Ovo je nekakav iz suve drenovine isceđen esej o romanu koji uskoro izlazi u ediciji Severno svetlo.
Uskoro u ediciji Severno svetlo u „Presingu“ tri nordijske knjige: dve danske i jedna norveška. Kirsten Torup „Do ludila, do smrti“, ratna epopeja iz Minhena 1942, Solvaj Bale „O izračunavanju zapremine“, spekulativna fikcija o jednom osamnaestom novembru koji se večito ponavlja (ovenčan Književnom nagradom Nordijskog saveta za 2022) i – Norvežanin Terje Holtet Larsen „Dom je tamo gde umreš, kaže gospodin Sonders“, na prvi pogled oda Borhesu i jedna erudicijska etida, pravo „пишувањето на книжвеностот“, da bi poslednje stranice ipak otkrile da je i ovde reč čak ne toliko o autofikciji, koliko o autobiografiji.
A s tih knjiga se neće ni osušiti štamparska boja (koja floskula, ha?!), a već idu nove knjige: Dan Turel: „Slike rodnog Vangedea“, Hans Oto Jorgensen. „Konji osuđeni na smrt“, pa Paul Martin Meler: „Avanture jednog danskog studenta“, Marija Bregendal: „Jedna noć smrti“. I tako sve do leta, kada ja krećem da pišem najbolji roman u istoriji srpske književnosti, A dotle, batlerišem i valetišem, peglam tuđe pertle i kačim tuđe frakove na ofingere.
Ove godine ne idem na FEST, iznervirala me zadocnela najava filmova, onda sam se olenjio, pa me stiglo razočaranje što sam propustio neke fimove u redovnom repertoaru i – eto, svi se odbojkotovali, samo ja radim nešto drugo. Kao da sam posle prelaska u četnike krajem 1944, odabrao ljotićevce u martu 1945. Ali zato ću se više posvetiti književnosti.
Elem, imamo „O izračunavanju zapremine“, septalogiju Solvaj Bale, spekulativnu fikciju o jednom novembarskom danu koji se ponavlja, evo 366 puta na kraju I dela... A nije „Dan mrmota“.
Na početku bih izdvojio dva osećanja za koja verujem da će ih čitalac duboko osetiti: 1) dirljiv vapaj protagonistkinje – „Moraš da mi pomogneš!“, kaže ona svom vereniku, a zatim 2) jeza, jer vreme, koje je ispalo iz zgloba, opasan je neprijatelj, kao u filmu „Zabranjena planeta“ Freda Vilkoksa, to je „nepoznata sila“, nevidljiva, nepredvidljiva nemilosrdna, ponekad i cinična.
Tara Selter se bavi nabavkom i prodajom antikvarnih knjiga, pretežno iz barokne umetnosti. S verenikom je osnovala firmu kojoj dobro ide. Onima koji ne čitaju mnogo ili ne čitaju uopšte, teško da nešto može da dosadnije od svakodnevice ovih ljudi. Za sada, strpljivi čitalac se može nadati da će i ta puška na kraju septalogije da opali. Vreme ispada iz zgloba jednog pariskog jutra, kada se umesto očekivanog 19. novembra ponovi 18. novembar i tako nastavi još 366 puta. Kada bi Tara Selter u tom danu ostajala ona ista, sve bi još moglo da krene u nekim šaljivim smerovima, na primer smeru komedije s "porukom o smislu života". Ali, Tara Selter posle nekoliko nedelja – odnosno posle tridesetak osamnaestih novembara koji kumulativno čine nekakve sedmice – otkriva da ona stari, kosa i nokti joj rastu, oseća umor, dok svi ljudi oko nje ostaju isti. Jedan od nekoliko paradoksa premise ovog romana sastoji se u tome da je ljudima koje Tara Selter sreće – taj osamnaesti novembar prvi i jedini, i ne sećaju se svih onih nijanski koje je ona doživela i zapamtila u njegovim ponavljanjima. Na taj način je Tara Selter praktično sama u svetu, kao Pale, jer je od svih ostalih sooba deli nevidljivi zid vremena koje je ispalo iz zgloba. Solvaj Bale čak unosi i elemente tvrde naučne