Rekoh da mi je koferče nestalo u povratku iz Berlina preko Amsterdama. Dok sam ga čekao, izneo sam nemoralnu ponudu našim i stranim državnim organima, zbog čega sam verovatno samo stavljen na "crnu listu"...
Resolving host u lošoj beskonačnosti (5)
Da bih stigao na koncert Suzan(e) Vega na Dan borca 4. jula u Berlinu, uzeo sam let iz Krakova pre zore, kompanija LOT s presedanjem u Varšavi. Kofer je stigao iako je layover bio samo sat i dvadeset pet minuta, nekako nisam o tome razmišljao, ulaznice za koncerte sam stavio u ruksak, kao i sodu bikarbonu, rezervnu pastu za zube i par čarapa... Nešto je tutnjalo iza brda, ali se ništa nije pomaljalo. Ulaznica za Vegu je bila papirna, nije se mogla isprintati. MyTicket.de, koji mi je prodao kartu, najavio je putovanje pošiljke 9 dana običnom poštom. Uz pomoć digitrona sam sračunao da će onda koverat stići dok budem bio u Krakovu, pa sam preskočio Milan i dao za prijem adresu tog hotela + "c/o Predrag Crnković". Približavao se moj odlazak iz usranog hotela u Poljskoj, a ulaznice nigde. Pitao sam nekoliko puta one ljude za recepcijom (iz nekog razloga nikada više nisam zatekao vlasnika tog Faličnoig pansiona aka "Fawlty Towers"-a, uvek je bio neko drugi), ostavljao sam i listove papira s imenom i brojem sobe (na mojoj sobi broja nije bilo kada sam stigao i nisu ga ni mećali), i na kraju sam popičkaveo 3. jula posle milion neodgovorenih upita "customer service"-u i napisao im na FB nalogu (u nadi da barem tamo ima neka živa duša) da neka idu u majčinu ("to Hell", jer su duhovno nerazvijeni i nemaju uzvišeni vukovski jezik, nabijem ih na kurac) i neka crknu majku im jebem. A onda na sam dan koncerta: otkazan je ivent, žena ima koronu. Termin u avgustu ne dolazi u obzir, sada mi sleduje novih 192327373 upita za refundaciju.
Ali, Beach Boys? Šta s njima? Ulaznica se kod eventim.de nije mogla odštampati (to je uobičajena nezgodacija kod nemačkih agencija koje prodaju karte), a budući da sam znao da ću biti na putu, odlučio sam se za jedino mesto gde se mogla kupiti elektronska bileta, naime Via Gogo. A kada je bal, neka je trandibal, pa sam rešio da uzmem neku skupu kartu za blizu. Neću da kažem koliko je koštala ulaznica. Kao Paralija 10 dana busom. Evo rekao sam. A posle vidim da ulaznica ipak nije tako blizu, već da je lažno predstavljena i opisana.S tim "Vaja Gougouom" imam dobra iskustva što se tiče prolaznosti s ulaznicama, ali cene su često sadistički lihvarske i izuvajuće.
* * *Kupim razglednice u jednoj finoj papirnici i Grisvalder Štrase. Gle, neimaju marke. U lancu Mc-Paper imaju, pak, marke, ali nemaju prodavačicu voljnu da parla engleski. Neka upravnica konc-lagera mi sadistički na dojču sve glasnijim i nervoznijim tonom objašnjava da se marke prodaju samo u kompletu po 10. Ma razumeo sam ja to. Izvadim razglednice da joj pokažem, pa dodam "Europa", ali ona odbija da uloži mentalni napor da ukapira da tražim marke za Evropu, EU, jelte, i uvali mi 10 maraka x 0.70 centi. Požalim zbog svoje odluke i odjednom sam uveren da treba doplatiti. Vratim se u papirnicu, devojka ljubazno telefonira i kaže mi da treba još po 30 do 40 centi doplatiti, ali tako sitnih maraka nema u Mc Paper-u, samo u pošti. E, sad_ hajde nađi poštu. Gugl mapa (kao i ona naša za Mirijevo) ima prilično liberalne ideje o prostoru i vremenu. Ajnštajnovske takoreći. Prenclauer aleja, Danciger štrase, "slightly left, stay onto", hodam hodam hodam hodam, usput pitam neke ljude koji deluju kao domoroci, ali kao da postoji zakon o zabrani upotrebe engleskog kod domaćeg življa. Žuti natpis, kažu, koliko mi se čini, valjda "Gelb", ali gde? Kada napokon uočim gelbe Schilder, pa uđem, to je neka prodavnica šrafova i mleka u prahu, Gadafi i Kim il Sung bi prste oblizivali, a neki čova premešta robu po rafovima. Skužim da on tu radi, pa ga pitam gde je Post Office? Post office? Post hus? Post hus, ja! Pa tu je. Znači, u nastavku radnje je šalter. Vidi ti to! Čika radi i kao prodavac poštanskih usluga. Falim te bože. Kada je završio s premeštanjem šrafova, kugličnih ležajeva i nekih misterioznih vrećica na policama, smestio se iza šaltera. Ja sam već uradio domaći zadatak i pomoću Gugl translatora sam preveo sledeće:
"Pretty please, I have 10 post cards and 10 stamps 0.70 cents each, how much should I buy more for Europe, please, be so kind?"
