r.: Brandon Kronenberg; ul.: Aleksander Skarsgor, Mia Got, Kleopatra Kolman, Tomas Krečmar, Jalil Lesper,
JA SAM TE KLONIRAO, JA ĆU TE I UBITI!
Kada Gabi Bauer (Mia Got) za stolom kaže da glumi u reklamama (dok ne nađe pravu ulogu) jer se specijalizovala da sve uradi s najgorim mogućim rezultatom, pa uzme da to demonstrira tako što pokušva da iseče zemičku tupim hotelskim nožem i pritom se prenemaže (e da bi gledalac poželeo solingen nož za hleb i leševe iz naših crnih hronikâ) to je dašak Kronenberga ćaleta iz njegovog poslednjeg dobrog horora (posle čega je napravio samo još dva dobra filma, dve atipične akcije): dosetljivo, originalno, bez suštinskog sadržaja, besmisleno.
Film počinje
kao arthaus psihološki erotski triler, a posle se uvodi tvrda naučna
fantastika, taman kada bismo od normalnog reditelja očekivali seks, sudsku
dramu, zatvorski film i razrešenje motiva bračnog para Bauer. Ovde imamo samo seks.
U fiktivnoj – verovatno azijskoj a sigurno futurističkoj – zemlji koja živi od turizma i komercijalizacije svojih kulturnih običaja koje prodaju u vidu etno festivala, letuju propali pisac Džejms Foster (Skarsgor), koji izgleda kao mladi Džulijan Sends s mišićima Viga Mortensena i supruga mu Em (Kleopatra Kolman) koja izgleda kao basistkinja u bendu Toma Petija u „Mapet šouu“ da je to bogu plakati. Maske festivalskog fašnika liče na posmrtne maske Miča Mekkonela. Oni se upoznaju sa zlokobnim parom Gabi i Alban (Jalil Lespert) Bauer. Isprva nije jasno da li je Alban otac ili šugar dedi. Brzo se to razreši. On je šugar dedi. Piščeva žena je ćerka izdavača. Gabi je izuzetno seksepilna, ona prosto navali na smotanog pisca, i ponudi mu bijela njedra u bikiniju na izvol’te dok mu govori: „Čitala sam vašu knjigu i obožavam je“, njen govor tela, usana i reči poručuje: „želela bi hda ti ga popušim i oližem jaja i turim jezik u čmar“. Pisac naravno najviše pada na laskanje o svom književnom delu. Šugar dedi i šugar žena se tokom celog filma potpuno ignorišu, ali izdržavana lica u ovim brakovima, pogađate, na korak su od toga da se po’vataju.
Bračni parovi odu na izlet iako je to zapravo zabranjeno, jer „u zemlji vlada diktature, korupcija, kriminal, turisti su sigurni samo u risortu“, ali Bauerovi im kažu da su to već radili. Oni se lepo provedu na ubavoj plaži (kâ Kraljičina!), roštiljaju, brčkaju se, ali od seks on d bič, gledaoci su dobili samo – qwrc. Naime Gabi priđe piscu koji piški i izdrka mu pošteno. Žurio sam na poslednji prevoz (i ne stigoh ga) pa nisam pročitao na odjavnoj špici ko je body doubler za tu kitu. Za Mariju Končitu Alonso, međutim, znam: Liza Marija Stanja.
Uveče treba da se vrate, svi su pijani osim Džejmsa koji se dobrovoljno prijavi da šofira. Na mračnom putu nakratko otkažu farovi, što je dovoljno da Džejms pregazi jednog domoroca kô zeca. Oni se vrate u risort nadajući se čudu. Ali sutradan ujutru na vrata Džejmsove sobe neko grubo kuca, tačnije – lupa. To je detektiv Treš (Tomas Krečmar): „Džejms Vilijem Foster?“ „Da...“ „Pođite s nama!“ I uhapse oni svu četvorku.
Odatle bi se
dalje lepo moglo u raznim smerovima, ali Brendan ide ćaletovim stopama – u
naučnu fantastiku i pornić. Bio bi ovo dobar kratki igrani film u rukama Lordana Zafranovića.
