r.: Emili Atef; ul.: Viki Krips, Gaspar Ulije, Bjern Floberg
RANI KUČE DA TE LAJE
Viki Krips mi se ogadila u Bergmanovom ostrvu Mije Hansen-Leve, a ovde je srećom kraj tužan, što je bilo utešno. Reč je o treminalnom bolesniku, koji kreće na neko putovanje. Da nađe smisao, sebe, šta li. E sad, normalan gledalac (to nemojte očekivati od mene) bi makar po službenoj dužnosti pokazao makar zrnce empatije, boga mu poljubim, ali Elen (Kripsova) toliko cmizdri i odbija svaki pokušaj pomoći – pod izgovorom da „ne želi sažaljenje“ – na kraju odbija i transplataciju pluća, a pre toga stigne da odbije i da razgovara s pacijentom kome su pluća uspešno transplantovana, da sam na isprva bio na strani njenog momka Matjea (pokojni Žerar Ulije). Mislim, teško obolelom je ipak potrebno sažaljenje. Nemojmo sada da preuzimamo floskule iz časopisa „samo ne sažaljenje!“. Potrebno je. Samosažaljenje je na mestu takođe. A ako neko odluči da mu je najbolje da kroz sve to prođe sam, i to je njegovo pravo.
Elen utehu nalazi na internetu, pre svega na Fejsbuku, gde prati korisnike u sličnoj situaciji. I oni umeju da budu nadrkani kao ona, pa je teško tu uspostaviti kontakt. Ipak s jednim čovekom iz Norveške s nikom „Mister“ dolazi do uspešnog spoja. Ona se njemu divi, a on kaže „I hate healthy people“.
Sve vreme Elen proganjaju slike vode i skandinavskih pejzaža, galebovi i druge ptice, mnogo ptica, ona sanja kako pliva i izranja na površinu. „Mister“ pozove Elen u svoju kuću na norveškoj obali i ponudi joj da stanuje u kućici za čamce.
O terminalnim pacijentima se filmovi snimaju na nekoliko načina. Niko više ne veruje u Deda Mraza, tako da priče sa srećnim krajem (šaputanje konjima, povratak prirodi, dodir sveca, čudesna izlečenja) ne dolaze u obzir, osim, možda kao poduka lekarima, na primer u filmu s Vilijemom Hartom The Doctor, Rande Hejnz. Preovlađuju filmovi koji pokušavaju da bajagi transcendiraju smrt „poukama bližnjima za posle“, kao u filmu The Boys Glena Džordana sa Džonom Litgouom i Džejsmom Vudsom (umirući od raka na plućima hoće da nagovori drugara pušača da ostavi duvanjenje; koja ljiga!), ili My life Brusa Džoela Rubena, u kome Majkl Kiton ide kod nekog kineskog rašljara ili slično, a onda telefoniše svojoj nakaznoj rodbini i kaže im „Volim vas“, i oni se svi natrpaju u avion i umesto da opandrče i poginu dođu da mu cvile na samrtnoj postelji.
Čovek živi onoliko koliko ga pamte ljudi koji još nisu umrli. Ni u ovo neću da se zakunem. Postoji i naknadni, inertni život prazne ljušture, mnemotehnička zabuna mase, naime nekim ljudima preživi ime, potpuno ispražnjeno od sadržaja, kao, na primer, Cvijeta Zuzorić, Abrašević, Štark, Branko Krsmanović. U imenu StevanuaFilipoviča „Stefila“ još svetluca žar pravog sećanja, što se najbolje vidi u tome kada neki bolid prisikće: „Nije on Stefan, on je Stjepan (=ustaša)!“ Te ljušture zvrje prazne, pogled im je prazan, poput antičkih skuptura bez zenicâ; vredi li im šta to ime tako brutalno lišeno tela?! Koliko će biti potrebno da Borka Pavićević i Đinđić dođu u tu fazu „kenotafske lalije™“, da tako kažem i patentiram?
Šta ako je jedini smisao smrti da te u tom trenutku neko drži za ruku? Najbolji film o smrti u istoriji filma i televizije je, po mom mišljenju, TV uradaka Wit, čuvenog Majka Nikolsa po Pulicerom nagrađenoj istoimenoj knjizi Margaret Edson: koja dekonstrukcija kvaziintelektualnog mudrovanja i debilizma bezdušnog osoblja! Ema Tompson, koja umire veličanstveno i tako želi da je ne oživljavaju na silu, već samo da neko bude uz nju... Nije slučajno što je Harold Pinter, smrtno obole od raka, tražio da ovde igra epizodu!
I Elen odluči da ode u tu Norvešku, da vidi te hladne talase i ptice što pohode njene uznemirujuće snove. Matje to ne može da pojmi. On je ljut što ona ne reaguje „pozitivnije“ na vest da je stavljena na listu čekanja za obostranu transpaltaciju pluća. Ona odbija njegovu dalju umešanost, koja bi se sastojala oi u tome da radi skraćeno radno vreme „da bi bio više s njom“. Ona želi samoću, on to ne kapira.
Ispostavlja se da je Mister (Bjern Flomrberg) Skandinavac od glave do pete, sedamsetset-i-nešto-godišnji Norvežanin, koji, kao i svi tamo, voli više da jede kašikom nego viljuškom, uglavnom neke čorbetine s ribom i vrhnjem. Vaj-faj ima samo na nekom Internet Hill-u, i komično je kako Elene pokušava da pošalje slike rajske Norveške preko sms-a... Ona zaista pliva u onoj vodi koju je sanjala. Samo što na javi ima malo manje galebova nego u snu. Voda je ledena, ali to je zdravo. I šetnje po brdima su zdrave, ako si zdrav. Noj ubrzo zatreba aparat za kioseonik (koji je uostalom ponela). Po svemu sudeći, preterani fizički napori ubrzavaju napredovanje bolesti i ona uskoro počinje da iskašljava krv, disanje je sve teže.
Kada telefonom saopšti Matjeu da je odlučila da odbije transplataciju „jer šta ako ne uspe“, on se ne seti da kaže: „A šta ako uspe?!“, već samo uspaničeno dođe, a domaćin, simpatični gospodin Mister, koji trpi ometanje svog mira i sve češće pušta gošću da mu drema u krvetu i na sofi iako je dogovor bio da ona stanuje u kućici za čamce – prihvata i drugog gosta.
Matje je nervozan, štaviše ljubomoran. Mister pokuša da s njim razgovara samo da bi dobio kroše u lice, tehnički nokaut u I rundi. Mister samo ustane, ode do džipa i odveze se, ostavljajući nadrkani par u svojoj kući da vode besmislene melodramske dijaloge. Igrom sudbine taj kroše sam video noć pred dodelu Oskara, a na prošloj dodeli me je pičkaranje ona dva seljaka u leptiri mašnama gore a u nanulama dole koštao tviter naloga, jer bez telefona više ne smem da pišem. Kažu „pozivao sam na nasilje i želeo loše drugima“; jebala ih dodela. Matje nije smeo to da uradi. Njemu nije ni jasno da to nije smeo da uradi. Posle razmene nekoliko mlakih udaraca u sportu zvanom melodramski ping-pong festivalskog filma, Elene uspeva da nagovori svog boksera da ode feribotom i nju ostavi. Valjda da umre. A gospodin Mister da čisti za njom, iako je i sâm bolestan.
No comments:
Post a Comment