r.: Kristofer Makvori; ul.: Tom Kruz, Rozamund Pajk, Ričard Dženkins, Džozef Sikora, Robert Duval, Dejvid Olejovo, Verner Hercog.
Pogledao sam film u subotu na Planeti RTS-a, ne mogu da setim da li sam ga pogledao u Takvudu kad mu je vreme bilo, ili na nekom filmskom kanalu s arapskim titlovima u nekom evropskom hotelu, ali prepoznao sam radnju.
Pomenuh Vika i Ričera nedavno o istom trošku kao razblažene kombinacije stripa o Fantomu i serije Crna lista, sa superjunakom de fakto a svedokom saradnikom dobra srca de jure: ono što danas čoveku treba u ovo apokaliptično doba kojim drmaju teorije zavere. Duhovi iz lampe: Hanibal Lektor, Redington, Dekster, simpatične plaćene ubice s neurozama koje srećemo u letovalištima...
I deo – to jest pilot – pobrao je sve pohvale. Autor romanâ je upotrebio sve klišeje: junak bez jedinstvenog matičnog broja i kreditne kartice (kao Fantom), zatim formulaični motiv iz bajki -> junakova ljubav je šćer nekoga na visokom položaju (samo sada ne cara ili sultana, no javnoga tužioca), teoriju zavere iz Crne liste (maskiranje atentata prividno random zločinom ili nesrećom), simpatični i trapavi pomoćnik iz čista boga mira (ovde oružar Robert Dival), parodiju na atentat i treći metak i drugu pušku u Dalasu, fino istraživanje u pogledu balistike i atentata puškom kroz istoriju, te kliše u raspletu, gde nas navode na jednog sumnjivca, kad ono...! Praktično ama nijedna rečenica nije originalna, ovo je pačvork pozajmicâ sa svih strana, buć u kotao i neka provri, krilce od slepoga miša i ispade krepka juha.
Čudo da tužilac i zamenik na početku nisu uhapsili Ričera i uzeli mu otiske. Čudo je to što on sve ono preživi, bondovski bajkovito, i bez tuširanja i preobuke i pranja zuba non-stop je smrt za žene.
Rozamund Pajk, kao Helen Rodin, advokatica i ćerka tužioca (tata me nije voleo) liči na one francuske čedne seks bombe tipa Mišel Larok (o tome sam pisao ovde povodom filma Mie Hansen ::: francuske čedne seks bombe) za nijansu je prestara da bude šćer Ričarda Dženkinsa (tužilac Aleks Rodin), koga treba dodati Emetu Uolšu, Dinu Stentonu i Majklu Gembonu u ono pravilo – da s njima film ne može biti loš.
Scenario je na osnovu romana Lija Čajlda, kome se posrećilo s ovim serijalom, uradio lično reditelj Makvori i to je zapravo pilot za seriju, na primer više puta pominjanu „Crne liste“, fali malo sinemaskopskih sunčanih putešestvija po belom svetu (onaj kraj u građevinskoj prikolici na kraju, gde se vidi da je to snimano u studiju ispred plavog platna, tako vonja po jeftinim efektima iz 1950-ih). Jurnjava kolima je dobra, ali malo he to. Srećom, i Kruz stari, ovde je taman odležao u bariku koliko treba, nisu morali da ga farbaju u belo kao u filmu Collateral ili kao Rurkea u filmu „Godina zmaja“.
Kritičari su uglavnom čitali knjige iz te serije bestselera, pa znaju da je književni lik visok i plav i razbacan kao naš Dikan iz stripa, to jest upravo epizodista Žozef Sikora (nevino optuženi Džejms Bar) bi ga bolje otelotvorio, ali ja blaženo nenačitan prihvatih Kruza kao brata.
I Ričer i Vik su praznine, kinder jaja koja u tankom sloju ukusne čokolade u folirantskoj brzoj montaži nude luft i mnogo kalorija a nimalo vitamina, podvaljuju kvazipolitičke ili fantazi zavere, kojima filmske zvezde stardomom samim garantuju kvalitet a astronomski plaćeni veterani Holivuda na prominclu daruju šmek nekadašnjih spektakala. Ali – treba 100 kinder jaja za 100 (90) g nekadašnhe mlečne čokolafe.
O emocijama i dobroti se filmovi više ne snimaju. Za bogate – ovakve lizalice bez nutritivne vrednosti, za sirotinju – festivalske idiosinkrazije (a bajagi tople ljudske priče s dna života). Ili obrnuto.
No comments:
Post a Comment