji se, kako rekoh, napokon pomirio s tim da mu je vreme za staračke cipeletine i penzionerske džempere. Ali, kompenzovao je to strava autačem kabrioletom. Alen je dao oduška paranoji i svom liku pružio šansu da demolira automobil siledžijama i da čak ukoka jednog rasističkog policajca. Ali to je na samom kraju, a znamo da Vudi uvek pomahnita u poslednjih petnaest minuta, kada se razbacuje hepiendovima kao Srbija nacionalnim penzijama i "po 10.000 dinara ovima i onima".

Lik Amande (Kristina Riči) je noćna mora svakog muškarca, a udružen s majkom (Stokard Čening) -> to je garancija horor sitkoma. Džejson Bigs je idealan za Alena, nije prezgodan, ali očigledno je karonja. Deni Devito je zasladio film igrajući nesposobnog ali zato neuviđavnog i alavog agenta. 

Iako je ovde nomimalno epizodista, Alen je u liku Dejvida Dobela zapravo ukrao film. On je svojim neprestanim doskočicama i umotvorinama – od kojih je jedna postala naslov – začinio film, on je onaj matori ujka iz kibuca koji sinovce uči trikovima zavođenja i seksa, njegove "mudrosti" su zapravo zen-budističke, samo naivna duša poput Džerija Falka može da ih uzme bez ijednog zrna soli. 

Veliki broj Alenovih filmova se završava bekstvom. To me uvek podseti na kraj filma Marka Fererija ”Dilindžer je mrtav”, na ono kada Glauko (Mišel Pikoli), nakon što ubije ženu, ode u neki zaliv, dopliva do broda s kojeg upravo u vodu bacaju (= svečano sahranjuju) mrtvog kuvara i prijavi se za posao. Alenovi krajevi su jednako šašavi (i simbolični) kao taj Fererijev kraj.

 

 

 

HOLLYWOOD ENDING (2002 American film)

 

 r.: Vudi Alen; ul.: Vudi Alen, Tea Leoni, Trit Vilijems, Mark Rajdel, Džordž Hamilton, Debra Mesing, Tifani Tisten. 

 *  *  *

KRATKA PRIČA

 

Vudi Alen je – kao i Bergman – takođe i odličan pisac. Ali obično se u životu događa da oni, koji nisu dobri ni u jednoj stvari, sapliću one koji talentovano rade dve ili više stvari, po pravilu uz kurvinsko-očinski savet ”za njegovo dobro”: Drži se ti sine toga-i-toga. Alen bi od scenarija za ovaj film napravio fenomenalnu kratku priču za neku svoju knjigu. Nemoguće je da nije znao da je ovo materijal za, dakle, novinsku priču, a to što ju je ipak razvukao u jedan od svojih najdužih filmova (2 sata minus 8 min.), mogu da objasnim samo time što je bio u mogućnosti. Ovo je još jedna autoterapija, veoma razređena limunada, doduše prava, amerikanska, "vašarska", što bi rekao šef Džon, ali ipak limunada. Mogu da objasnim i time što je verovatno bio zateleban u Teu Leoni, koju je - kao detektiv Skoti u Vrtoglavici – odenuo u svoju bivšu, u Dajanu Kiton: u pantalone i prsluke. Ovo je loš i razvučen film, pogledao sam ga zbog sećanja na srećan kraj: ”U Americi si propao, u Evropi si genije”, a tek u Kinoteci sam se potpuno osvestio kako su dijalozi Vala Vaksmana (Alen) i Eli (Tea Leoni) nategnuti, prosto nemogući, onaj prvi susret u baru je loša imitacija screwball komedije iz tridesetih, to je skeč za crno-beli TV. ”Holivudska satira”, pak – rekoh da je ova sintagma oksimoron kao ”Putinova samokritika” – tanka je i milion puta viđena. Trit Vilijems (šef studija "Galaksi", Hal Jeger) glumio je samog sebe, gadnog negativca, a Džordž Hamilton je skoknuo iz solarijuma da pozira za Ilustrovanu Politiku i bude producent Ed. 

Čudi me da amerikansko Udruženje slepih i slabovidih nije protestovalo kao što je učinilo 1997. povodom  filma ”Gospodin Magu”. Da li su bili slepi kod očiju? Film je pun klišea kao šipak koštica, Alen je sve ovo izmajmunisao da bi ljubio Teu Leoni kao nekoć što je Dajanu Kiton ljubio.   

Od uspelih, to jest najmanje neuspelih mesta, može se izdvojiti proročanska replika ”Lost in translation”, što je godinu dana kasnije postao naslov filma Sofije Kopole. Sve ostalo je bajato i užeglo: karikature taštog kineskog direktora fotografije i afektiranog gej scenografa, glavna glumica Šeron Bejts (Tifani Tirsten) u filmu u filmu je, kao Helen Sinkler u ”Pucnjima nad Brodvejom”,  opsesivna paranoikinja, koja mora da spava sa svakim rediteljem (nudi se slepom reditelju, koji ne vidi njen razgrnuti bade mantil i to je otužno kao mucavac koji pokušava da saopšti važnu poruku ali ne uspeva. Kamo beše Udruženje slabovidih?!), epizodna fufica Lori (Debra Mesing) je ponovila ulogu iz serije ”Vil i Grejs”. Ali, najveći je problem što je teško poverovati u hemiju između Eli i Vaksmana. I odnos Vaksmana sa sinom pankerom je izanđala fantazija o muškom očinstvu da je to muka gledati. 

Ovaj film bi priličio skroz omatorelom Vudiju, na primer u 101. godini, kada već ništa ne bi ni video ni čuo.

DECONSTRUCTING HARRY (American 1997 film)

r.: Vudi Alen; ul.: Vudi Alen, Kirsti Eli, Elizabet Šu, Džudi Dejvis, Džuli Kavner, Bob Balaban, Demi Mur, Stenli Tući, Ričard Bendžamin, Mjuriel Hemingvej, Debra Mesing, Robin Vilijems.

*  *  *

Sad vidim da sam godinama pogrešno citirao Vudija Alena. Njegov lik je zapravo rekao: ”Rad ti daje iluziju smisla, a ljubav iluziju kontinuiteta.” Ja sam ”kontinuitet” zamenio ”besmrtnošću”. A i ”ljubav” sam kanda zamenio ”seksom”. Krhko je pamćenje. Obaška što sam zaboravio i iz kog je to filma. Izgleda da sam na preskok na kablovskoj ulovio ovaj film, onaj deo s nefokusiranim Robinom Vilijemsom mi je umakao, a smorio me je hint na seks skandal kada je Hju Grant uhapšen jer mu je prijateljica noći Divine Brown pušila u kolima na Sanset Bulevaru, Bulevaru sumraka dakle (a imao je Elizabet Harli! I bogati plaču...).