fantastike, u onoj fazi kada Tara Selter pomoću teleskopa i zvezdanih mapâ pokušava da doaka, na primer Mesecu i kretanju oblaka... Kolebanje njene psihe, od početnog čuđenja, naivnog šaljenja, preko benigne zbunjenosti, pa preko kratkog perioda depresije, pa buđenja lažne nade – spadaju u meku naučnu fantastiku, koja zgusnutim tokom svesti zaobilazi sva ona jeftina rešenja iz nekih epizoda „Zone sumraka“ i Tales of the Dark Side. Tara Selter je ipak prepuštena sama sebi, Čak ni ljubav ne pobeđuje sve, tako da njen verenik Tomas, iako na ’leba da ga mažeš, ipak cvika kada ga ona pozove u pomoć. Ona pre podseća na lik iz Egziperijevog „Malog princa“, onog jedinog žitelja planete, nego na srećnog tipa iz „Dana mrmota“ koji naprosto ne može da umre. Ovo je Pale sam na svetu, ali bez srećnog kraja. Nekada sam sasvim ozbiljno analizirao kako bi to bilo biti Pale. Zaista sâm na planeti. Uopšte ne bi bilo zabavno kao u tim slikovnicama. Jer, ko bi upravljao hidrocentralama, elektranama, ko bi se brinuo da ima struje i tekuće vode, ko bi obrađivao njive, ko bi pekao hleb? Ja ne bih onako sam mogao da uđem u velike zgrade, elektrane, brodove... Mislim da ni tramvaj ne bih mogao da vozim kao danski Pale, jer ko bi mi otvorio vrata?! Najverovatnije bih morao da razbijem izlog neke prodavnice baštenske opreme, uzmem sekirče i pijuk i ašov, i postanem neki Robinzon na obodu grada, i pitanje bi bilo da li bih preživeo napade divljih pasa, vukova, i koga sve ne... Još jedan slučaj iz SF književnosti se javlja tu, ona Poslednja noć sveta, Reja Bredberija, ali tu je svet nepokretan. Sovjetski nuklearni projektil je zaleđen na nebu, ali i ljudi dole su zaleđeni, tu nema čak ni večite petlje. Znači, mrka kapa. Ovaj roman uopšte ne ide u pravcu takve SF horor priče a kamoli lake komedije, već daje naslutiti prazninu i hladnoću kosmosa, u kome je Tara Selter, kao jedan koordinatni Robinzon, prepuštena svojim manuelnim rešenjima, kao kosmonaut koji u svemirskom brodu čiji su kompjuteru otkazali, mora ručno da izračunava šta treba i sâm da opravlja kvarove. Solvaj Bale tu ubedljivo ide rubom tvrde naučne fantastike i čitalac bi imao šta da zapita prijatelja ili rođaka upućenog u teorijsku fiziku. Osećaj kosmičke jeze ubrzo postaje dominantan čim Tara Selter savlada period potištenosti i baci se u ispitivanje tog osamnaestog novembra. Solvaj Bale je odličan posmatrač pejzaža, tla, meteoroloških uslova. To je bila karakteristika njenih knjiga kojima se i etablirala kao pesnikinja i minimalistička autorka 1990-ih. (Sada se sve te zbirke prozaida ne smatraju pesničkim knjigama, već kratkom prozom, i – kao u nekoj epizodi „Zone sumraka“ – kao da je neko u međuvremenu prepravio istorije danske književnosti!) Te kratke proze, kao i opisi tla i vremena, vazduha i zvukova iz ovog romana, asociraju na nekoliko autora. Pre svega na „Trologiju o Marlonu“ Kristine Heselhold, pre svega na knjigu „Kuhinja, grobnica i pejzaž“, u kojoj, na primer, zlokobna šiljata senka jednog zabata na pejzažu postaje ravnopravan lik. U prvom svom delu, Solvaj Bale piše o robinzonovskom liku, jedinom preostalom posle kataklizme, koji vaspostavlja svet ispočetka. Tara Selter u ovom romanu isprobava sve što može da bi otkrila mehaniku vremena. Njena teza je da će, ako otkrije razliku u tom dugom nizu 18. novembara, uspeti da ponovo uskoči u voz vremena koje ide unapred.