U toj fiktivnoj azijskoj zemlji ima zakon da počinioca zločina može da ubije rođak ubijenog. Ali, tu dolazi fantastika: zemlja ima tako naprednu nauku da je sposobna da stvori ubičinog klona, pa domorodac ubije klona a ne original. U scenariju se uzgred kanda objašnjava da je to zato što su naučnici u ovoj zemlji – za razliku od uskogurdih i zadrtih zapadnjaka – usmerili pažnju na ono što su zapadnjaci zanemarivali. Ne rekoše šta je to. Vrlo bleskasto meko naučnofantastično objašnjenje. Osim toga – ovo se zasigurno zapitao svaki gledalac – a zašto praviti klonove samo u tu svrhu? Zar to ne otvara neslućene mogućnosti (pa i za neke gadne zloupotrebe)? I ako su već sposobni klona napraviti, zar onda nisu i druge stvari za dobrobit naroda (pa i čovečanstva) mogli načiniti, umesto da ostanu nerazvijena diktatura kojoj je turizam sve i svja? Ali to su normalne nelogičnosti u SF-u. Zauzvrat je proces kloniranja napravljen kenraselovski: čoveka skinu, uzmu mu meru kao u krojačkom salonu, na glavu mu metnu neku kapu koja liči na prezervativ, u usta mu stave gumenu protezu tako da ne može da ih zatvorii, i nateraju ga da uđe u prostoriju punu nekog soka od drenjina, onda zamandale vrate pa kroz neke cevi puste sok od kupina, Kamo bioelektrika i neuromehanika? Oni prave vudu lutku u prirodnoj veličini, koliko ja kao seljak vidim, ali ipak tvrde da klon ima celokupno sećanje originala. Original mora da prisustvuje pogubljenju svog klona a posle dobije urnu s njegovim pepelom. „Kao suvenir!“, kaže detektiv Treš.
Gabi pokaže Džejmsu nekakav LSD tamjan koji je i afrodizijak. Scene seksa liče na kraj filma „Nasledstvo“ Ričarda Markanda.
Još jedan odsev ćaletovštine
je pitanje koje se postavlja na žurki u čast povratka osuđenog i pogubljenog: a šta ako se klon izvukao a ubili su
original? I to je bila propuštena
šansa za filozofiranje. Osim Baureovih na toj žurci su još neki likovi,
tvrdoglavo snimani s leđa u dugom kadru, i nisam ih upamtio, ali ta ekipa se
ludira iz sve snage. Oni plate potkupljivom Trešu da izradi još jedan Džejmsov
klon i podmetnu mu ga da ga premlati.Iz nekog razloga oni se brutalno šegače s Piterom,a zašto - neka mi pogađamo.
Dalji tok radnje je nekakva pinterovština, Gabi ima sve bolji britiš eksent i reći ću samo još to da Džejms na kraju u kofer spakovao ne jednu, već tri urne. Ta poslednja trećina vuče na one filmove koji su snimani šezdesetih i početkom sedamdesetih u doba svinging kulture, od Britanije pa do Italije, to su bile one arthausovske besmislice (i Polanski je snimio jednu takvu) u kojima su samo jednom igrale mnoge lepotice, da bi se – kao konobarice u kafanama po našim ibarskim džadama – dobro poudavale za reditelje, rokere, umetnike i šansonjere.
Čini mi se da su scenama golotinje koristili kompjuterske smokvine listove, kao u „Široko zatvorenih očiju“.
Brendan je ponos i dika svog tatka, negde ga je nadmašio, negde je skrenuo u besmislice, utisak je kao da gledamo kloniranog Dejvida kome se nešto poremetilo, ali se nadamo da će se oporaviti.
Pre ovog filma prikazan je „Sin“ i pre projekcije je neka žena je ušla u salu na ona vrata s desne strane; da li je to bio dobar štos da se film pogleda bez ulaznice, ne znam. Ubrzo je metnula kapuljaču. Kada sam ušao na projekciju „Beskonačnog bazena“, oko njenog sedišta sam zatekao ovaj svinjac:
No comments:
Post a Comment