Pokažem mu i razglednice i kupljene marke, za svaki slučaj, a on se nalakti na šalter i zagleda se u zapis, i dugo ga je studirao kao da je to neka Hajdegerova misao. Ili Heraklitova sentenca na starogrčkom, pa da ima milion značenja o bitku i smislu sveta. Na kraju je čika presudio da treba doplatiti po 40 centi. Feier euro.(Ali, da i marka za Evropu košta 1 e i 10 centi u Nemačkoj, kao ni da li u Poljskoj košta 8 zlota --> ne znam. To će za mene ostati tajna.)
Vratim se u hotel, nalijem vodu u čašu, prst umočim u vodu, navlažim marke, nalepim ih, pa ispišem razglednice.
Taksijem odem do Tempodroma gde "Bič bojs" imaju koncert. Kada izađem iz automobila, sat i 15 minuta pre koncerta, objekat deluje kao napušten, samo nekoliko ljudi je ispred. U parkiranim kolima sedi neka žena u žutom prsluku kao valjda jedino vidljivo obezbeđenje. Neki raspilavljeni čiča se odnekud pojavi i počne da priča sam sa sobom. Imam osećaj da me podjebava, da mi nudi seks, da je matori pederast u teranju. "If you wanna fuck me, eat my dick, ypu old fart!", kažem, ne preglasno, zbog one žene u žutom prsluku, koja me nešto gleda. Prdonja je začepio. Ja to citiram Fleku koji citira onu trandžu koja je zakukurikala pre vremena ali ostala živa. Kiša je padala prethodnog dana i na dan koncerta. To daje jesenji ugođaj jer tamno drvo, tikovina valjda, od koga su stepenice i terasa, izgleda trulo iako nije, to samo naši "stolari" svuda nameću PVC (a zapravo su plastičari,) jer ovde je rad s drvetom izumrlo umeće i iščilelo kao zanat.
Polako dolaze posetioci. Nisam potpuno siguran da li
će mi ulaznica važiti. Ipak, puste me. Unutra vidim najave za nove koncerte:
Kim Uajld u oktobru. I još neki fini ljudi, sad ne mogu da se setim. Tempodrom
je kao neka šatra, ali od drveta i pleksiglasa. Bič bojs. Eto i njih ću da
vidim. Moja omiljena pesma "Kalifornijske devojke" nikada više neće zvučati kao dok je Karl Uilson bio živ. Ta pesma je počinjala u mraku, i gledaoce mora da obuzme jeza posle prvih višeglasnih tonova. Ovde je sve bilo prozaično, ali ipak je pesma, kao i ostale, prozvela strujni udar nostalgije. Majk Lav je u bend uključio sina Frenkija i kada bi ovaj zapevao na mestu gde je ranije visoke tonove izvodio Karl, Majk bi se okrenuo i s obe ruke obrisao suze koje su mu često polazile.
* * *
Poslednjeg berlinskog dana ne odolim Marijenburgeru:
čili čizburger s jolapenjo papirkom, i vedžiz od krompira u ljutom sosu::::
Naravno da me je posle
na aerodromima spopala ludačka žeđ, kao u romanu "Crna braća" Franceta Bevka. 3x 3 evra i 50 centi za po pola litra
vode iz automata. Pa to je globalistička pljačka. Namučio sam se na onim mašinama za kupovinu vode, slatkiša i grickalica, ali taj osećaj kada iskapim pola litre ledene vode je neprocenjiv. Voda je najbolje piće na svetu. U Berlinu me je još tištao
onaj paničarski KLM-ov imejl, ta raspala kompanija je razaslala cirkularne pretnje u stilu "preti nam španski i italijanski scenario!". Nikada im to neću oprostiti.