Pored Kristine Heselhold, kao srodni pisci javljaju se Norvežann Tur Ulven i srpski pisac Vladan Radovanović. Roman Tura Ulvena Zagrobni darovi izašao je pre desetak godina u izdanju „Albatros plusa“, a nedavno je časopis Bdenje objavio jednu njegovu pripovetku istog žanra, naime geološkog, predmetnog žanra. Ulven opisuje pejzaž i predmete tako da čitalac stiče utisak da to neki vanzemaljci osmatraju i beleže iz svog svemirskog broda. Kada Ulven opisuje ram neke slike, njegovu rasklimatanost, iskošeni položaj slike, odsjaj svetlosti na staklu, pozadinu slike, položaj prekidača za svetlo u odnosu na iskošenu sliku, čitalac kao da gleda kroz lupu ili mikroskop. Dalje, roman „Pustolina“ Vladana Radovanovića, pokušao je da bude roman bez ljudi, roman čiji su likovi trava, šljunak, tlo, pejzaž pre (ili posle) ljudi. Terens Malik je u filmu Voyage of Time pokušao da doslovno uvede gledaoca u trajanje bez svedoka, da mu pokaže „ličnim primerom“ kako je Zemlja trajala milionima godina pre čoveka, te je onda sva pisana istorija sa sve „Filmskim novostima“ samo beznačajna vremenska čestica u nekom širem kontekstu. Eto, te naslove prizivam u pomoć sada, kada tek što sam završio pretposlednje redigovanje prevoda, pa sledi još korektura i da se autorka oporavi od kovida da bi mogla da mi odgovori na dva-tri važna pitanja.
Ali, mogao bi neko da upita, neka tetka duha i tela, na primer: „Da li je spekulativna fikcija nešto bitno u današnjoj svetskoj situaciji?“ Ko bi mogao da se oseti dirnut – a o jezi da i ne govorimo – u ovaj nevakat, u ovo vreme pandemije, pa rata u Ukrajini, u vreme pretnji nuklearnim oružjem, u vreme pretnji Turske da će da okupira grčka ostrva, u vreme zemljotresa, a evo i u vreme vanzemaljaca, a čujte, sad se i kovid povampiruje, inflacija je tu, zapustili smo tretiranje globalnog otopljavanja kao važnog problema, dajte nam, ljudi, autofikciju based on a true story, kakav, bre, dan koji se večito ponavlja? U redu, zaista je za uživanje (ili, preciznije, za horor plašenje) u ovom romanu neophodno da je čitalac preživeo kovid, da ima para da plaća infostan i da kupi hleb i jogurt, da je pošteno sahranio i ožalio matorane pomrle od kovida, da je kupio zalihe tableta joda i konzervi koje dugo mogu da stoje i da je već regulisao kod gazdarice letovanje u Grčkoj i da je savladao veštine susreta s intergalaktičkim civilizacijama – sve je to, dakle, neophodno, pa tek onda može jeza zbog Tare Selter kojoj se ponavlja 18. novembar. Ali, koliko vidim, i dalje se prodaju stomak eliminator, kordiofit kapi, pilule za potenciju i aranžmani za Pataju, tako da verujem da ipak postoji dovoljno veliko čitalačko telo za ovaj privlačan roman, uostalom nagrađen Književnom nagradom Nordijskog saveta za 2022.
No comments:
Post a Comment