r.: Park Čan-vuk; ul.: Tang Vei, Park Hae- il, Li Jung-hijun, Go Kijung-pio
NISKE STRASTI NA KOREJSKI NAČIN
Za ovaj film je Čan-vuk dobio nagradu za režiju prošle godine u Kanu, on je Tarantinov miljenik, "poznat po crnom humoru", kažu svi. A meni je ovo prvi njegov film. Bruka. Kupio me je odmah na početku sledećim dijalogom između depresivnog ali inače uzornog detektiva Jang Haea (Park Hae) i njegove pametne i obrazovane supruge Jung (Li Jung); oni se naime viđaju samo vikendom, jer ne samo što mnogo rade, već i žive u različitim gradovima. Detektiv je senzitivan, picajzla u odevanju i i na poslu (ima 6 unutrašnjih džepova na odelu i 12 na mantilu, nečim zadužio krojača, ne sećam se čime), simpatičan i – ume da kuva! On svojoj voljenoj supruzi posluži uksunu, hranljivu juhu i dijalog koji pomenuh glasi ovako:
„Znaš šta su mi rekli moji roditelji kada sam im došla u goste poslednji put?“ – pita retorički Jung dok slatko srče supu.
„Ne, kaži“, kaže Jang Hae, takođe slatko srčući.
„Šest od deset vikend brakova se završi razvodom, inače kako vam ide?!“
„I šta si ti odgovorila?“, pita on, tek tako.
„Pedeset posto brakova bez seksa se raspada, a inače kako ste mi vi?!“
I detektiv se nasmeje.
Elem, to je labavi ali stopostotno pojužnokorejisani rimejk ne toliko Niskih strasti, koliko rimejk sikvela s Dejvidom Morisijem, ali to je to. Penzionisani službenik odeljenja za imigrante nađen je mrtav na planini jer se njegov hobi – alpinizam – pokazao smrtonosnim. Da li je to slučajan pad, , samoubistvo ili ubistvo, pitanje je sad. I opet crnohumorni uspon dvojice detektiva (Jang Hae ima trapavijeg partnera Su Vana /Go Kijung/) na vrh brda zasmejava publiku u dvorani. Udovica Song (Tang Vei) sve čini da bude sumnjiva, štaviše kao da želi da se samoinkriminiše. Ona je seksi i samosvesna. Detektiv se zaljubi i lično preduzima nadgledanje osumnjičene. Reditelj to prikazuje doslovno: u kadar pored praćenog objekta smešta i detektiva, čime se podcrtava njegova rastuća zetelebanost. Nisam mogao da se ne fasciniram južnokorejskim standardom života. Oni za sve imaju mini robota ili mikser, detektivi se, na primer, u kolima na zadatku masiraju nekim vibrirajućim čudima, Južna je Koreja naučnofantastično društvo ergonomije i blagostanja. Ako su im i zatvori humani, štampa slobodna i profesionalna a ideal Švedska Ulofa Palmea – eto pravog mesta za iseljenje. Jezička barijera? Sitnica; još je Jordan Ivanović dok je komentarisao iz Seula 1988. otkrio da je korejski jezik od svih slikovnih jezika najlakši za učenje, slažeš slogove kao Lego kockice i bog da te vidi.
Song vrti detektiva oko malog prsta, a kada istraga (isprva) pokaže da ona ima čvrst alibi, niko srećniji od njega da je skine s liste sumnjivih. Padne i seks, brak se klima, da li tu velike ljubav ima? Song je strastvena nikotinska ovisnica, što je još jedan namig u pravcu Niskih strasti. Ubrzo se, međutim, pokazuje da je njen alibi šušalj kao đevđir, jer ga je obezbedila senilna bakuta (Song je inače po zanimanju negovateljica starih lica), koja pojma nema ni gde se nalazi i koja je godina, a kamoli koji je dan.
Prođe godina dana (u filmu) a strast nikad, Jang se preselio u drugi grad, da bi bio sa ženom svaki dan, a tamo se preselila i Song, koja već ima novog muža, nekog gurua za investicije. Dva para se sretnu na ribljoj pijaci. Uskoro će biti ubijen i taj Songin muž... Detektiv je dotle moralno skrhan i, premda je dotle bio oličenje marljivosti i poštenja, prava jedna simpatična picajzla, sada jedino misli o tome da zaštiti ljubavnicu zbog koje mu je u međuvremenu i brak propao. Radnja filma nije mi bila toliko nejasna kao što sam strepeo da će biti na osnovu nekih kritika, brzo sam skapirao ono začudno kadriranje koje doslovno ilustruje nadgledanje durbinima i teleobjektivima, a i one početne „vremenske sinkope“ su ubrzo prestale, a bočna linija radnje s novim kolegom, tačnije opičenom koleginicom („inspektore, vi ste legenda! Kako ste znal ida su kornjače dobre protiv depresije kod muškaraca?!“) u drugom gradu, i s onom pljačkom kornjača (!) zaista je smehotresna, film uopšte ne gubi na tempu posle onog fast and furious početka. Samo što je sada detektiv etički izbušen i preko volje uviđa da ima posla s istraumiranom lujkom. Njih dvoje igraju melodramski ping-pong s tužnim krajem. Song ostaje zagonetka, Šeron Stoun s osećajem krivice, možda?! Poslednja scena je lepa i strašna, što bi rekao Branko Ćopić: Jang očajnički traži Song na obali okeana, ne znajući da je plima pokrila njen samoiskopani grob u pesku, on hoda po groblju svoje ljubavi, zalazeće sunce je veličanstveno, talasi zaglušuju njegove reči u telefonu, i kao i uvek samobica svoju tajnu nosi sa sobom...
Kompozitor Jo
Jeong-vuk je većim delom filma imitora Malera, a u trenucima kada je i publici
jasno da je Song verovatno zločinka – nikog drugog do Vagnera. Lajt motiv je
ipak šlager koji obožava senilna bakuta, „The Mist“ neka prerada zapadnjačkog
hita (tako barem piše u scenariju kome ne treba previše verovati) i on mnogo
liči na jedan hit s Opatije s početka 1970-ih. Jedan od retkih filmova s ovogodišnjeg Festa koji bih da pogledam opet.
.jpeg)
No comments:
Post a Comment