 ”Dve stvari ne možete dobiti kod kuće, jastoga i pušenje”, govorilo se nekada, pre kulinarskih šou programa. Sada je barem jastog dostupan, premda se u međuvremenu pojavio problem humanog oduzimanja života tim kleštoklepcima, pitanje karme itd. Tipičan muž uhvaćen s drocom na delu ima savršeno ispeglane pantalone, ulaštene cipele, košulju mu peru posle jednog nošenja (to čini ili kućna pomoćnica ili sekretarica u hotelu), ide na šišanje 2x mesečno, ima luksuzne podetnice i nekoliko kreditnih kartica, zlatne manžetne s incijalima, pedikir i manikir na 14 dana, troja kola, kuću s bazenom i letnjikovac s ključem u saksiji s muškatlama na verandi... Ali, jebigica, ne sme da guzi ženu. 

Ovaj film sadržava Alenovo oduševljenje iskazano šrinku posle otkrića oralca. 

Ono što je isto u ovom uratku jesu, kao i uvek, strah od smrti, šrinkijada, pitanje smisla. Alen je ovde otišao korak dalje, prepustio se bobfosovskoj maštariji da je pravo muškarca da ima prelepu krhku ženu koja se kara u misionarskom položaju i na note, zatim ljubavnicu koja se rastura od jebanja i na kraju majku, koja im svima trima kuva sarme 5 dana pa ih podgreva još 2. Bogdanu se Tirnaniću to opravdano smučilo posle gledanja ”Sveg tog džeza”. Nema vajde davati Amerikancima Frojda na upotrebu... U ovom filmu je Elizabet Šu onaj džesikalangovski tip (devičanski izvor tip) čiste ljepote koja ne zna gde je šuplja, dok je Džudi Dejvis tip ljubavnice jastogice. 

I ovo je bergmansplotejšn, to jest ”skrupulozna nadgradnja”, u konkretnom slučaju Divljih jagoda: Alenov lik, Hari Blok, uspešan pisac, dobija poziv na svečanost: koledž koji ga je izbacio hoće da ga sada proglasi za počasnog doktora jer je ušao u lektiru ili ne znam ni ja šta. On je živi klasik. Film parodira ono putovanje profesora Isaka Borga (Viktor Šestrem), koji na početku Divljih jagoda kaže svojoj debeloj kućnoj pomoćnici: ”Jag tar bilen!” - Idem kolima (a ne vozom ili avionom). U Bergmanovom filmu Bibi Andersen igra slobodnu đevojku Saru, autostoperku, koja - puši lulu. Jag rojker piiii-pa! I eto kako je Hju Grant bilklintonovski dao Alenu ideju da još jednom mariše od Šveđanina. 

Hari Blok ima problema da nađe pratioca za tu dodelu počasne univerzitetske titule, na kraju će s njim putovati Kuki Vilijems, crnkinja koja mu je lepo popušila, poznanik Ričard, koga je dan ranije slučajno sreo na ulici i otpratio ga uspaničenog kod kardiologa (Bob Balaban, Ričard ne kardiolog), i sin,  koga je defakto kidnapovao, jer mu majka ne dozvoljava da izostane iz škole zbog takvih gluposti. (Treba napomenuti da je nekoć lepoj Mjuriel Hemingvej ovde data uloga nadrndane Politički Korektne veštice.)

Ista pojava (reccuring feature, što bi rekli seljaci) je i neprestani paralelizam između mnogobrojnih likova iz knjiga uspešnog pisca i stvarnosti, jer pisac je zapravo veliki kradljivac, kao svraka ili ptica kukavica, on krade ideje od živih ljudi (svojih bližnjih najčešće) i time ih ojadi, dok svoje strahove podmeće likovima a oni neka se snalaze. Ona scena na kraju kada se svi piščevi likovi skupe pa pljeskaju piscu najotužnija je u Alenovoj karijeri, zamislite da oni tifusari i bogalji u filmu "Put u raj" aplaudiraju Borisu Buzančiću!? Zato na početku filma njegova bivša ljubavnica hoće da ga ubije. Momo je Kapor jednom opisao susret sa Solom Belouem, tada već nobelovcem. Ručaju Belou i Kapor negde u Ameriki, kad, u restoran uđe Belouva bivša, s kojom se sudio zbog raznih stvari, ili je to bio sin s kojim je imao zategnute odnose. Amerikanac je morao da ostavi Kapora samog na trenutak i popriča sa ženom ili sinom, ne sećam se, a Kapor je posle izjavio. ”Nisam video nesrećnijeg ćoveka od Beloua tada... Pisac ako ispriča sve što zna izgubi prijatelje. Ja sam izabrao da imam prijatelje a ne da napišem sve što sam video i čuo...” Alenov je lik postupio upravo obrnuto, on je kanibal i grabljivac, on je iskoristio sve živo oko sebe za stvaranje svojih likova. 

U jednoj sceni vidimo i pakao, koji liči na onaj pakao koji je za film ”Čovjek koga treba ubiti” o lažnom caru Šćepanu Malom napravio Veljko Bulajić. Ima dosta sisa tu. Alen se raspomamio. Jedine pozitivne žene su droce, ekspertkinje za oralac. U tom paklu, Đavo je Bili Kristal. Prosto vidimo ofarbani stiropor i karton u scenografiji, najvažniji deo Pakla je lift, kao iz španskih crnih komedija. Kao lift iz naših predratnih zgrada. 

Alen se pripremio za dedinski period. 

 

MIGHTY AFRODITA (1995 American film)

r.: Vudi Alen; ul.: Vudi Alen, Mira Sorvino, Helena Bonam Karter, Piter Veler, Džek Vorden, Olimpija Dukakis.  

 

*  *  *

Nije čudno što je ovaj film prethodio "Svi kažu volim te" i "Hariju van sebe". Ovo je pokušaj poricanja, "Svi kažu volim te" je nevoljko prihvatanje, "Hari van sebe" je samosažaljivo merkanje lokacije u Aleji velikana i razmišljanje o spomen-sobi i možda zadužbini s nagradom "Vudi Alen" za najnosatijeg i najsmotanijeg i nejnezgodnijeg mladog Ješu iz klase Biki na Akademiji, a ovo je, pak, pohotljivost pod plaštom parodije grčke tragedije. 

Naredni film je "Ljubav i sve ostalo", prvi film u kome je Alen igrao sporednu ulogu i počeo da nosi penzionerske cipeletine kao proizvedene u "Bati" ili "Šimeckom", cokule koje pristaju našim informbirovcima, štrikane pulovere i prsluke itd.

