AS BESTAS (2022 Spanish-French movie)

 

r.: Rodrigo Sorogojen; ul.: Deni Minoše, Marina Fois, Dijego Anido, Luis Zahera, Marije Kolom(b)

*  *  *

Zasnovano na istinitoj priči: sredovečni par Francuza se preseli u galicijsko selo, nameran da se bavi održivom poljoprivredom i tu ostari na miru, ali – meštani baš ne ljube mnogo Francuze kao naciju i osim toga preziru te ekološke kerefeke, već bi radije Norvežanima za skupe pare prodali placeve za vetrogeneratore. Francuzi, simpatični i dobrodušni bucko Antoan (Deni Minoše) i otresita i lojalna Olga (Marina Fois) odbiju da potpišu ugovor s graditeljima vetrogeneratora i tako pomrse konce neukim domorocima, pre svega braći Ksanu i Lorenu (Luis Zahera, odnosno Dijego Anido), koji počnu da primenjuju sve vrte nasilja, od podjebavanja po nacionalnoj osnovi, seksualnih insinuacija, ometanja poseda, trovanja vode za navodnjavanje i na kraju se sve to završi ubistvom.

Napetost, mržnju, strah, zlo – moguće je seći nožem u dugim scenama snimljenim u jednom cugu, braća liče na „incestaše“ iz Burmanovog Oslobađanja a tako se i ponašaju, kao najgore siledžije koji, kada nanjuše kakav znak načitanosti i finoće, kreću kao ajkule na krv (to ja samo citiram Opstanak i Diskaveri čenel, ako je u međuvremenu ustanovljeno da stvari stoje drukče, kao što je kukolj odavno rehabilitovan, onda mi sleduje kanselovanje ako ikada budem zašao u kružoke morskih biologa u Nevjorku i Bostonu).

U jednom trenutku sam se uplašio da film ne pođe u pravcu Pasa od slame na galicijski način. Jer kada je Antoanova udovica ostala sama pa joj u goste stigla ćerka... To nije prikazano (možda izostavljeno iz istinite priče?!), ali većim delom filma se napetost mogla fizički osetiti u publici. Kompozitor Olivije Arson je napisao odličan skor, bilo je tu svačega, udaraljki koji upozoravaju na dolazak King Konga, pa do depresivnog i užasavajućeg testerisanja violončelima. Sad mi pada na pamet da je muzika ovog puta zaista bila deo filma. Snimatelj Aleks de Pablo je oslikao galicijska brda vrlo neturistički, kako i treba, čak i u proleće i leto nema tu neke rapsodije boja, mukotrpan rad u povrćnjaku je dat u tonovima pečene sijene.

U dugom dijalogu koji prethodi tragičnom epilogu, Antoan pokušava da se raskusura sa Ksanom u jedinoj lokalnoj birtiji. Ksan se inače izražava dugačkim, ironičnim rečenicama kao da mu je Šekspir pisao replike, ali to što on kaže zapanjenom Antoanu (koji deluje kao predstavnik EU u susretu s kanibalističkim pigmejcima i vlasnicima ogromnih mangoa) – esencija je ksenofobije i odmah iz nje proizlazećeg šovinzima, mržnje prema obrazovanim ljudima i svakom organizovanom radu, to je esencija zavisti kao u Šćepanovićevim „Ustima punih zemlje“: a šta ti misliš da si bolji od nas?! S takvim bolidima nema dijaloga i koliko god čovek popuštao, oni će jače da zategnu. To Antoan iz ponosa odbija da shvati. On u jednom momentu, kada ometanje poseda i pravljenje štete još nije izgledalo tako gadno, kaže ženi: „Borićemo se, je l da?“ „Nismo došli ovamo da se borimo!“; odgovara ona.

Antoan je „nestao“ što se tiče Olge, ali mi u sali smo videli dugu, mučnu scenu u kojoj su dva ružna i zla brata degenerika bila jača od Miloša. On je pre nego što je ubijen, pod lišće sakrio video kameru kojom je, jadan, već nekoliko puta pokušao da dokumentuje progon ali lokalna policija se uopšte nije pretrgla da reaguje (u poslednjem delu filma ćerka koja dolazi u goste posatvlja razumno pitanje: „Zašto policija ne pomaže u potrazi. već to majka radi sama?!“. Olga, koja je dotle bila za to da prodaju imanje i odu negde gde je sigurnije, odjednom rešava da ostane, da sama obrađuje zemlju i za svoj groš traga za mužem, a povremeno, makar na pijaci, mora da se nađe oči u oči s komšijama za koje veruje da su joj ubili muža. Ćerka ne može da je nagovori da pređe da stanuje kod nje. Taj dugačak dijalog majke i ćerke na kraju malo me je zaboleo. Mislim da je to tragičan nesporazum i da je ćerka ipak, barem donekle, bila u pravu. Nisu  nam predočene sve činjenice iz porodične istorije, ali meni je nešto trulo u tom dijalogu, tu sam na strani ćerke.

Film ima veličanstven kraj, ipak. Nakon što je pronašla video kameru, Olga – protivno svakom zdravom razumu – odlazi komšijama i traži da razgovara s njihovom majkom, zlom seljančurom kao da je izašla iz pripovedaka Gi de Mopasana (on je tako mrzeo seljake...) i kaže joj: 

„Vaši sinovi će uskoro da idu u zatvor. Ubili su mi muža. I vi ćete ostati ssami kao i ja. Ako vam nešto bude trebalo, znate gdesu moja vrata!“

 

Ne znam koliko je ovo autentično, ali lepo zvuči. Uskoro su pronašli i telo... Olga ispraća ćerku Mariju (Marija Kolomb) na autobus. Izgleda da su one teške reči zaboravljene, ali ožiljci mora da su ostali. Filosofija palanke u galicijskoj praksi usred EU.