S koferom čekam u dugom, izuvijanom redu (videti prvu fotku). Ispred mene jedan crnac i jedna plavojka, guzata i niska. Za šalterima rade dve osobe, jedna simpatična dama i jedan sumnjiv tip, koji liči na Ilona Maska. Kada je u jednom momentu napustio kaunter, vidim da ima proplanak na temenu (uostalom i Mask je presadio kosu) i da je trbušast, ali spreda pljunuti Ilon Mask. Dođu još 2 crnca do onog jednog i one guzate. Preskoče preko reda, jer poznaju se, to je prećutno dozvoljeno. Između njih postoji nekakva hemija. Svi blenu u mobilne telefone, kao da izdaleka upravljaju nekim veoma važnim procesom. Ona plavojka guzata kao da im je šefica. Jedan od crnaca mi je naročito antipatičan. Najmlađi, mislim, ima nekakve aristokratski (maniristički aristokratske) mazne pokrete, zablenut u mobilni tako da stalno, kao slučajno, "zaboravlja" da se pomeri u kao pantljičara izuvijanom redu. Svaki put kada se smiluje da se vrati u realnost s ekrana svog sokoćala, kao da se ljutne na nekog, kao debela žena koja vas nagazi u busu pa vas pita "jesam te nagazila?" umesto da se izvini. On, dakle, podigne pogled s mobilnog, pa uzdahne, "ih uh", pa uzme ručku svog usranog kofera, ali ostaje u mestu još jednu malu večnost, uzdahne, pa se s beskrajnim potcenjivanjem i beskrajno sporo osvrne napola preko ramena, ošine pogledom osobu iza u smislu "šta je fukaro, smeta ti?", pa zamahne zamišljenom grivom (a ima samo neku ćubu iznad ćela) i krene, graciozno kao pederče na modnoj pisti, oooo-tegnuto, kao da čini veliku milost onim ljudima iza njega. I tako sve ispočetka. Posle sam ga video i u avionu. Ja sam već sedeo na mestu E, jebi ga, da, baš u sredini (jer Mask mi reče "too late for window seats"), a onaj graciozo je išao stazom između sedišta, stao baš pored mene i opet se zadubio u ekran sokoćala, i opet ponovio čitav ritual, podigao pogled, kao Hamlet koji se trgao iz sanjarenja, iskrivio usne u nekom plavokrvnom jedu ko zna zbog čega, dohvatio ručku kofera ispred sebe i i bacio pogled preko ramena ,prezrivo-izazivački pogled na smerne ljude koji su ćutali i čekali iza njega... Tek ovih dana mi se čini da prepoznajem onu guzatu zdepastu plavojku koja je bila s njima: ona devojka sa sponzorisanih reklama na Jutjubu, ona što traži donacije povodom jednog rata usred Evrope. Na tom videu ona ima drugi naglasak i na silu plače. To je onaj rat koji je izbio jer su "Amerikanci bili bezobrazni i nisu pazili na rusku tankoćutnost":
Resolving host u lošoj beskonačnosti (6 & 7)
Na pasoškoj kontroli u Beogradu opet Marfijev zakon - baš isped mene nesporazum s nekom majkom i nekoliko dece. Ja odlučim da ne menjam red, jer Marfijev zakon mi u tim slučajevima uvek podari još veći zastoj u drugom redu i to čekanje me je posle mučilo: naime, traka s prtljagom se već kretala kada sam se ja probio do nje, šta ako je neko uzeo kofer dok sam ja čekao na pasoškoj kontroli? Kofera nije bilo. Bio sam ošamućen. Oko ponoći sam došao do šaltera za nestali prtljag. Imao sam utisak da samo mene čekaju. Nekako sam bio siguran da kofera neće ni biti, jer sam u Amsterdamu posmatrao kroz stakleni zid utovar u JAT-ov zakasneli avion, nisam prepoznao koferče ni na jednom od dve rampe za unos prtljaga... Popunio sam obrazac veoma površno, nisam se setio da unesem znak raspoznavanja i imejl-adresu, nisam bio siguran da li sam broj telefiona napisao kako treba, bio sam smlaćen, umoran...