E, u ovom filmu se još praćakao. Opet je "postmodernistički" uzeo neki predložak, u ovom slučaju Sofokleovog "Kralja Edipa" i iskoristio ga kao novinsku 'artij uda umota fiš-end-čips, pardon, kao skelu za otkačenu priču o bledunjavom sportskom reporteru Leniju Vajnribu (Alen), matorom čiki, volšebno oženjenom Amandom, aktivnom i mlađom kustoskinjom muzeja savremene umetnosti (Helena Bonam Karter). Oni nemaju dece pa su usvojili klinca, koje je u međuvremenu (filmskom međuvremenu, to jest) poraslo do simpatičnog ~10-godišnjaka. Film kao i uvek kod Alena počinje sautparkovsko-simpsonovski proizvoljnim događajem, jednom večericom ili pićem u ubavom restoranu gde se džepnofilozofski raspravlja o potrebi i smislu roditeljstva. U braku žena vodi glavnu reč, pa kada izdžikljali klinja upita oca "ko je glavni?", Čika Leni se nakašlje i kaže: "Ja sam, bre, glavni, ona samo donosi odluke!"

Amanda se dugo opire nametljivom udvaraču, imućnom liku koga igra Piter Veler, i on veoma vuče na Frenkija Sinatru. To kreira lažnu napetost koja nema neku funkciju u filmu, osim što delimično pravda Alenovo kasnije maženje sa sisatom Afroditom, ali još nismo došli do nje. E sad, Leniju dođe da se raspita odakle mu je sin (iako se to ne radi), jer ga je ovaj razočarao na košarkaškom terenuu. Alen je, naime, očekivao da ima sportsku zvezdu, pa da o njemu izveštava, šta li. "A šta ako je on potomak serijskog ubice?", upita se on (a Sofokle govna da jede). Na kvarno i direktno protivpropisno on iz kartoteke ukrade ime majke koja je dala dete na usvajanje i uz pomoć veza iz sveta sporta & mafije (onaj glumac koga svi vole iz serije "Sopranos") uspeva da identifikuje (mnogo je lažnih imena tu bilo...) i locira tu ženu. Ona je Afrodita, popularna Džudi Štrc (Mira Sorvino) iz naslova, opičena droca meka srca i glumica u pornićima. Da ne zaboravim - sve vreme u filmu vidimo grčki hor i odlomke iz "Kralja Edipa", oni poput Bogarta u "Sviraj to ponovo, Sem", komentarišu događaje. Kao i sve Alenove ljubavi kada je počeo da matori, i Mira Sorvino AKA Afrodita može da mu metne tepsiju s burekom na glavu i da doručkuje, drugo je pitanje što bi ona verovatno više išla na nešto keto ili hrono, ili barem smeđi pirinač i brokoli. Alen se kao i s Džulijom (mučenom Roberts) mnogo kikoće, osobito je golicljiv na levu ušnu školjku, to mu je G+ tačka. On pokušava da reformiše Afroditu, koja, kao i lik mafijaševe fufice glumice u "Pucnjima nad Brodvejom", toliko šmira veštački piskavim glasom da je to jedva podnošljivo. Alen pokušava da joj izmami priznanje o detetu i na kraju mu uspeva, a pre toga otkrije da je biološki otac višestruki krimos, silovatelj, manijak, prevarant, ubojica i degenerik. Toliko o dobrim genima. Na kraju Afrodita nekako usvoji Alenovo dete, kako ne sećam se, pomešalo mi se sve, ili joj je on napravio dete dok mu se Amanda vaćarila s likom koga je igrao Piter Veler, ja ne znam više, stvarno, sve mi se sbućkalo i mislim da mi je Vudija Alena dosta do daljeg. 

Helena Bonam Karter i Piter Veler se, rekoh već, smuvaju ali, ona se brzo pokaje (u šta je teško poverovati) i vrati se sporstkom reporteru, Afrodita je našla posao kao poštena frizerka, Alen je dobio ženu natrag, on je dobar taja i nada se da klinja neće krenuti stranputicom kada ga ufati pubertet, a Afrodita je brižna i požrtvovana majka. Mislim da joj je Alen napravio dete, čini mi se da se sad sećam, to je taj tvist na kraju, razmenili su decu, uh koji štos, ha? 

Sofokle govna da jede. 

 

 

BULLETS OVER BROADWAY (1994 American film)

 

 r.: Vudi Alen; ul.. Džon Kjuzak, Dajana Vist, Dženifer Tili, Džim Brodbent, Čaz Palminteri, Džo Vitereli, Meri-Luiz Parker.  

*  *  *

Ovo je bio jedan od onih filmova koje sam gledao na kablovskoj pa sam hteo da ga overim u bioskopu. Iz televizijskog gledanja dopao mi se Džim Brodbent, ironija prema liku pisca-reditelja i tvist s pametnim hitmenom, talentovanim da bude i dramaturg, pa sam to hteo da proživim i na velikom platnu koje život znači...

Sada vidim (čini mi se) tu Alenovu fascinaciju mafijom i kriminalom, gotovo do granica imbecilnosti, a u svakom slučaju je to Stokholmski sindrom. To kao prvo. Dalje, sveopšti prezir prema glumcima i glumicama. I ovde je glavna glumica, "Helena Sinkler" (Dajana Vist), jedna podgrejana i preigrana i izšmirana alkoholičarka Norma Dezmond (Glorija Svanson), koja iz nesigurnosti mora da zavede svakog svog reditelja i koja, kao Liz Tejlor u ”Razbijenom ogledalu”, i nema više svoju ličnost, nema svoj tekst da tako kažem, već u svakoj situaciji vadi repliku iz neke svoje nekadašnje predstave ili filma, ili neke prašnjave knjige. To me je podsetilo na filmić iz zore zajedničke Europe, ”Meeting Venus” naime, reditelja Ištvana Saboa iz 1991, možda i najprvo čedo zajedničkih europskih fondova (štaviše i Japanci su ka’nuli paru, zbog svojih operskih frikova koji su radili saundtrek), podsetilo me, dakle, na jednu od prvih impotentnih multikoprodukcija s mnogo nacija i još više jezika, filmova u kojima se hoda kao po jajima da se neko ne bi sluĆajno uvredio, to je Zlo dijete Političke Korektnosti koje hoda okolo, duri se, zapitkuje ljude i kljuca ih kažiprstom. U tim filmićima, inače rajevima za postmodernističke bajagi selfdeprecating pastiše s filmovima u filmu, predstavama u filmu, knjigama u filmu itd., u kojima se nacije prikazuju kao naši narodi i narodnosti u slovenačkoj reklami za Radensku ♥ ♥ ♥, znači Francuzi jedu sira i piju vina i imaju 3 ljubavnice, Grci ne plaćaju porezu i harač, Italijani se deru, Nemci su pankeri u martinkama, Skandinavci su tolerantni, Englezi uštogljeni pederi, a istočni Evropljani ne umeju da barataju daljinskim upravljačem, ali su emotivni zbog babe u radnom logoru i poneli su sarme u gepeku - nema mesta za pojedinca koji bi da svira pank. U tom je filmiću Ištvana Saboa reč o multinacionalnoj postavci opere ”Tajnhojzer”, a diva (igrala ju je Glen Klouz) mora u krevet sa svakim dirigentom/rediteljem iz razloga ugrađene dubinske nesigurnosti, oj, slatka ’tico mladosti, kud odleprša?! E, ovde to radi pomenuti lik Helen Sinkler u tumačenju Dajane Vist, koja toliko šmira misiz Svanson da to može biti podnošljivo kao skeč na dodeli neke nagrade, a ne tokom celog filma. Ali šmira i Dženifer Tili kao piskutava Oliva, mafijaška fufica zbog koje karikatura od mafioza, Nik Valenti (Džo Vitereli), uopšte hoće da finansira predstavu. Valenti je ljubomoran i uz svoju oktroisanu fuficu u pozorište za svaki slučaj šalje i telohranitelja po imenu Čič (Čaz Palimteri), koji će se pokazati kao dijabolični umetnik najviše klase! Lik debelog glumca Vornera Parsela (Brodbent) ostao mi je jednako zabavan, samo me je opet zabrinulo moje fejding pamćenje: u mojoj omiljenoj sceni kad čika Brodbent sedi u restoranu, ždere i punim ustima naručuje još, e tu sam bio uveren da je, kada je viknuo da mu sačuvaju pitu od oraha, da je tu rekao ”and put vanilla ice cream on!”, ali na ovoj kopiji to ne beše slučaj. 

