Kirsten Torup: „Do ludila, do smrti“

 

Nastavljam s najavama naslova u ediciji skandinavskih književnosti Severno svetlo u „Presingu“.

Kirsten Torup je doajenka danske literature, za prethodni roman Prisećanja na ljubav dobila je, kao nedavno Solvaj Bale, Književnu nagradu Nordijskog saveta, a ovaj roman – Do ludila, do smrti, proglašen je za jedan od 5 najboljih knjiga danske književnosti u poslednjih 20 godina.

 

Berlingske Tidende dao je romanu 6 zvezdica  * * * * * *.

Još otkako je upoznala ženu koja je zapravo prava „Harijet Bertram“ a zatim pročitala njene dnevnike, ova se knjiga kuvala u Kirsten Torup. Reč je jednoj – kako istorija pokazuje i kako otkriva nekoliko skandinavskih knjiga u ediciji Severno svetlo – ne tako nesvakidašnjoj pojavi da se Dankinje tokom okupacije za vreme II svetskog rata udaju za nemačke vojnike i oficire, pa i da se neki Danci prijavljuju u nemačku armiju. Ovo je priča o nekadašnjem modelu s modnih posta, a sada danskoj ratnoj udovici, Dankinji Harijet Bertram, čiji je muž Gerhard poginuo kao pilot Luftvafea na Istočnom frontu. A prijavio se „da bi branio Finsku od boljševika“ (koji su veće zlo od nacizma, kako je to on formulisao). Harijet je između ideologije i ljubavi izabrala ljubav i bila je najpre verna ljuba, a posle muževljeve pogibije ostala je verna udovica, koja lepo u Kopenhagenu prima nemačku penziju sa sve udovičkim dodatkom. Njena zemljakinja, Gudrun, i njen nemački muž, pilot Klaus – inače Gerhardov ratni drug – pozivaju Harijet da dođe  njima u Minhen na nekoliko meseci, „da se oporavi od gubitka supruga“. I tako kreće ovaj roman toka svesti, koji se čita u jednom dahu iako ima više od 500 stranica a nema pasuse, već samo poneki uvučeni red. Harijet Bertram impulsivno prihvata poziv, privremeno smešta dva mala sina u dečiji dom, obećava im da će se vratiti od Božića i seda u voz za Nemačku u nedoba, u vreme kada se civilima retko izdaju dozvole za putovanje, To je septembar 1942. Vreme do Harijetinog zakasnelog povratka čitaocu će proteći kao tren, jer iako ima pojedinih vremenskih skokova, doživljaj je kao u Hičkokovom filmu Konopac, kao da je sve ispričano u jednom dahu.

Minhen u jesen 1942 odaje Nemačku koja je već izgubila rat, samo to niko ne sme da prizna, Ratna propaganda radi punom parom, ama svi, od najnižih službenika partijske hijerarhije – Blokvartena (domara) – pa do Vođe, postupaju kao da će „Konačna pobeda“ sutra da nastupi. U jednoj perveznoj varijaciji one Titove izreke: „Živimo kao da će 100 godina biti mir, a sklanjamo se u skloništa kada nas bomabrduju i kupujemo namirnice za markice“ (a pritom koristimo „Vitamin B“ /=veze i protekciju/), tako da Harijet doživljava kulturni i svaki drugi šok: njeni domaćini jedno pričaju („jer i zidovi imaju uši“, pobeda na Istočnom frontu je sve bliža u svakodnevnim izveštajima sa fronta što se po naređenju imaju sluašti na tzv. narodnim radio aparatima), a život je nešto sasvim drugo: nemaština, nestašice, sve veće gomile ranjenika koji s fronta pristižu u mnogobrojne lazarete, dok izgleda da ima više radnih logora od stambenih zgrada. A usred svega toga, odvija se i kulturni život, tako da je Harijet s domaćicom Gurdun i Klausom, koji je došao na odsustvo, bila i na premijeri opere „Kapričo“ Riharda Štrausa u Nacionalnom pozorištu...

Kirsten Torup je dosledno primenjivala kratke rečenice da bi nam predočila Harijetin tok svesti. Nju je književnica poslala u Minhen 1942. kao neku vrstu drona u izviđanje. Harijet je blago rečeno neurotična (a verovatno i nešto jače od toga). Muče je nesanica, depresija i suicidalne misli, i ona je u neprestanom zavaravanju i poricanju, koje njenu savest dovodi do ruba snaga... Naime, ubrzo postaje jasno da od istine vajde nema, da se ona našla u pozorištu u kome zaboravljeni tekst može da znači smrtnu presudu. Tragikomičan je nesklad između Harijetinog često licemernog i sumanutog ponašanja i njenog gotovo megalomanskog mišljenja o sebi. Ona je, na primer, loša majka, ali to uopšte ne shvata...

 

Minhen 1942. je pozornica na kojoj se odvija ples smrti. Retke prilike za zabavu i opuštanje koriste se za opijanje od besvesti i seks s onima koji su na raspolaganju. A sve vreme – zidovi slušaju, pa se umesto normalnih rečenica rafalno ispaljuju floskule. Ponekad samo, pojedinim likovima u romanu od muke spadnu maske, ali to ih skupo košta. Kirsten Torup je pročitala brdo literature i ponekad taj riserč izbija u vidu monologa dugih kao čaršav, kao da se u nekim scenama vidi scenografija od stiropora. Ima i u svoj toj tragici i komičnih scena koje će zasmejati čitaoce. Izgleda da nijedan lik nije ono što se predsatvlja. Kućnih pomoćnica je ukupno bilo 4 (četiri) a sve imaju isto ime – Ljudmila, sve su iz Ukrajine, a imaju oznaku „Ruskinja“. Da se domaćini ne bi mučili. Svašta su doživele te Ljudmile, jedna je silovana i umrla, duga je poslata u koncentracioni logor, jedna je nestala. Mislim da je poslednja možda gestapovski provokator... Centralni deo romana je zabava priređena u čast Klausovog dolaska na odsustvo. Gomila likova, koji će se kasnije pojaviti i na pomenutoj premijeri Štrausove opere, reprezentuju – možda i previše contrived – sve ono šti je autorka pomno istražila. Čitaocima su podastrti hintovi da nisu svi ti likovi ono za što se predstavljaju, što naročito važi za bračni par Šulcovih. Harijet je u dijalozima s domaćinima svih klasa u neprestanoj opasnosti da zglajza. Koliko sam samo puta tokom prevođenja uzviknuo: „Ćuti, bre, uhapsiće te Gestapo!“ Harijet Bertram nije baš psihički najzdravija osoba. Obrazovana za nastavnicu gimnastike, iz porodice u kojoj je otac počinio samoubistvo a majka Šveđanka imala svoje bubice, obeležena „nezdravom garavošću“, otresita i pravodljubiva, ona je čudan svat. Kirsten Torup je, rekoh, podastrla neke tragove, a na čitaocu je da zaključi da li je Harijet Bertram licemerka, skroz ćaknuta, kolaborantkinja iz ljubavi, ili samo jedan zbunjeni vrabac na vetrometini istorije.