FEST 23 UN BEAU MATIN (2022 French-German movie)

 

 r.: Mia Hansen-Leve; ul.: Lea Sedu, Paskal Gregori, Melvil Popu, Nikol Garsija, Kamilj Lebana Martans (dete)

 

BELI LJUBIĆ ZA CRNE DANE

Malo kašnjenje programa, malo preopterećenost – i ja izbojkotovah  FEST onda kada su ga svi odbojkotovali; kao da sam se upisao u četnike decembra 1944, pa u Ljotićevce 11. maja fiskalne 1945. Onda mi došlo da pogledam „Postfestum” u DKC-u, kupim po 1 ulaznicu za sva 3 filma u ustorak, a bolje da nisam. 

Od prošlogodišnjeg Festa sam skužio da Mia Hansen-Leve piše i pravi filmove kao radove za prijemni ispit za akademiju u seriji „Doson Krik“ – mnogo priče oko kič veze u kojoj ženska strana mnogo plače i šeta gola, a muška strana je blentava. Ali Miju gotive filmske zvezde svih gabarita, a obaška su kritičari oduševljeni toplim ljudskim pričama, i evo ovde iz sve snage glumi Lea Sedu. Ona nastavlja tradiciju čednih seks bombi francuskog filma, od Mišel Morgan 1950-ih, pa preko Milene Demonžo (na primer u serijalu o Fantomasu) 1960-ih, pa opet preko Mišel Larok, nešto skorije 1990-2006, a sada štafetnu palicu preuzima Lea Sedu, od 2010 pa nadalje. To je karakteristika francuskog nacionalnog mentaliteta, naime uzdizanje ne samo matere i ujne, već i ljubavnice. Francuz uopšte ne razume naše (ionako licemerno) prenemaganje u stilu „šta joj zviždiš, ona je nečija majka i sestra?!“, jer on zna da i majke i sestre umeju da budu seksi. Tako je bilo i u francusko-belgijskom stripu o pilotima „Miraža“ – Tangi i Laverdir, scenariste Žan-Mišela Šarlijea i prvog crtača Uderca (izlazilo nekada u Stripotekinom mlađem u bucmastijem bratu Gigantu) – majke tih pilota (a koji su po svemu sudeći u srednjim tridesetim godinama) vedrog su duha i obožavateljke džeza i noćnog provoda. Francuske su majke lane tarner, partizanske majke su ljiljane krstić.

Dakle, imamo Leu Sedu. Ona u dobroj veri ne odbija uloge i skida se svuda osim u filmu o Bondu (jer producenti te franšize imaju ugovor s Vatikanom da toga ne sme biti). Njeno golo telo se ravnopravno takmiči s duplo mlađim glumicama (iako gravitacija čeka iza ugla) a ume i da plače po ruskoj akademskoj metodi.

Ovaj film osim opravdane golotinje i žene reditelja ima još jedan začin, jedan od najcenjenijih sastojaka koji garantuje festivalski uspeh – roditelj ili deda oboleo od alchajmera. To je šafran koji se dodaje kutlačama. Taj motiv uspeva i u književnosti. (Setimo se NIN-ove nagrade, poslednjih godina pretvorene u nagradu za žensko pismo + bolnički kartoni. Zanimljivo je da je jedini stratum koji nikako ne može dobiti Ninu – samozatajni heteroseksualni 40-godišnjak, koji pošteno zarađuje platu i ne mari za političku korektnost; svi drugi mogu – samoproklamovani bukovskiji, majke, negovateljice majaka, ludaci, neknjiževnici iz drugih umetnosti, humoristi, ambasadori, galamdžijske feministkinje, marketinški stručnjaci i stručnjakinje iz velikih medijskih kompanija, žvrljatori na redovima vožnje, potrčci iz PEN-a, kafe kuvarice NVO-a i slično.)