 

Pisac-reditelj Dejvid Šejn (totalno strejt Džon Kjuzak) jadan je u svojoj lažnoj sujeti, a prodao bi se za ispljunuti kikiriki, a ni menadžer Džulijen Marks (Džek Vorden), iako prividno pun mudrosti koju pruža Škola života, nije imun od pušenja mafijaških kurčeva. Genijalna je dosetka taj lik pomenutog hitmena Čiča (Palminteri), koji, poput nekog sicilijanskog Nikoletine Bursaća što puca kuburom ali voli golubove i vrapce, otkriva umetničku dušu i duboko poznavanje života ispod obrazine hitmena, uterivača dugova, bodigarda, tabadžije, mafijaškog henčmana itd.. Crnohumorni je tvist da je on – a ne naduvenko pisac – spreman da ubije zbog umetnosti! 

 

E taj tvist je vrednost filma, plus lagani svinjogoj Brodbentovog lika. Ostalo je već viđeno, promiskuitetni ringišpil među glumcima svako sa svakim kao u sapunici, ali to je već Bergman u autobiografiji konstatovao: ”Rad na pozorišnoj predstavi veoma je erotičan. Kada se približimo generalnoj probi, po pravilu već svi imamo stidne vaši”. 

Ovog puta je sobarica kod mafijaša i nesuđene epizodne glumice Olive – debela crnkinja, ona koja je dala izraza narodnom shvatanju umetnosti: ”Koji kurac, bre, narod od ličnog dohotka da plaća ove nerazumljive golotinje i besmislice na BITEF-u?! A ti, sestro, raširi noge, čika plaća kiriju!” 

 

EVERYONE SAYS I LOVE YOU (1996 American film)

r.: Vudi Alen; ul.: Vudi Alen, Goldi Hon, Alan Alda, Edvard Norton, Dru Barimor, Džulija Roberts, Natali Portman, Gabi Hofman, Tim Rot.

 *  *  *

Ovaj film nikada nisam ni poželeo ni stigai da vidim na kablovskoj, a ni kritike nisam hteo da pročitam pre kinotečke projekcije, pa sam se zdravo iznenadio kada sam video da je to zapravo – mjuzikl. Urnebesno je bilo kada je Vudi “otpevao” jednu stroficu (ali nije bilo ušeparajuće kao npr. zavijanje Vokija Kostića). Mjuzikle nikada nisam gotivio, srećom ovo je light zikulić, ima više govorancije, a zikili je samo da ilustruje. Tarantino mjuzikl, takoreći. Mislim da sam negde posle četvrtog-petog filma u ovom ciklusu počeo da gubim evidenciju koji je koji film, definitivno sam prihvatio Tirnanićevu tezu da Vudi "celog života snima jedan te isti uradak, samo je menjao naslov". Ja inače volim komplikovane filmove a ne “one string” ili “one tone”, tako da mi se dopala barokna prenatrpanost, gomila glumaca (od kojih su neki starovi do somotskih nebesa) i polifona struktura, jelte, s više paralelnih priča, koje se ipak vešto ušniraju, jer Alen, i kada ga uhvati to njegovo da nadbergmaniše i nadfrojdiše svoje uzore, ipak ne zaboravlja Pudovkina, kontinuiti & priču, pa makar i kaleidoskopsku, ali, brate – priču. 

Ono što se ponavlja i u ovom filmu jesu šrinkovi koji ćute kao oposumi i na očajnička pitanja pacijenata samo uzvrate: “A kako se vi osećate povodom toga?!” (Evo, već sam morao da proverim u beleškama da li se ovde pojavljuje Demi Mur kao seksi psihoterapeutkinja, i ne, ne pojavljuje se, to je u “Hariju van sebe”.), dalje, ponavlja se strah od smrti ispovedan svima redom od prijatelja koji to moraju da slušaju pa do šrinkova (a kada se poruši Četvrti zid, onda i posetioci moraju da slušaju to jadanje svićedumremo), ponavljaju se te večite paralele između fikcije u filmu (jal u vidu romana u filmu, jal u nekom drugom mediju), ringišpil emotivnih veza, tu su na kamaru sadašnje, bivše i buduće žene, kao i novi muževi bivših, i budući muževi sadašnjih, zatim i obavezno zavođenje najnovije glumice (muze koja je rada dati guze), u ovom filmu to je g-đa milfača Džulija milostiva Roberts, zavedena na kvarno nabavljenim informacijama...

 

I ovaj film počinje za istočne Evropljane (uključujući i g. i d. DorČolce) višeklasnim, a za nerojalističku i sekularnu Ameriku koja se juče rodila samo srednjeklasnim miljeom, u svakom slučaju prebogatim miljeom, u penthausu od 100.000 kvadrata na Petoj aveniji, gde Alenova bivša živi s novim mužem i s tucetom ćeraka što njihovim rođenim, što iz prethodnih brakova, sa sve izlapelim tastom ili svekrom, nemam pojma, i sa sve kučetom i dadiljom/kuvaricom/pomoćnicom u vidu matore Nemice, što daje još jednu priliku za bajate naci-baci viceve. To je kao neki Beverli Hils Hajskul za sredovečne i gerijatriju. Alen je Džo Berlin, nekakav pisac (valjda) u krizi, koji živi u Parizu, što nam se pokazuje time što on prelazi preko mosta na Seni a pod miškom drži baget dugačak kao njegova kara. On je depresivan i pogrbljen kao da ide onkologu na tumačenje nalaza u nekom od prethodnih filmova. 

