Za sada poslednji naslov u ediciji „Severno svetlo“ – „Mango plesač“ Petera Fogtdala.
Knjiga je prevedena s engleskog, ali za to postoji nekoliko dobrih razloga: autor je danski original, koji je izašao pre desatak godina, lično preveo na američki engleski. On i inače ima dvojno državljanstvo, još od tinejdžerskih dana živi „na relaciji“ Oregon – Danska. Tako da je bilingvalan, jelte. Na koncu, on sâm kaže da je ovaj njegov prevod samog sebe – bolja i kompaktnija verzija prvobitnog dela. I tako...
Autor se pozabavio (zašto se nije dosađivao, pitao se Dragoslav Andrić u Svaštari) sopstvenim iskustvom, kada je u svojim dvadesetim potražio smisao života u jednom ašramu u najjoginskijoj od indijskih država, Utar Pradešu. Ispostavilo se da je njegov guru – pedofil, prevarant kako duhovni tako i finansijski. „Srećom nisam to toliko ozbiljno shvatao“, kasnije je govorio Peter Fogtdal, „pa sam tu prevaru preživeo bez teških posledica. Zato sam i mogao da o njoj pišem tako lagano, s toliko vedrine“.
Peter Fogtdal je u Indiju stigao tek u trećem talasu guruizma i ašraizma, da tako kažem, krajem 1980-ih, kada se polaznicima „tečajeva“ tražilo da pokažu kredtinu akrticu, kada su ašrami imali naoružane stražare i pre su ličili na logore za vojnu obuku, dakle u vreme kada je potraga za smislom imala sve elemente biznisa, s reklamom, PR-ovima, prodavnicama suvenira i s takmičenjem između raznih gurua i „školâ samospoznaje“. Potpuno drugačije od 1960-ih, kada su Anglosaksonci dolazili za svoj groš, s rančevima i u sandalama...
Da je guru iz knjige lažan, čitalac je već mogao i da očekuje. Roman je imao sve uslove da bude još jedan iz žanra begbedovštine, znači vodopadi cinizma i ispovesti bivšeg marketinškog gurua koji samo hini katarzu. Mogla je ovo da bude još jedna ispovest osobe koja uživa da se razotkriva kao folirant, još jedan hvalospev simpatičnom negativcu kao što se inače snimaju filmovi o gadovima s Vol strita ili se štancuju romani o lažovima iz marketinške branše.
Ali ovo ipak nije takav roman. Fogtdal ne odustaje od toga da pruži šansu duhovnom. Jeste ovaj guru pedofil i jeste korumpiran, ali „ima dokazanih slučajeva izlečenja“. Mogao je roman da bude bujica efektnih ciničnih opaski o industriji prosjačenja u Indiji, o kupovanju smisla kreditnim karticama, ima urnebesnih scena, kao kada se ispred ašrama polaznici izuju, pa jedan posle ne može da pronađe svoje skupe cipele („To su cipele Guči, ljudi!“, viče on očajno), i bio bi i takav dobar, ali Fogtdal je odlučio da ne završi u totalnoj praznini i očaju koji ostaju posle svake begbedovštine. Jer, može se raskrinkati milion lažnih popova, papâ sifilitičara, lažnih gurua, vođâ sekti, protojereja i arhiđakona i lajf koučâ i marketinških gurua, ali – još ostaje onaj drugi kraj, drugi kraj Putinovog stola u onoj karikaturi, ono što je upravo i motivisalo glavninu ljudi da „potraže smisao“, pa i Fogtdalov alter ego: pitanje smrti. Lik iz knjige se na putu u Indiju otisnuo posle smrti majke, koja (smrt) mu je izmakla ćilimče ispod nogu iako je tada imao uspešnu karijeru u sferi marketinga. Dok sam prevodio ovaj roman, u Kinoteci je išao ciklus filmova Vudija Alena, i potrefilo se da sam pogledao i onaj film u kom Alen pokušava da reši strah od smrti tako što bira najbolju veru. Hare Krišna, katolicizam, i sve tako redom... Znam kako je. Kada sam pročitao šta sve religije, vere, svi ti budizmi i teozofije nude, zaključio sam da tu nema ’leba. Jedino neka zapadnjačka gotička teozofija (kolege Alistera Kroulija) nudi da ćemo posle smrti da se pretvorimo u neke lutke visoke pola metra i u kojima ćemo nastaviti da živimo kao u lutkarskom pozorištu, ostalo je sve samo duševno hologramsko društvo, kod Anglikanaca pop zavarava skrhane ljude oko rake onim sofizmom, a ni „Tibetanska knjiga mrtvih“ ne garantuje reinkarnaciju, već apeluje na građanstvo da se ne rainkarniraju jer 1) koji će im to kurac, bolje nemojte, zatim 2) šta ako se reinkarniraju u magarca, dalje, 3) čak i ako se budu stalno reinkarnirali, pre ili kasnije će im se duša toliko pročistiti, pa više neće biti razloga za daljim reinkarnacijama i, na kraju, 4) smisao je da se ne reinkarniraš, već da postaneš Ništa. Eto, toliko o želji da žurka traje večito.
Fogtdal, međutim, ne odustaje. Jeste njegov guru prevarant, ali nije ni pripovedač naivan. Ima nekoliko mesta u knjizi koja mogu da upućuju na to da je čitava radnja samo deo halucinacije ili deo nekog sna. Sam završetak knjige može simbolizovati smrt ako se setimo grčke mitologije. Takođe, ima pola tuceta obrta koji apsolutno izneveravaju očekivanja. Onaj taksista, Sik, po imenu Hardžit, pa novinarka Šamila, pa misteriozna staramajka koja se predstavlja kao majka gurua Šri Baktija – to su sve likovi čije se namere ne mogu jednoznačno protumačiti. Fogtdal je svom alter egu dodelio parče krivice, ali mu je ostavio i malo duše, isto kao i sa Šri Baktijem, guruom negativcem. U stvari, mi ipak želimo da neki guru bude onaj pravi, i raskrinkavanje lažnih proroka daje samo privremeno uživanje u slasti sujete. Razum nije dovoljan.
No comments:
Post a Comment