Rekonstrukcija aerodroma je sve izmenila, po mraku nisam uspeo da se snađem. Na izlazu gomila namrgođenih lica, kao ubice i pljačkaši ispred gusarskih brodova --> to su ta umilna srbijanska i beograđanska lica, taj naš duh i emocija, vizantijska duhovnost, nabijem ih na kurac. Taksisti divljaci. Lešinari tranzicije.
Dođem kući, spustim ruksak, prošetam se od muke da kupim neku klopu, ali sve je zatvoreno.
Polako počinje da me hvata nervoza. Moj kofer vredi kao čitavo čovečanstvo, gladni Etiopljani, Jemenjani, Ukrajinci, opasnost od atomskog rata, lepota u svetu i odraz kolibrija u kapi rose i tolika bolesna deca koja se leče donacijama jer Bajden i njegovi ne daju mediker4ol, jer da Čomski i Sanders i Korbin žele da naprave Venecuelu i Kubu od liberalne demokratije, pa eto vam BoDžo i Hilarica i raspali leš s lopate, neka oni vladaju.
Počnem da šaljem imejlove. Nema ko da odgovori. Na kraju ponudim dvoje dupe, čast, 300 evra (i više), jer obećam da ću da radim za tajne službe (ali zapadne, zbog ergonomije i razmaženosti i sklonosti ka pepsi-koli i američkom filmu) i to na sajtu Arodroma Nikola Hrvat Tesla.
Naravno da su me stavili na listu. U međuvremenu dobijem konačno jedan imejl od aeroporta -->"našli smo jedan crni kofer u Amsterdamu, pogledajte spisak sadržaja". Pogledam, u užasu i strahu i trepetu, šta, otvorili mi koferče, rasporili ga kao prase za Dan Republike, gledam i tresem se, srce preskače, a spisak glasi:
"komplet novih peškira, bombonjere s belgijskim pralinama, svežanj ključeva i jedni ključevi za kola, lubrifikant, mirisni prezervativi, 3 ručna časovnika, džepni nožić, kesica majoneza."
Odgovorim ekspresno: "Nije taj sadržaj!", a mislim kako je to sadržaj nekog svodnika iz Los Anđelesa ili San Franciska, iz serija s kraja 1970.ih i početkoa 1980-ih po scenariju Stivena Džeja Kanela, ili nekog bombaša ili gej droce žigola, jedino čokolada liči na mene, ali u mom koferu za divno čudo ne beše čokolade, već zečetina za mačke i poljski beli luk i potpisane knjige Ulfa Petera Halberja, koji me je pronašao u berlinskom hotelu i naterao portira da mi oko ponoći ispod vrata proturi poruku: "Hallberg wants to meet you tomorrow between 13.00-16.00 h!"
U koferu imam prljave čarape i gaće. I nove gaće i čarape. I maske i šampon. I makazice i pinceta. Makazice i pinceta uspomena, talismani, evo nokti mi kao na lešu ekshumiranom radi utvrđivanja da li sam otrovan. Pincetom inače čupam dlake iz ušiju.
Kod prelaska na kabinski prtljag će mi biti problem makazice i šamponi. Nokti rastu brzo i posle 7 dana sam kao Hauard Hjuz. A šampončićima u prosečnim hotelčićima ni glavić na kurcu ne mogu da operem a kamoli da se istuširam.
Odem u sredu na aeroport. Trola do Studentskog trga, pa presečem do Ivan Begove, pa preko Brankove, pa niz stepenice, pripeka, sustigne me imejl Svetozara Vlajkovića." Koferoidni ljudi" je u sabdžektu. Zamišljam sebe s koferom umesto glave, kao u nekom video spotu u kultnoj emisiji "Petkom u 22", a voice over Dunje Blažević ili Miodraga Radovanovića Mrguda zbori u smislu Velikog brata i neke nejasne teskobe koja muči malog umetnika u vrtlogu svetske istorije...
Kontrola je bila prilježna u busu 72, a ja sam se secnuo da li je moja karta iz trole još važila... Neki građevinski genije inženjer je srušio stepenice koj su od Diparčersa vodila do Arajvlsa, pa se sada ide okolo neke zelene mreže koja okružuje rupčagu što će za 2 godine biti najveći ponos svetskih aerodroma. Nema kofera. Ja gledam redom od jednog kraja sale do drugog kraja sale. Osećam da ga neću videti, pa otežem gledanje, da inverzno odgustiram loš kraj potrage, da odgodim to nenalaženje, sve sporije hodam... "Nema, ha?", pita me žena koja me je pustila da uđem. "Nema..." "Dođite opet!"
No comments:
Post a Comment