Alen će kasnije da dođe prijateljski u tu stančugu svoje bivše, na Petoj aveniji – on naime živi na relaciji posao-kuća-posao-Pariz-Nevjork-kuća-Venecija-posao-kuća – i lepo se ispriča i s mužem i s njom. Njegova bivša je Stefi Dendridž (Goldi Hon), a muž je Bob Dendridž (Alan Alda). Glumice koje su igrale sve te ćerke nisam popamtio, praštajte ako možete. Sina, Skota Dendridža, međutim, jesam zapamtio, jer je igrao mentalno zaostalog desničara na užas ultraliberalnih roditelja. Glumio ga je Lukas Has, a to što se na kraju filma pokazalo da je desničarstvo juniora bila posledica manjka kiseonika u mozgu zbog zakrečenja arterija, jeste politički nekorektan stejtment dostojan Komedi centrala.

Alen se ispoveda šrinku, to jest nama gledaocima magarcima u publici i sirotinji, da je ostao nezreli jebežljivi Ješa, koji ne ume da se skrasi i samo bi zaskakao svaku pičku koju vidi. (Ili je to bilo u "Hariju van sebe", ne mogu sad da se setim.) ”Zašto sam bre ostao ovako nezreo?”, jada se on šrinku, jer on se nije, kao ni Pipo Fink u Ugrešićkinom ”Forsiranju romana reke”, uglavio u familiju, jedva da poverujemo da ima sve one filmske ćerke iz braka s filmskom ženom Goldi Hon, jer, Alenovo očinstvo je na filmu uvek jednako ”proživljeno” kao kada naš desničar opisuje propast kapitalizma i napose Amerike, te otuđenost EU, znači kao amaterski SF o životu na Marsu. 

Spas od depresije, koji mu ne donose ni lova ni slava ni stančuga u Parizu ni ukusno nameštena garsonjera u Nevjorku ni ćerke ni zdravlje ni ništa, spas, dakle, od depresije, Alen nalazi u Veneciji (zloslutno predviđanje događaja iz života, s daškom ukazivanja na legendarni filmač Nikolasa Rouga, znate koji), gde sa ćerkom odlazi da proslavi neku godišnjicu, rođendan, šta li. Tamo se, poput Dadlija Mura u filmu Blejka Edvardsa ”Desetka”, zaljubi u selebriti facu fon Sideli (Džulija Roberts), nema veze što ona može da mu jede burek iz tepsije s glave, i nema veze što je ona već u vezi s tipom koji liči na bubnjara muža Pamele Anderson (znači mogao bi levom trepavicom da nokautira čika Vudija). Alenova filmska ćerka ga filuje osetljivim informacijama o zgodnoj Amerikanki (jer psihoterapeutkinja madam fon Sideli je nešto negde tamo ne znam šta nekome ko je zaova od pašenogove jetrve ćerke, šta li) kao Sirano de Beržerak što trenira svog kaskadera serenadistu s lepšim nosom, i Džulija pada na žvaku i "personaliti". I on i ona vole Tintoreta, Pariz u suvom centru i Bora-Boru i Tarkovskog i puževe u vino i sve to. (Alen puževe i ne baš, možda bi probao da ode na jednog Boru pa da posle vidi da li će i na drugog, i morao je da proda stan i kupi skuplji u kraju gde je Bili Vajlder snimao "Slatku Irmu"...) Nismo videli kako se ljube i nismo ih videli gole, ali kada Džulija u belom bade mantiliu sedne na kanabe i kaže ”Niko mi ovako nešto nije radio, sve što si učinio bilo je savršeno!”, i kada Alen dođe u svetlosmeđem bade mantilu, bosonog, i kaže: ”Nemoj mi zahvaljivati, ja tako uvek, više mislim na partnerku i mir u svetu nego na sebe!”, pomislimo na seks Džoa Pešija i Šeron Stoun, Denija Devita i Brigit Nilsen, ili Dadlija Mura i Bo Derek, pa opet pomislimo na Alenova stopala, koja bi pristajala bakici iz filma Devitovog filma ”Dupleks” ili Hičkokovog ”Dama koja nestaje”, i – poželimo da se propederišemo. 

 

Alen je opet snimio isti film, ali biologija čini svoje, pa je morao da pomene (he has to address) taj zub vremena, ali samo ga je pomenuo, nije uzmakao, još se ne da, još glumi glavnu ulogu s malčice falsifikovanom krštenicom, još nije stigao do ”Ljubavi i svega ostalog”, ovo je jedan od poslednjih trzaja produžene krize srednjih godina sa tek šačicom zloslutnih najava kanselujuće budućnosti. 

Film je i neuspešan pokušaj pomirenja sa starenjem u vidu prijateljskog odnosa s bivšom, Goldi Hon je frojdovska Smrt s kojom Alen pleše promenadom pored Sene, gde je nekoć hodio Keri Grant s Odri Hepbern (draguljarnica ”Tifani” iz Edvardsovog filma i ova lokacija iz Donenove ”Šarade” su dovoljne natuknice svakom ko ima makar 2 ganglije u glavi). 

Alen ima još samo ”par godina za sebe” pre vijagre ili cijalisa, on još negira taj fakat, spasavaju ga rad, pičke i kontinuitet u snimanju filmova. Naredni film ”Hari van sebe” je poslednji trzaj...

Bio bi greh ne pomenuti (evo da i ja upotrebim ovu oveštalu frazu) minijaturu Tima Rota, koji igra robijaša koga su pomilovali na inicijativu večite liberalke i aktivistkinje (ali koja nema vremena za vlastite ćerke), Stefi Dendridž, pa je posle pozvan na parti u taj penthaus i tamo se ponaša otprilike kao Vudi Harelson u tipskoj ulozi... To je mala bocka i liberalima, jer Alen ne pripada nijednoj stranci, kara on republikance, ali kara i demokrate. 

"Srpska kafana", Svetogorska 25

 

"Srpska kafana", Svetogorska 25

*   *   *

Kad sam seo u baštu "Srpske kafane", ulicom je prošao Egon Savin. On mi uvek donosi nesreću. Ali, ko kaže da ja tu nesreću nisam zaslužio? 

Bio je 25. april, poslednji dan praznika, koji se ponaša kao dopola uskrsli mrtvac, hteo bi da praznuje a hteo bi i da zaradi, žao mu da ne spoji neradne dane, a već mu dosadno. Ustao sam u 5 ujutro i prevodio jedan makedonski roman, a onda sam se zaputio zapravo u "Palilulu" (pre druge projekcije alenovog filma u Kinoteci), jer je neko pohvalio ramstek na tom mestu a i ostale đakonije, međutim "Palilula" beše zatvorena. I to je trebalo da mi bude dovoljan znak. Kad god je mesto na koje sam namislio da odem - zatvoreno, a ja odem nekud dalje, loše se završi. Ili tamo kud si naumio, ili nigde, ali koliko često ne sledim taj unutrašnji glas... 

