OVUDA ĆE PROĆI PUT (2023 Serbian film)

 

r.: Nina Ognjanović; ul.: Jana Bjelica, Zlatan Vidović, Radovan Miljanić, Svetozar Cvetković, Pavle Čemirikić, Eva Ras, Igor Filipović, Vladimir Maksimovć, Ninoslav Ćulum

 

SVE ŠTO JE IZ SANDENSA, DOBRO JE

Svetozar Cvetković je dežurni matori keša u 99% nezavisnih uradaka, uskoro će da glumi i njegova figura od stiropora u prirodnoj veličini.

Mesto radnje je nekakav polugrad, po naglascima i arhitekturi, reklo bi se predgrađe Bosilegrada ili selendra pored Novog Pazara ili Čačka. Njivu ne videsmo.

Ovaj film nije o selu, već više palanački, poljoprivrednike ne uočismo, već samo polugrađane oko urbanih punktova – privatna kasapnica, prodavnica, milicajac kao singedoha za žandare, birtija bez birtije, jedan sto kao sinegdoha za kafanu, itd. Dragoslav Lazić se nekada vajkao da srpska televizija neće da snima serije o seljacima jer „našim gledaocima i urednicima su zanimljiviji sentimentalni problemi gaučosa u Južnoj Americi i kosača pirunča u Aziji od Šumadinaca“, pa je Radoš Bajić pokupio kajmak. U ovom filmu nema „alo alo seljačkog naglaska“, ali ima balkanske krčme u kojoj se ne valja zateći kada se ugasi svetlo.

Film je podeljen u 2 dela, najpre ide dan 2, a posle ide dan 1. To, na primer,  objašnjava razliku u ponašanju policajca Voje (Igor Filipović, odličan, kao Slobodan Aligrudić u „Više od igre“, on je zapravo ukrao film!) prema dvojici blizanaca (Maksimović i Ćulum) koji uspešno glume da su retardi. Tako je đed Đura u prvom delu podlegao infarktu od preteranog trčanja (da uhvati ne znam koga, valjda „Novog“), a u drugom se povampirio živ i zdrav. Dok se nisam setio te pretumbacije, mislio sam da je to zbog toga što se film snimao godinama, kao što je u nas običaj. Đuru je inače igrao Ljubiša Ristić u nekom čudnom kameu, mnogo je viši nego obično, mislim da su ga izdužili pomoću kompjuterski generisane imaginacije; producent mora da se prilično istrošio. Ne znam zašto se i ovaj film ne reklamira kao poslednji film Radovana Miljanića. Naši filmovi se po pravilu snimaju godinama, tako da mnogi naš glumac ima po nekoliko poslednjih filmova... Miljanić ovde igra jednog od 2 i po džangrizala, drugi je gazdaričin muž (pomenuti i preurbani Cvetković), a pola džangrizala je policajac Voja.

 Najbolji momenat u filmu je homoseksualna privlačnost između berberinovog sina (Čemerikić) i Voje, koja (privlačnost) se mogla mazati na hleb poput topljenog Zdenka sira.  

Ova pretumbacija dana 1 i dana 2 stvara začudan efekat koji filmu daje pametniji izgled nego što zaslužuje. Humor koji se ovde primenjuje u tradiciji je gruzijske komedije iz Brežnjevljevog doba, kada su se mnogi ložili da tu ima bajagi subverzije neke, u jednom kratkom periodu festivali su se palili na to kao danas na zatvorske turske, libanske, sirijske i iranske filmove. Šlepajući se na ono „manje je više“, navodno ostavljajući gledaocima da domisle ono što nije pravo ni smišljeno, poturen je jedan kratki igrani film pod plaštom „svežine“, „novog pogleda na naše selo bez naglaska“, i ne znam čega. Jana (ekspresivna Jana Bjelica, koja je tako mogla i na nekom fjordu, na Bledu, u Nešvilu, bilo gde), u krvavoj haljinici i u baletankama trči po džombastom terenu. Možda da javi da su „Novog“ (Zlatan Vidović) ubila dva loša? A ubili su ga zato što je ona iz ljubomore rastrubila da je on ljubio nečiju sestru. A verovatno nije, već se ta nečija sestra samo hvalila... Čamotinja palanke, koja svaki predlog za boljitak odbija kao u drami Kante ili kese Gordana Mihića, želja ženske čeljadi da ode u veliki grad (odnosno na more), nasilje koje visi u vazduhu čim se neko nov pojavi – sve to deluje kao mlak čaj od triput upotrebljene kesice. Sve nešto pozanto, samo ne mogu da se setim odakle. Eh da smo videli ljubav berberinovog sina i policajca...

Kada se film završio, krene odjavna špica a ja ustanem da obučem jaknu (inače švedsku vojno mornaričku, kupljenu u Kopenhagenu 2010, a ipak mejd in Čajna), kad – neko me dira po levoj ruci u predelu lakta. Šta bi? Neki ljudi iza mene bi da vide odjavnu špicu, pa im smetam. Malo je neotesanijih stvari od toga da dirate nepoznate ljude s leđa a da se najpre ne obratite, barem nakašljete ili kažete nešto. Nevaspitanije od toga je samo laktom udariti u leđa ili krsta, pucati mučki iz revolvera u leđa, zabiti nož u lopaticu kao Moniki Seleš i slično. Taj troglodit je mogao lepo da se pomeri ulevo da vidi faking klousing kredit a u svakom slučaju da se jezičkim izričajem obrati pre pipanja. Koja sve goveda danas idu u kinematografe.