r.: Florijan Zeler; ul.: Hju Džekmen, Lora Dern, Vanesa Kirbi, Zen Mekgrat, Hju Kvarši
BELO, VOLIM TE ZIMZEBELO (1)
Amerikancima (osim Timu Bartonu i Vesu Andersonu) danas nije dozvoljeno da snime ovako „beo“ film. Ali dosetili se Holivuđani (ovaj film ima Univerzalovu špicu),
a i Francuzi su se dosetili, pa zovu tzv. strance. Stranci, a plavooki? Ma, daj. Uostalom, zašto u idealnom timu francuske fudbalske reprezentacije iz 1980-ih nema Žana Tigane? Eto, rekao sam. Moram da priznam da već godinama ne mogu ni mrtav da se uživim u probleme crnaca u korporativnoj Americi ili afrikanskih Arapa u Belgiji i južnoj Francuskoj. Eto, rekao sam. Preča mi je nepravda prema srpskom narodu, bre. Znači, ovo je film kao iz perioda fiskalne cirka 1966. godine. Naredne godine izađoše Pogodi ko dolazi na večeru i U vrelini noći, a već 1968. je počeo bleksplojtešn filmom Krvava podela Gordona Fleminga, gde Džim Braun u sinemaskopu pokazuje svoje ragbi mišiće a ljuba mu je plavojka. Ali i danas se u Merici može snimiti beli film kada daš Francuzu da piše i režira. Florijan Zeler je barokno svestran: slavan romanopisac, izvođeni dramatičar, a onda je poželeo i da režira jer je tako u mogućnosti. I evo belog višeklasnog filma, u kome ravnopravno glumi i unutrašnji enterijer bogatog doma (sa sve hladionikom za vino), a jedini crni lik je primarijus koji predlaže da sina zadrže na lečenju. (Sadržaj američkih frižidera i smočnicâ mi je vazda skretao pažnju s radnje slešer horora 1980-ih: posebne police za sladoled na štapiću, aparati za kocke leda itd.)
Uostalom, ovo je postfrojdovska porodična drama s idealnim brojem likova za pozorište – između 4 i 6 – pa normalni amerikanski reditelji koji su završili Višu školu Političke korektnosti u nekom kampusu ne bi ni uspeli da miljanićevski po ključu ili kao u reklami za Radensku ♥ ♥ ♥ naguraju sve što bi želeli: jednog crnca, jednog hispanoamerikanca, jednu gej osobu, jednog pegavog nacoša, jednog alchajmerovca, jednog Rusa komšiju s atomskom bombom u podrumu, jednog Kineza zaposlenog na odgovornim zadacima u hemijskoj fabrici i slično.
Zeler snima trilogiju i ovo je drugi deo. Za Oca je Entoni Hopkins dobio Oskara i ovde se on pojavljuje kao kameo, da podseti i da kaže ono što bi možda bolje bilo da je prepušteno gledaocima da sami zaključe. Hopkins je malčice uvenuo, izgleda kao svoja bleda fotokopija, pojava mu je kao Rutger Hauer na samrti, glas mu je prilično ufitiljio, pandemija ga je unazadila, onaj boravak u vili od 300 miliona kvadrata, ona samotnička patnja dok je muzicirao na koncertnom klaviru u muzičkom salonu veličine Kolarca, pa slikao na Jutjubu u ateljeu veličine Sajma, i slao poruke o distanci i prevenciji, ta izolacija ga je sredila kao naše penzose policijski čas ili Staljina onih 5 godina u bunkeru za vreme rata. Isto se dogodilo i Patriku Stjuartu; on je postao tetka koja štrika i čita Šekspirove sonete na Jutjubu. Dik Van Dajk i Mel Bruks su sada samo svoje senke, a umeli su da igraju badminton 2 sata nedeljno u Central parku. Kud ja odoh?
U Nevjorku gradu u onim zgradama od cigala koje znamo iz tolikih filmova, Piter Miler živi san svakog muškarca od +50: ima mladu ženu, bebača sina, uspešan posao na visokom spratu nevjorškog nebodera i pozvan je u izborni štab demokratskog crnog političara. Piter je Hju Džekmen, koji izgleda duševno i karakterno kao Ričard Krena, a kul i tajanstveno kao Sem Šepard. U tim godinama vitak tako biti...! Njegova žena Bet (Vanesa Kirbi) seksi je i predana, čovek bi pomislio da je sin iz filma Otac prevazišao sebičnog i odsutnog ćaleta. E, ali ne bi psihoanalitičari toliko mnogo ’leba jeli da je tako. Amer je kao Džon Vejn ili Gari Kuper ili Vilijem Holden – on ćuti i nikome se ne poverava, jedino kaže „let’s go“ ili „I reckon“, ni ženi se ne poverava, ali od 1950-ih kreće navada psihoanalize i moda lepih zuba. I zubari i psihići postadoše u narednim decenijama najbogatija struka u SAD.