Usput sam prošao pored "Stiha", u kome sam bio s Dancima toliko puta, a koji se sada valjda zove "Petra", ali nameštaj je isti.

Nisam odoleo da ne uzmem točeno pivo, sunčan dan je bio neodoljiv... "Stih" ili "Petra" svejedno, jedva izabrah mesto u senci, premeštao sam se kao seljanka u autobusu kada ima mnogo slobodnih mesta. U glavi sam premetao neka rešenja za prevod, otkad nisam sedeo ovako u bašti, po suncu, kada neije ni mnogo gužva niti je prazno kao za vreme policijskog časa, kao na špici serije "Sumorna jesen"...  

I, "Palilula" je zatvorena bila, kako rekoh, i šta sad, planirao sam da kasno ručam ili rano večeram tu, a onda u Kinoteku na "Hanu i njene sestre". Nisam isključio ni mogućnost da kod "Ace" kupim kolače za ruksak i 3 kroasana sa sirom za odmah, ali i pekara je zatvorena. (Odlične su im tortice, rum kocka i Begova torta). Ali, "Srpska kafana" otvorena. Potpuno sam zaboravio da sam se premišljao da odem u "Pomodoro". Ko zna šta bi mi se tamo desilo.

U "Srpsku kafanu" sam odlazio mnoooogo puta, za susednim stolovima Glogovac opisuje kako oseća lepo zapaljenje mišića od malih tegova, dva glumca su klopala gulaš, kipara Basaru sam često mešao s pokojnim bubnjarom Naftom i krišom pokazivao na njega nekim Dancima, određeni novinari su pičkinski naručivali čaj, uvek kada neko naruči čaj znaj da je reč o prevari, dolazili smo u "Srpsku kafanu" i danju i uveče, konobari su obožavali velikodušne danske bakšiše. Jednom smo posle celodnevnog puta po Hrvatskoj, gde smo intervjuisali komandanta obrane Varaždina nekako taksijem stigli u Bgd u 22.00 knap, pa kada smo seli za sto, svi smo se obradovali, i mi i konobari. Tada se mnogo pevalo i sviralo u objektu, konobar je morao da otima tamburicu da bi gosti oko ponoći napokon pošli kući... 

Poslednji put sam tu bio u martu 2017. negde u jeku predizborne kampanje valjda, kada je Jens-Martin Eriksen imao promociju romana "Beli konopac za Filipa Deprea" (ali bez mene, jer sam bio ljut na Albatros Plus). Danac je bio opako pijan, na onaj svoj način da se samo smeška i ume da zaspi otvorenih očiju a sutra se ničega ne seća. Dobio je dojavu da se u Kosovskoj nalazi nekakav Easy Go kafić u koji se ulazi na neku foru ili šifru. Navodno mu je to dala tadašnja danska lektorka. Ko zna koja je to zabuna bila. Ušli smo u ulaz u Kosovskoj, Danac je pozvonio na vrata u prizemlju, neko je otvorio vrata, očigledno su bila pogrešna vrata. Šta li je taj čovek pomislio kada je video pijanog stranca kako priča na engleskom "Is it a cafe?!"? Odozgo, s gornjeg sprata neko je očajnički dozivao: "Gorane, ti li si? Da li to ti, Gorane?" Eriksen mu je odgovorio "Hi!" i pošao gore. Glas je zvučao drhturavo narkomanski, tako zvuče narkosi kada se tresu dok čekaju dilera. Nisam uspeo da zadržim Danca, on je morao i s očajničkim džankijem da popriča, ali ne beše kafića ni gore. "Gorane?! Ti si?!" "No, no cafe, Gorane!" Erisken se vratio sa onim svojim staklastim pogledom. Ko zna koliko je rakije popio kod pukovnika Berislava Popova. Ja sam onda stao ispred ulaza. Očekivao sam klanje. Utom pored mene prođe tip u kapuljači. Pogledi su nam se se sreli. Bio je to Jankara. Usred predizborne kampanje. Ušao je upravo u stan u prizemlju gde je Danac pokušavao da pronađe kafić. Jankari je očigledno bilo neugodno što neko džedži ispred zgrade u koju on ulazi. Erisken se pojavio na ulazu malo zatim. Onda smo otišli u "Srpsku kafanu". "Znaš li s kim smo se mimoišli?", pitam. "Ne. S kim?" "S kandidatom za predsednika republike. On sigurno misli da smo iz Službe i da ga pratimo." U stvari Služba je sigurno pratila i nas i njega, koju godinu pre toga su nas zaustavili na putu do stana Berislava Popova... Nagađam da smo u ovom izveštaju iz 2017. pomenuti kao neki književni pederi koji se vucaraju gradom do zatvaranja ugostiteljskih objekata, Danac korisni idiot, a prevodilac nekorisni debil.

Ubrzo je "Srpska kafana" zatvorena zbog spora s prvobitnim vlasnicima. I ostala je zatvorena dugo, ali valjda je došlo do obostrano zadovoljavajućeg sporazuma. 

I napokon sam seo u tu baštu.

Pička li mi materina.

Nikad više.

MANHATTAN (1979 American movie)

 

 

r.: Vudi Alen; ul.: Vudi Alen, Majkl Marfi, Dajana Kiton, Mjuriel Hemingvej, Meril Strip.

 

 *   *   *

TE LEPE STVARI, KOJE SE NIKADA NE KORISTE 

Menheten, Hana i njene sestre, Muževi i žene, Svi kažu volim te, ili bilo koji drugi Alenov film - ispremeštajte likove, izmešajte scene i nećete primetiti razliku. Nepodnošljiva lakoća (ali ne krhkost kao što je Kundera zamislio) postojanja, bolest se javlja samo u vidu hipohondrije, smrt je komički odušak, jedan šrink po glavi stanovnika je politička platforma ovog čovečuljka s velikom kitom i još većom ambicijom koju krije selfdepracting humorom. Ponekad je neodoljiv. Ponekad kenja. Ponekad je đubre. Ponekad je čak i iskren. Da li je neodoljiv kada je iskren ili kada kenja? Ili kada je đubre? E, to je pitanje. Kada se Alen pozabavi gorepomenutom krhkošću, to je samo kada se zajebava sa traženjem smisla i strahom od smrti. Inače je baš-baš - lakoća. Lakoća u ljudskim odnosima, ljubavima, vezama, raskidima, otkazima. Na kraju je uvek "uzeli su se i živeće će neurotično do kraja života i dobili su angažman i decu, a ko će da im pere pelene, ne zna se".