Ovde Sandra Kincler (Lea Sedu), udovica u najboljim godinama, radi kao simultani i konsekutivni prevodilac, brižna je majka predpubertetlijke Lin (dete Kamilj Laban Martans), a uz to stiže nekako da neguje sve bolesnijeg oca Žorža (Paskal Gregori), koga je spopalo nešto agresivnije od alchajmera, ne sećam se kako se zove za boljka. Već posle 20 minuta filma čoveku se pogorša stanje toliko da ga moraju smestiti negde. Privatni domovi su skupi, a državni su prepunjeni, obaveštava Sandru njena živahna majka Fransoaz (Nikol Garsija), koja se odavno razvela i preudala, a sada se bavi ekološkim anarhističkim aktivizmom na način koji podseća na naše antivladine šetnje vikendom od 17.-20.00 a onda u diskać. Njeni izveštaji s akcija građanske neposlušnosti (tipa da odšrafe Makronovu sliku iz zgrade Predsedništva a zaboravili su šrafciger) služe kao mali komički odušci.

Otac u izvedbi Paskala Gregorija beskrajno je simpatičan i krotak, sa svime se slaže, ume čak i da bude duhovit i šarmantno samoironičan, i gledaocu jedino može da bude udobno žao tog čoveka. Nije predstavljena ama nijedna ružna strana demencije u njegovom slučaju, dapače, kada ga smeste u dom, svi drugi su načisto izlapeli i opetovano pogrešno ulaze u njegovu sobu i predstavljeni su maltene kao neprijatelji. Amerikanci su nemoć starosti razsentimentalizovali (valjda zato što im je lapot do pojave Ronalda Regana bio usađen u mentalitet). Eh, da su se dosetili da ubace ljigu u film I Never Sang for my Father Gilberta Kejtsa iz 1970. u kome Džin Hekman pokušava da se spase manipulativnog oca (Melvin Daglas). Kada Hekman razgovara sa svojom filmskom sestrom (Estel Parsons) i sav očajan pita: "Pa šta on hoće?", sestra odgovara. "Tvoja muda!" 

Paralelna linija radnje s ovom wannabe potresnom situacijom sa smeštanjem oca „na sigurno“ jeste ljubavna priča koja je onoliko sluzava i raspričana kao što to Mia Hansen-Leve ume da smisli. Sandra „slučajno“ sretne bivšeg dečka, koji je sada nesrećno oženjen. Da, oni se opet smuvaju. Ona se opet zeteleba. A on, bleskast intelektualac, kome je dosadno jer mu je žena na putu, a kao džepni filozof zna – da je život kratak... Kao i u filmu Mač s dve oštrice Kler Deniz i Bergmanovog ostrva ove rediteljke, melodramski dijalozi su neopevana ljiga. Pa dublje istine su izrečene u ljubićima u žutim koricam roto-romana koje se, uz vesterne Luisa Lamura, čitaju na plaži uz mekike.

          – Da li spavaš sa svojom ženom?

          – Da li zaista želiš da slušaš o tome?

          – Znači spavaš!

          – Pa 10 godina sam proveo s njom...!

          – Prestajem da spavam s tobom!

          – Ne mogu tek tako da ostavim sina...!

Tužno je što Mia Hansen-Leve čak i ne pokušava da problematizuje ovog mlakonju koji bi da mu ljubavnica pere čarape, već ga uzima zdravo za gotovo kao nosioca radnje i koji štaviše  ima nešto pametno da ka’ne u diskusiju o ljubavi i smislu života.