U ovakvu srećnu familiju koja nikako nije za američki film osim ako ih ne kidnapuju i zakolju neki teroristi, bane bivša žena Kejt (Lora Dern, ostarela jadna, le-leee) i kuka na njihovog sina, Nikolasa (Zen Mekgrat), derle u najgorim godinama, manipulatora, s jednim polupokušajem samobistva (ili je to samopovređivanje?), begunca sa časova i profesionalnog depresivca.
Piter iz keca prihvata da uzme sina na staranje (publika odmah zna da će to biti ’rani kuče da te laje), misleći da je to mačiji kašalj biti ćale tinejdžeru a najviše zato da bi se iskupio što je napustio prvu familiju i oženio se mlađom. Ali i iz još jednog razloga, kojim se gledaoci direktno gađaju u glavu: naime kada Piter dođe u goste ocu (Hopkins) i za ručkom mu slavodobitno saopšti kako će da odbije premeštaj u Vašington i rad u izbornom štabu „jer je potrebniji sinu“, deda to odmah skrozira i podsmehne se da grublje ne može biti: „Zato si došao, znači, da mi kažeš kako si bolji otac Nikolasu nego što sam ja bio tebi? Čoveče, imaš 50 godina i još kukaš što ti nisam bio po volji? Zar nije vreme da kreneš svojim putem? Preboli to, jebo te bog, preboli jebote, i idi dalje!“ (A za ručak bila opasna pačetina... Piter bi jamačno uzeo još, ali je žurio da se pohvali tati.)
Nikolas je manipulatorska hulja, on samo čeka priliku da Bet i Piteru zameri što su se Kejt i Piter razveli. „Da li si znala da je on oženjen?“, pita on Bet. Pasivno-agresivni ucenjivač, little piece of shit. Gledaocima je jasno da je Nikolas u stvari osmi putnik, sa zadatkom da sruši svaki dom u kome se nađe, ali roditeljska je ljubav slepa. U filmu Natural Enemy Daglasa Džeksona iz 1996, poslednjem pokušaju da uđe u „stardom“ za Vilijema Maknamaru, on igra ambicioznog omladinca koji se useljava kao podstanar u familiju karijerističkog Teda Robardsa (Donald Saterlend) i sjebe im familiju, siluje čoveku sina i navede mu ženu na pobačaj. I to je upravo ono što Nikolas (metaforički) radi i to u najidealnijim uslovima koji se mogu zamisliti. Dirljivo je kako je otac Piter slep pred očima i u jednoj od boljih scena – „časovi plesa“ za smotanog sina – kamera se pomera s razigranog bračnog para na Nikolasa, koji je opet u najmračnijoj depresiji. Kasnije je u jednom trenutku nagovešteno da bi on mogao da naudi i mladom polubratu. Ali Zeler je Francuz koji je u Univerzal došao da se raskusura sa svojim roditeljima, ne da snima horore i slešere.
Znate ono kada su filmovima (između ostalog i u Nepoznatom iz Nord ekspresa) sportisti glavni likovi, ali ih nikada ne vidimo kako treniraju (osim boksera), oni su usnimljeni uvek „na kraju“ treninga kada stave peškir oko vrata i priđu stolu gde ih čeka bokal limunade. Ili kada poslovni ljudi „mnogo rade“, ali su usnimljeni uvek kada ih prekine telefonski poziv ili kada kreću na ručak. Tako i ovde Piter na poslu uglavnom vodi teške porodične razgovore, a na važnim sastancima mu misli vrludaju. To naprosto nije moguće tako.
Film doživljava vrhunac u 55.-om minutu kada Bet vikne Piteru: „Zar ne vidiš da se njim nešto nije u redu?“, a to čuje Nikolas koji stoji iza nje. Tu bi Amer krenuo u psihološki horor (kao u Prirodnom neprijatelju, na primer ili u filmu The Good Son), ali mi samo gledamo kako Piter odustaje od posla u izbornom štabu finog demokrate koji bi da se brine za mediker. Kada posle pokušaja samoubistva smeste Nikolase u ludaru, treba doneti odluku da li da tu ostane silom, jer odbija tretman. Isprva Piter i Kejt odluče da prihvate savet primarijusa (Hju Kvarši) i tu bi jedan „Halmarkov“ film za matine stao. Tužna ljudska priča. Ali oni se na izlazu predomisle i povedu Nikoalsa kući. I tu bi bio jedan kraj u Diznijevoj verziji. Posle prospavane noći Nikolas im kuva kafu, jutro je vedro, porodična idila. I tu bi u francuskom filmu bio kraj. Ali ima još. U epilogu koji vonja po stravi i užasu, očekivao sam da iza zavese, kao Džejson, bane Nikolas s nožem ili pištoljem. Ali, ovo je još gore, što se dešava s plakanjem čoveka od 50 leta. Svi citiraju onoga manijaka Dostojevskog o dečijoj suzi, ali najteže su suze 40-godišnjaka i 50-godišnjaka.
.jpeg)
No comments:
Post a Comment