USTA PUNA ZEMLJE (2023 Serbian film)

 

 

r.: Mladomir Puriša Đorđević; ul.: Radivoje Raša Bukvić, Sonja Kolačarić, Lazar Jovanov, Andrija Kovač

POSLEDNJI KADAR

 

Film sam gledao koliko zbog Puriše Đorđevića toliko i zbog knjige Branimira Šćepanovića. Usta puna zemlje sam čitao samo jednom, pre milijardu godina, i – kao i neke pripovetke de Mopasana – pamtim ih kao da sam ih sutra čitao. (Bolje se sećam o čemu sam razgovarao s Brojem Jedan i Homerom pre nove ere, nego šta sam gledao na festivalu zabavne glazbe u Opatiji 1968.) Kada sam radio adaptaciju jedne od Mopasanovih pripovedaka, nisam hteo da kvarim onaj prvobitni doživljaj, pa sam umesto prevoda Marka Vidojkovića (onog drugog) uzeo engleski prevod s javnog domena.

Koliko puta sam upotrebio tu Šćepanovićevu rečenicu „Šta on misli da je bolji od nas“? Pamtim osećaj mučnine u zagušljivom vozu, kako se pripovedaču smučilo kada ga je pojeo parče kobacice kojom ga je neko ponudio (i meni je pripalo muka, kao u opisu zagušljivog potpaljublja u „Grobnici za Borisa Davidoviča“), bekstvo kroz šumu, iznenadni impuls da potraži izlečenje u travkama, iluziju da je pronašao spasonosni eliksir, i onaj strašan kraj – krik – koji se smrtno bolesnom čoveku činio valjda kao neka pesma i olakšanje, a bio je samrtni hropac. Odličan kraj, lep za novelu, ali kako to filmatizovati?

Iznenadio sam se što se Puriša Đorđević odlučio za tu knjigu. On je lirski reditelj, a Usta puna zemlje spadaju u onu paraoničnu, cerebralnu nišu miteleuropske, antipalanačke književnosti, zajedno s Posetom stare dame od Direnmata, Šćepanovićevom Smrću gospodina Goluže, nekim komadima Vedekinda i Fazbindera itd. Na tu paranoju su se ložili neki američki glumci školovani  na Stanislavskom, pa je tako Alan Vejd na nagovor Kristijana Slejtera 1997. snimio verziju „Džulijan Po“ (po motivima knjige La Mort de Monsieur Golouja), skroz neuspešnu, dok je Bernard Viki zaradio nominaciju u Kanu za Posetu s Ingrid Bergman i Entonijem Kvinom. Stari Zanuk se nadao Oskarima. Amerikanci se po pravilu okliznu na toj miteleuropskoj palanačkoj paranoji, kao uostalom što se anglosaksonski klizaju i na Čehovu, jer njima je samo jedna paranoja opravdana – od komunizma, ostalo su tlapnje, a odim toga anglosaksonac nikada ne može biti toliko smotan kao ujka Vanja. Kajmak je ipak pokupio Lars fon Trir s Dogvilom, koji je kompilacija Šćepanovićevog opusa, samo uncredited.

Ali, šta će Puriši to, kad on nikada nije bio paranoičan i uvek je bio odlično užlebljen u životu i onda kada je bio u nemilosti? Dok je prošlog leta „Trezor“ pičio jednu emisiju o Puriši za drugom, iz njih je frcala duhovitost i zlatno pravilo koje je krasilo i Bogdana Tirnanića: „Sve ide u rok službe“. Kada ukapiraš kako stvari stoje, sve posle ide u rok službe, nema kukanja. U tim emisijama Puriša je imao prvo 50 godina a izgledao je kao da ima 30 i u fudbalskom dresu je pikao fucu, u drugom je imao 60 i opet je izgledao 20 godina mlađe i opet je pikao fucu, u trećem je imao 75 i izgledao je kao da ima 55. Uglavnom je uspevao da dođe do reči od Slobodana Novakovića. Jednom je morao da ga prekine: „Izvini!“. I kao da jedva čeka puš pauzu, I uvek je to bila neka samoironija. Filmovi koji su mu doneli slavu bili su ljubavni, to je bila ljubav u nemogućim uslovima, i u kasnijim tekstovima po novinama (kasnije oknjiženi i s ilustracijama Mome Kapora), uvek su tu bile neke fatalne Ruskinje, neka ljubav u kafanama na rubu grada gde se u vazduhu oseća kobna tuča. I kada je dospeo u nemilost, to je opisao: „Srećom nisam imao stalnu adresu, pa nisu mogli da me uhapse; ovde sam proveo nekoliko godina kao podstanar i čitao sam knjige o filmu i napokon sam postao ’filmski obrazovan’“, a to je rekao s onim svojim ironičnim osmehom, a posle je odveo Tanju Peternek do česme u dvorištu ispred te barake i podigao nogu do lavaboa da pokaže kako se prao u to vreme...