Pa ipak, čudo se dogodilo, i dve scene na samom kraju nekako izdižu ovaj film iz gliba. Najpre kada Sandra odlazi iz doma u koji su napokon smestili njenog oca i vidi ga kako dezorijentisan luta hodnicima i doziva svoju saradnicu Lajlu (koja mu više vremena posvećuje od  ćerke): e tada Sandra odluči da se pravi Toša i samo siđe liftom. Dosta joj je njen sopstveni jadni (tako ona misli) život, jer  ju je ljubavnik (ponovo) ostavio. I na samom kraju flma, kada se u prostoriji za dnevni boravak staračkog doma organizuje „resital“: stanari pevaju u horu neku popularnu melodiju. To organizuju volonteri, mladi i orni ljudi, očigledno iskreno angažovani, odeveni u izviđačke zelene odore. Oni iz sve snage animiraju ljudske olupine, koje izgledaju kao matori filmski reditelji s naočarima za sunce, i koji režiraju poslednji film pod budnim nadzorom asistenta režije (koga je postavio oprezni producent za svaki slučaj), dakle izgledaju kao posmrtne maske Džona Forda, Džona Hjustona i Akire Kurosave, i pevaju na rustikalne sentimentalne stihove: „Mladost sam ti nepromišljeno da-laaaaa...!“, i Sandra se zaplače, a bogami i meni je suza ka’nula. Plačem za čika Žoržom, a u stvari plačem za sobom.

Ali taj kraj je značajan jer odražava suštinsku razliku između Zapada (onog dela sveta gde ima tekuće vode i elektrike i gde je crkva odvojena od države i gde žene nose mini suknje i skidaju se gole u varijeteima) i druge strane Gvozdene zavese, gde vlada siromaštvo duha i tela: socijaldemokratsku navadu bacanja para na nemoćne ljude i besmislene stvari. Samo na takvom Zapadu naš seljak na pečalbi može da zaradi penziju, samo na takvom Zapadu se neguju stari i onda kada nisu ni za šta. Koliko puta ste čuli lupetanja o slobodnim i srećnim plemenima koja žive bez televizora, gaća i kancera, jer su tako ubavo povezana s prirodom i znaju smisao života. Ali, da li ste ikada videli nekog matorca na snimcima tog savršenog jedinstva čoveka i prirode?! To je pametno uočio Džulijan Barns u "Istoriji sveta u 10 i po poglavlja". Odgovor je jasan: zato što ih nema, a nema ih zato što su pomlaćeni i pojedeni. Čovek ostari do svoje 39. godine u toj divljini. Samo Zapad može pomaziti umetnike degenerike i kratkovide filozofe i ponegovati svoje starce. Na Istoku toga ima možda u kung-fu manastirima, bilo u Konfučijevo doba, i možda na SAP Kosovu i Metohiji u vreme patrijarhata, i u Tunisu dok je Burgiba bio živ. I u Japanu.

Godinama imam običaj da načinim jednu ili dve fotke usred filma sa svog sedišta za  filmski blog a i inače. Za vreme ovog filma, kada sam već sklapao aparat, promptno se začuo neki kenjatorski glas iz gornjeg dela sale (ja sam bio u III redu) „ugasite mobilniiiii“, kenjkav glas, odvratan. Neverovatno. Mislio sam da znam kako ću poginuti – od nekog kockastoglavog dinaroida, kad ono izgleda da će mi glave doći neka tetka. Posle filma se nije začuo aplauz. To je siguran znak da je publika pretežno bila seljačka. (Na primer, posle narednog filma „Zločin je moj“, Fransoa Ozona, pljesak se čuo. A pljesak u avionu posle sletanja na Surčin, posle projekcije filma u DKC-u i posle pogrešnog stava na koncertima Sida Višouza i korejskog kamernog orkestra na Kolarcu – zaštitni je znak Beograda.) Nekoj je tetki, znači, zasmetala jedna fotka, a šta sve ja trpim, pa ćutim; ritanje u naslon stolica, izuvene šape preko naslona tik do moje glave, veoma užurbane dame koje neće da sednu već razgovaraju mobilnim, pa sednu, pa u toku najavne špice dobiju sms, pa izađu, vrate se 7 minuta posle početka filma i onda proveravaju mobilni da vide neophodni sms i dok one oposle svoje hitne komunikacije, meni film ode u tri lepe, no ja trpim. Ne smeta mi više mljackanje pomfrita i kokica, jer to je izvor prihoda naših pustih sinepleksova, ne smetaju mi laserski mačevi u vidu androida, ritanje me drži budnim u velikom broju slučajeva (a šta je sve Tirke trpeo u „20. oktobru“..., le-leee), ali evo nekome je zasmetalo slikovanje.