Lakoća se ogleda u scenografiji, koja je uvek detaljna, čista, patološki čista, proračunata i - dvodimenzionalna. Kao makete knjiga u prodavnicama nameštaja ili telefona u filmu i romanu "Mizeri".

Stanovi u kojima žive Alenovi likovi su u savršeno proračunatom neredu. (Stanovi njegovih fiktivnih roditelja i prijatelja takođe.) Setite se i scenografije komada "Sviraj to ponovo, Sem". Svaka stvarčica u predstavi je upotrebljiva i opalila je pre ili kasnije. Police s knjigama, pisaće mašine, olovke, beležnice, knjige, kuhinjski sudovi, escajg, slike... Ali, te stvari se nikada ne koriste. Alen nikada ne piše, ne kuca po mašini (ni kasnije po kompjuteru), niti jede neku hranu. U Menhetenu je gucnuo belo vino samo da bi naglasio da ne podnosi alkohol. Ni vodu ne pije. Takođe, on je uvek čist, a nikada mu ne vidimo kupatilo i nikada nismo saznali ko mu pere gaće i čarape. Ostaje i neodgovoreno pitanje koliko ih često menja? Poznato je da ne voli da pokazuje bosa stopala. Kao pidžame koristi donji deo trenerke i pamučnu majicu s kratkim rukavima, stopala mu se niakda ne vide, čak ni u čarapama. Alen je kao Hitler --> nikada nije usnimljen go do pojasa. Poznata je i izjava Dajane Kiton da je "nekada imao lepo telo". Ja joj verujem. Ali Alen je kao onaj Eš iz "Osmog putnika", robot, mozak s kurcem, kako je jednom napisao Henri Miler, on nije gurman, nije alkos, nije opterećen stvarima, nekako je uvek čist iako nije viđen da se pere, kao Keri Grant, međutim, pralja, kuvarica i kućna pomoćnica bile su i ostale anonimne. Njegov je eros u mozgu, u pisanju scenarija u glavi, i u - krevetu, dok se (h)rve s trenutnom ljubavnicom. ("A ko pere posteljinu, jebo ga bog?", pitam se sada.) Treba nabaviti knjigu snimanja za Menheten i proučiti opis scenografije. Kako je tekao proces nabavke? Kuda je posle završila sva ta scenogafija? Da li su po buvljacima prodavane knjige s posvetom "Ova knjiga je bila na polici u toj-i-toj sceni 'Menhetena'."? Da li je neko na aukciji kupio raspale patike Vudija Alena kao, na primer, baletanke Džoan Fontejn ili Maje Pliseckaje? Kako će ozgledati spomen.soba Vudija Alena? Sto posto kao garažni kontejner u onoj seriji Diskaveri čenela "Tražimo bogatstvo u đubretu zaostavštine". 

Kao što reče Ebert povodom Bertolučijevog filma Ukradena lepota - "jedna od tipično ubavih toskanskih kuća u kojima maštamo da živimo, samo sada nakon što se isele ovi antipatični karakteri", e tako bih ja poželeo da se uselim u svako od Alenovih obitavališta, makar morao da stucam 98% prihoda za kiriju, nema veze, živeo bih kao Gandi, što reče Ajsak Dejvis (Vudi Alen), ali, ali - da nemam nikakve kontakte s likovima iz njegovih filmova. Osim, možda, sa Hanom (Mija Farou) i Frederikom (Maks fon Sidov). (E, ali da li bi Frederik 'teo da se druži sa mnom, to je pitanje.) Ta Alenova obitavališta, tako su ukusno nameštena, bilo bi lepo beležiti i kuckati u njima. I razmišljati u dokolici. Kada bolje razmislim, Almodovarove i Alenove filmove gledam zbog unutrašnje dekoracije, a poželim da promenim navlake na jastucima na kojima su sedeli njihovi protagonisti.

Mjuriel Hemingvej je lepa. Bio sam uveren da je ona igrala šindivilu u filmu s Piterom O'Tulom "Zbogom, mister Čips" i to sam često rabio kao argument "ala se Mjuriel upropastila plastičnim operacijama a bila je tako lepa", ali taj film je snimljen 1969. i u njemu je igrala Petjula Klark. Sve sam pomešao. Kvrc, više belog luka i čaja od nane.

HANNAH AND HER SISTERS (1986 American movie)

 r.: Vudi Alen; ul.: Vudi Alen, Mija Farou, Barbara Herši, Dajana Vist, Majkl Kejn, Maks fon Sidov i milion drugih. 

*   *   *

Gledajući ovaj ciklus filmova Vudija Alena, od kojih (filmova) sam neke kompletirao a neke poželeo da vidim ponovo (iako nisam leteo dugim letom u Sidnej – o tome kasnije), pada mi na pamet koliko je trula zlovolja koju sadašnji sredovečni mladoturci & punoglavci Ebertovog sajta već skoro deceniju ispoljavaju prema tom čoveku ”koji stalno snima isti film, samo menja naslov”. Niti su Menheten i Hana i njegove sestre remek-dela, niti su ovi poslednji šuplji, „poslednjih 20 godina je bolji reditelj nego scenarista“, grakću oni. Niti je „Ponoć u Parizu“ briljantan niti je „Wonder Wheel“ krš. Već se tetkama i strinama ne da da hvale film navodnog pedofila, koga su u vreme premijere „Čudesnog točka“ već zlurado videli u zatvoru. Nema veze što su po svemu sudeći optužbe neistinite, stotinama PK tetaka je bilo važno da na sve četiri strane sveta signaliziraju vrlinu. (Kada je "Ponoć u Parizu" premijerno prikazana u Kanu, prva reakcija jednog Ebertovog henčmana bila je: "Sve je besmisleno, strahovito plitko, od zapleta, likova i replika, naporno gledati, lišeno svake duhovitosti i inteligencijei...", ali čika Ebert je naredio da se to obriše. čak ni keširani post se ne vidi. Zbilja čudan incident.)

Emotivne veze, zaljubljivanja, odljubljivanja, pomirenja i „venčanja na kraju do kraja života“ u Hani i njenim sestrama su jednako „smislene“ kao i u Menhetenu. Reč je o lagodnom svak-jebe-svakog ringišpilu, popunjenom Alenovim skečevima o strahu od smrti, traganju za smislom života, generičkim jevrejskim roditeljima u 2 varijante (sentimentalizovani starci u šou biznisu, ili, pak, Tarane ili drugi stripovski karakteri, koje kao da je stvorio Art Bačvold) itd. Nema početka, nema kraja, svaki je Alenov film isečak nevjorškog kaleidoskopa s tim knjižarama, tim Brodvejom, tim pisaćim mašinama, s tim prepričavanjima ruskih pisaca i nemačkih filozofa, partijima s kanapeima, italijanskim kafanicima s kockastim stolnjacima, „hoću dete neću dete hoću razvod neću razvod“, dok sanjaš o karijeri pisca ili glumca a glumiš u reklamama i pišeš slogane u reklamnoj agenciji. Ako sam ovo već negde napisao, onda je to zato što je film bio isti. „Samo je imao drugi naslov“, što bi rekao Tirnanić. Teofil smatra Alena autentičnim genijem, ali šta mu ja mogu. Ja i dalje nosim masku u Kinoteci. Zbog straha od smrti, zbog Alena, zbog Tita i partije. I zato da - što bi rekla Boda Duđerija - prkosin sustavu!