The justice was done to Usta puna zemlje (Mouth full of dirt),  ålrajt, iako je u najavama stajalo da je to Puriša snimao svoje uspomene „po motivima knjige“. Onaj voz sa drvenim sedištima, ona zagušljivost, saznavanje dijagnoze, potera za čovekom iz čista boga mira (potera se skuplja kao u kaubocju, svi prijavljuju razna zlodela koja im je čovek kaobajagi učinio), prisećanje na mladost i traženje eliksira u bobicama i cveću i travkama, sivilo bolničke sobe – sve je tu. Baš mi je bilo čudno da Puriša snima paranoju, palanku – njemu je to bilo u rok službe – ali taj piknik pored bare u šumi pod budnim okom autoritarnog lugara (koji ne dozvoljava građaninu sela da ždraka na dvogled, već to radi on lično: gole grudi kao obavezni sastojak gledanog filma, što su naši reditelji naučili od Italijana 1960-ih), seoski incestaši u šubarama i lovci  zakrvavljena pogleda (koji verovatno čuvaju Staljinovu sliku u podrumu), pomislio sam: Ej Puriša, ako su te kidnapovali, trepni, ali zezam se, ovo je film epohe za koji nije potrebna skupa scenografija, osim onog voza, koji pamtim iz jedne „Trezorove“ emisije o reditelju, to je poveznica sto posto. I ovo – ima jedna razlika u odnosu na novelu (ili kratak roman): opis smrti. Kao što rekoh, u knjizi postoji krik (on se čuje u filmu, ipak!), deluzija terminanog bolesnika, e, ovde je to lêt u veliku zatvorenu depresiju, popularnu uvalu, dok nebom šaraju ptice. „Da li se pretvorio u pticu?“, pita jedan čika iz filma u poetskom monologu, a lugar se čudi: „Ko to?!“, da malo ublaži tu neprimerenu liriku u palanačkom brčkanju u (doslovnoj) žabokrečini. Čuje se taj krik, Puriša ga nije izostavio, i možda je onaj lêt poetska slika umiranja koje se već čulo? Igrom festivalske sudbine slične vizije smrti povezane s pticama video sam istog dana u filmu Više nego ikada Emili Atef. Ali Puriša prekida takve asocijacije tako što prikazuje telo palog čoveka. Kirkegor pre Breze.

Da li je to sve što je hteo s filmom? Biologija mu je samo malo usporila telo, ali duh je ostao lucidan: u kratkom filmu o filmu koji ide kao bonus posle odjavne špice, vidimo kako Puriša Đorđević u trenucima stvaranja živne i postane 30 godina mlađi, živahniji od mlađahnih saradnika, san svakog reditelja, i mora da ih prekida kao nekada Slobodana Novaković: Izvini! Imao se rašta i roditi. Možda ga uopšte nije zanimala ta prokleta paranoja (koja je kod nas, uostalom, prirodno stanje jer, „šta god da ovde paranoik zamisli, u životu mogu da mu se dese samo još gore stvari“, rekao je dramaturg i prevodilac Tolkina Zoran Stanojević), nego taj kraj, sto posto ga je to golicalo, kako prepevati krik iz novele, kako povući Smrt za rame i upitati: „Koji ti je?!“