IL PRIMO GIORNO DELLA MIA VITA (2023 Italian film)

 

r.: Paolo Đenoveze; ul.: Toni Servilo, Sara Serajoko, Valerio Mastandrea, Margerita Bui, Gabrijel Kristini (dete)

Odavno se više na ovu temu ne prave edukativni filmovi sa Džejmsom Stjuartom i debeljuškastim matorim anđelom, koji liči na naše doktore opšte prakse: uvek imaju penicilin u torbi i ohrabruju prijatelje da loču špricer uz antibiotike, ne, danas se tako (u Americi) snimaju filmovi kontra abortusa, razvoda, ateizma i mešovitih brakova. (Kako misliš „mešovitih“?, neko bi mogao da priupita. To je duga priča.) O temi samoubistvo (=ima li Boga?) danas mora drukče i s otvorenim krajem. Na primer, kao u drami The Sunset Limited Kormaka Makartija (kod nas prevedeno kao „Voz“, igra se u Zvezdara Teatru, preporučujem da pogledate ako niste) ili u drami Posetilac Erika Emanuela Šmita. Tu se o smrti i smislu života (a tu je nezaobilazno i samoubistvo) mudruje sve u šesnaest; ako je čova pametan, načitan, duhovit, pije malo ali dobro, izvaljuje uspele ironične i samorionične opaske, uz dobro meze se i o toj temi napravi dobra žurka. 

Ali intelekt nikad ne pomaže, ne da glupost pomaže, već intelekt odmaže, i pre ili kasnije se i kozer, taj načitani, nadrndani ateista zagrcne i ućuti. Tu nastupa otvoreni kraj u vidu drugog kraja Putinovog stola. Teško sumnjalicama, blago onima kojima se ukazalo.

Ovo je rimska razglednica – jer je pandemija sprečila realizaciju međunarodnog hita sa slavnim glumcima i smeštenog u Nevjork – a  reditelj Paolo Đenoveze nije hteo da čeka da se „zatvori finansijska konstrukcija i pokažu vakcine“, pa je snimio film u svom dvorištu. Misteriozni čiča (koji je kod Stivena Kinga uvek debeli crnac ili bezazleni klošar) maltene kidnapuje četvoro samoubica svih uzrasta (to jest, lepo ih je zamolio da mu daju 7 dana), smesti ih u hotel kod železničke stanice Termini i pokušava da ih oduči od suicidalnih kukumavčenja. To se zove magijski realizam. Nije mnogo neverovatnije od Deda Mraza koji je nedavno umro muški (Violent Night), a ni od katoličkih anđela koji grde Anglosaksonce što su nezahvalni. Likovi koji su pozvani da o trošku misteriozne agencije provedu sedam dana u hotelu bez doručka i tekuće vode (jer oni ne mogu da piju, jedu, piške, kake – oni su u međustanju dok se ne odluče kuda će) izabrani su da pouče; sredovečna policajka koja ne može da prežali smrt ćerke, klinja čobi dijabetičar kome se rugaju u školi a roditelji ga teraju da na Jutjubu ždere krofne, paraplegičarka a bivša gimnastičarka koja nikada nije osvojila zlato već uvek srebro, i motivacioni stručnjak (ha!), koji maltene ima sektu sledbenika za sobom ali nema smisao, jebiga.

Publika se u dobro popunjenoj sali DKC-a više puta nasmejala, ne grohotom, već onako više iz nehata, kao na nepristojan vic u dobrom društvu, i tada je radio intelekt, pametne i bistre samoubice su besnele, frktale, šalile se, a njihov spasilac je na sve načine pokušavao da bude pedagog teškoj ali talentovanoj deci.

Misteriozni čiča simboličnog imena „Uomo“ (Toni Servilo) vodi svojim prljavim i raspalim „karavanom“ četvorku kao na ekskurziju, pokazuje im njihova mrtva tela (oni se kreću nevidljivi, kao u fulmu „Duh“), pokazuje im groblje – „ovo je kao da tražimo novu kuću“, kaže motivacioni strućnjak Napoelona a publika se smejulji – pronalazi video snimke gimnastičarkinih padova i padova njenih koleginica, dovodi klinca u šok sobu gde bezdušni roditelji samo čekaju da dete probudi iz kome, pa da nastavi da pridobije pratioce na Jutjubu. Njima nije ni palo na pamet da je on pokušao da se ubije.

Svaka čast na inteligenciji, svaka čast na fotografiji – Fabrico Luki je usnimio rimski kišoviti nokturno kao neko čistilište, a hotel kao stravoužasnu scenografiju, kad je trebalo da ga zamagli, dao je sfumato, kad je je trebalo da seče jasnoćom, izoštrio je sliku da bi polaznicima beogradskog Kino kluba išla voda na usta, a montažer Konseule Katući je ubacivanjem kadrova odozgo stvarao treskoban doživljaj kao da su likovi marionete.

Wonderful Life od benda „Hərts“ bi mogao da ide u trejler ovog filma.

Ovakvi filmovi su uvek predvidljivi. Znali smo da jedan od četvorke ipak neće hteti da ponovo pokuša. Ima i nategnutih mesta, na primer kada pri kraju tečaja za život svi treba da izaberu jednu stvar. Niko ne bi izabrao to što su oni izabrali, osim onoga što je pitala policajka Arijana (Margerita Bui). Taj dijalog s Uomom pokazuje i limit ove priče, dotle se može ići, ne i dalje. Naime Arijana želi samo jedno:  da zna da gde je njena ćerka Valerija sada? Da li ona negde postoji? Uomo klimne glavom i odveze je kolima do igrališta ispred zgrade u kojoj su nekada stanovali. „Da li je ona tu?!“, pita nestrpljivo Arijana. Uomo vrda opisujući činjenicu da Arijana u dečijoj sobi i dalje može da oseti ćerkin duh, pa kada vidi da to nije ostavilo bogzna kakav utisak,  pokazuje vračarske sposobnosti tako što podseća ženu kako joj je ćerka jednom pala s tobogana. Arijana se setno nasmeši.

          „Aha, nasmešili ste! Isto kao kada sam pomenuo njenu sobu...“, kaže Uomo.

          „Ali gde je ona?; pita Arijana.

          „Svaki put kada se nasmešite na njeno ime, ona je tu“; kaže Uomo.

          „Izvinite, ali meni to nije dovoljno!“

Tako nas Arijana – govoreći u naše ime! – vraća iz magijskog realizma i sentimentalizovanja gubitka i religiozne sholastike u suhi realizam. Mi hoćemo raj, nebesa, signale u vidu leptira i cveća i lanaca i kući duhova, mi hoćemo spiritističku seansu, a ne lošu poeziju. Ali ne može se bolje od loše poezije, pogotovo što neki od samoubicâ i nemaju baš mnogo uverljiv razlog da ubiju.

Dirljiv je film, dobro je da je čovek živ pa da može da ga pogleda.