Ovaj film je, znači, palimpsest preko Menhetena i Enterijera, samo bez pretenzija da se bude ozbiljan. Džabe se opet pominje Bergman s filmom „Fani i Aleksander“, jer „i tu ima tri (3) uzastopna okupljanja“ i sve to. Primetio sam da se posluženje na poslužavnicima nosi veoma brzo, pa je Sam Voterston morao da primeni superherojske moći da mazne jedan kanape s brzoletećeg pladnja. Primetio sam i jedini crni lik, kelnericu, koja je izgledala kao superherojka u nekom današnjem inkluzivnom uratku po stripu ili pratilja Džima Brauna u bleksplojtešnu iz 1960-ih. Početkom 2000-ih zlovoljni je Tirnanić u Vremenu pljuckao po "Small Time Crooks", filmu koji je gledao dok je satima leteo za Sidnej. Neopravdano je optužio Gira za pedofiliju zbog - inače ljige - "Jeseni u Nevjorku". Nije Vinona bila baš toliko mlada, kao Pelagija, prva žena JB Tita jelte, što je jedan od jačih argumenata kafanskih antitoista. Problem je filma ("Jeseni u Nevjorku", to jest) što je to bio još jedan pokušaj otuđene američke duše da apropriše francuski šmek iz fimova kao što su "Stvari života" Kloda Sotea po romanu Intersection Pola Gimara, i u tom je periodu Ričaradu Giru upala sekira u kolomaz pa je glumio u čak 3 rimejka odnosno wannabe francuska filma (Jesen u Nevjorku, Stvari života rimejk i Neverna žena rimejk) - sve ljiga do ljige - ali od pedofilije ni "p"! I draži mi je po tom pitanju Tirnanić od Pančića, i s ovom pameću se može primetiti kako je PK polukanselovanje Alena razotkrilo šupljinu nekadašnjih dizača u zvezde a sada grobara istih filmova! Osim toga ima nekoliko pitanja koja se meni, kao seljaku iz Periklovog doba, postavljaju a nije pristojno: ko pere gaće i čarape Vudiju Alenu o koja mu je omiljena klopa? (Mislim da sam skužio ko pere sudove i usisava tepihe posle partija i ko briše prašinu na policama s knjigama.) . 

Godinama sam hteo ponovo da pogledam onaj skeč o strahu od smrti i to je znači bilo ovde. Alen je isti lik iz Mehnetna, samo nije dao otkaz televiziji, već – životu. Mnogo sam se smejao onda kada je Alen prestao da skakuće nakon što je dobio lepe vesti od doktora. Sada sam se setio da ja treba da idem kod doktora. Antologijski je onaj prvi dejt Holi (Dajana Vist) i Alena na dva venjua, najpre u pank klubu s bendom „The 39 Steps“ a zatim u kabare baru, gde je Bobi Šort pevao pesmu Kola Portera. Njihovo „pomirenje“ na kraju je generičko kao i susret u „Sviraj to ponovo, Sem“. Zabavna je studija samozadovoljnog intelektualca teške kategorije, Frederika (Maks fon  Sidov), koji ne vidi da mu mlađu ženu otimaju ispred nosa, dok se on ruga "glupoj televiziji" i masovnoj kulturi. Tu je Alen jamačno izrazio vlastite strahove. (Ha ha!) Koliko se sećam, Tirnanića je ovaj film u vreme izlaska nervirao i u kritici u NIN-u je pomenuo nečiju malu pišu, valjda Majkla Kejna, čiju smotanost nikako nije mogao da podnese. Film tada nisam gledao, mrzelo me, tek kasnije sam ga video na našim kablovskim televizijama i evo sada prvi put u „teatru“. Espreso u Trstu, knjiga u nevjorškoj knjižari, kafa za poneti na kiosku posle jutarnjeg džoginga u nevjorškom smogu, razgledanje najava brodvejskih predstava, sobica u potkrovlju s antikvarnom pisaćom mašinom – sanak naših DorČolaca, jednako kao što je ateljence u Parizu san naših Nepričavaca. Srbija je svet. 

Film je u nekim aspektima moralno prljav, ili barem ljigav. Hana (Mija Farou) je dobra duša, kojoj niko neće reći hvala, što je tipično za situacije u kojima se ljudi žrtvuju za druge iako im to niko ne traži. (Sva psihološka literatura o tome prevedena je naš jezik.) Hanin lik je zapravo silovan i popljačkan u filmu, pretvoren u opsesivnu majku, dok je sredovečnim zgubidanima dato da proživljavaju oho-hooo zakasnelu adolescentsku krizu i rugaju se onome ko im daje džeparac. (Prosto da se čovek saglasi s Tirnanićevom opaskom da je čika Alen pritajeni pedofil koji se loži na starije žene!) Alenovi filmovi imaju i tu mračnu stranu hronike najavljenog zločina, koji se verovatno nije odigrao, ali je u scenarističkom umu sve iznova variran u nekoj vrsti autistične bajalice. Ako je vudu lutkica, koju je Alen godinama pokušavao frankenštajnovski da oživi, napokon prohodala pa počela njega da progoni, može se reći da je sam sebi prizvao nesreću. S Bergmanom i Alenom najbolje je ne družiti se. To znaju i glumci koji kroz njegove filmove prolaze kao kuglice u fliperu, kao snimači replika. Alen voli film u svojoj glavi a samo nešto malo manje voli muku montažne sobe. Ljudi su nužno zlo, posle buđenja, jutarnje stolice, doručka koga se ne seća, pregleda testisa i savladavanja uobičajene hipohondrije, posle obavezna 4 sata za tastaturom, sada uz nužne konsultacije s "asistentkinjom" u pogledu dnevnog rasporeda i uvek s bodi gardom, jer posle osamdesete treba voditi računa. Ali, ljudi su nužno zlo, levi kapak se neprirodno spušta, nema još potrebe za operacijom kao kod Ruždija, bože, kad sam to ostario, odjednom sam ostario, primećujem da oklevam kada treba da se popnem uz stepenice... Ljudi su nužno zlo, gle, zaboravio sam kada sam poslednji put glumio u svom filmu. Osim toga, odavno me više ne glume mladi glumci, sada me, kao mene mlađeg, glume 60-godišnjaci. Koliko još filmova imam pred sobom? Jedan? Dva? Nnnnnn....nijedan?!