HANG 'EM HIGH (1968 AMERICAN MOVIE)

r.: Ted Post; ul.: Klint Istvud, Pat Hingl, Ed Begli, Inger Stivens, Ben Džonson, Brus Dern, Denis Hoper, Čarls Mekgrou, Russell Thorson, L.Q. Jones

 *  *  *

Vestern se vraća kući, ne kusaju se više špageti i kanoli, već prebranac (bejkd bins) a grkom (ne grčkom!) turskom kafom gasi se vatra i opet se snima u izlogu prodavnice baštenske i kamp opreme (kao npr. "Tragači", što reče tadašnja jedna kritika). Zvonko je Bogdan od prvog honorara kupio imanje, konja i štalu, Istvud je s producentom od para za „Šaku dolara“, „Dobar, loš – zao“ itd. osnovao kompaniju Malpaso i u njojzi se raspištoljio tako da je sve bilo po njegovom. Čak je odbio Stardžisa za režisera ovog filma i postavio drugara. Ali, isplatilo se.

Iako mu piše u opisu da je „revizionistički“, ovaj film to nije. Gde vestern s Edom Beglijem da bude revizionistčki? Ništa on ne revidira, ovo je salonski kaubojac ispred kulisa od stiropora, a to što ima filozofiranja o pravdi vuče na Vedekinda, Direnmata i miteleuropski splin. I da, oseća se vonj origana sve vreme.

Da li je još neko primetio u trideset i nekom minutu, posle hapšenja kovača člana linčerske gomile, kako pod strehom ulicama Filmskog grada u Košutnjaku šeta imitator Džona Vejna (marama oko vrata, košulja boje cigle, okraćale pantalone, šešeljovski osmeh)? 

To je kanda bila osveta za Vejnovu kritiku filma „Nepoznati zaštitnik“ iz 1973. Ili, ako ne verujete u putovanja vremeplovom, onda je ova zezancija ključala u Vejnu toliko da je tek 1973. izbila kao gejzir a povodom „drugosrbijanskog, neameričkog filma o Divljem zapadu“... 

Unforgiven + Sudden Impact + „Incident kod Oks-Boua /šta bi bilo posle/“  --> i za Istvuda se, znači, može reći da je celog života snimao jedan te isti film. Sliku svoju je ljubio, bio je u svakom kadru, ljubio je plavokose mršavice, a negativac je bio samo u jednom filmu, onom koji je Vejn popljuvao.

Jok revizionizam, film počinje neverovatno prljavom somotskom košuljom, tako su prljavi klošari koji ponekad uđu u gradska prometala pa se svi drže za nos. (Kasnije ima discontinuity, kada je ta ista košulja neopravdano mnogo čistija.) Istvud je Džebedaja Jeremaja Džeremaja skraćeno Džed Kuper, nekadašnji šerif, koji je sam sebe poslao u prevremenu penziju želeći miran život. Ali, greškom ga optuže za krađu stoke, za šta sledi smrtna kazna (to znamo svi mi čitači stripova i posetioci Kinoteke: krađa konja i stoke je no-no; ali do filma s Nikolsonom smo naivno verovali da si bezbedan ako preplivaš Rio Grande; kažu i da su Ratko i Radovan živeli u sličnoj zabludi jer im je taj film promakao).

Kapetan Vilson – „Bonanca faca“, Ed Begli, "Lorm Grin za bogataše"  – predvodi kampanju linča. Obese oni Kupera i odu, ali naiđe misteriozni i samozatajni šerif Blis (Ben Džonson i njegova uloga je bila zrela za neki spinofčić), preseče uže i polumrtvog Istvuda iznova uhapsi i odvede konjskom „maricom“ (koju smo posle videli u Tarantinovom Đangu) na novo suđenje...

I tu bi mogao da se nastavi slepstik vestern u dva ili tri pravca, možda i komična. ali tada na scenu stupa scenaristička invencija Leonarda Frimena, čiji lik sudije Adama Fentona, sudije za vešanje, u tumačenju Pata Hingla, skreće film na teren Miteleurope, Direnmata i Vedekinda i lasno mi je zamisliti Larsa fon Trira kako pravi kaubojski Dogvil. Hingl je u ono vreme izgledao kao mlađahni Nik Nolti. U sceni u kojoj je – opet! – polumrtvog Kupera odveo u bordel da ga „oraspoloži“ i nagradi, Hingl se češe po nozi. Time se sugeriše da verovatno ima sifilis. Dotle je sudija isporučio već dobar komplet filozofskih tirada na temu etike, prava i svrhovitosti ljudskih postupaka, tako da ga možemo smatrati satanom u sudijskoj togi, majstorom sofizama i etičkog žongliranja. U istoj sceni, malo ranije samo, kada se misteriozno okupani Kuper (Istvud, da podsetim) sa smeškom budi u čistim plahtama u sobi s plišanim tapetama i dok mu „prijateljica dana“ (koja inače liči na mladu Olju Grastić) naliva kafu iz ibrika, vidimo kako kafa curi niz poklopac i pada na pokrivač, vidimo ukusne amerikanske zemičke od kukurznog brašna s praškom za pecivo i sodom bikarbonom i onu metalnu posudu za mleko i ciguru iz naših sindikalnih hotela... 

U ovom filmu se samo banda okupljena oko „Kapetana“ Vilsona ponaša koliko-toliko kaubojski, revizionistički ili ne, dok svi ostali mudruju kao u tragičarskim miteleuropskim operetama ili dramama. Inger Stivens, king sajz Dženifer Aniston (rasejan bi u bioskopu "Zvezda" dreknuo; "Gle, veštaške trepavice marke Helena Rubinštajn i platinasto plava farba marke Švarckof, hahaha!", kao ludi Edi kod Hogara Strašnog kada vidi kamen: "Gle, kamen, hahaha!"), Inger dakle sumira sadržaj filma Unforgiven sedeći na ćebencetu tokom piknika, sumira ga prilično zbunjenom Istvudu, koji ne kapira da mu se nudi materijal za Oskara (jer će roman pročitati tek posle 7 godina), sluđen tom lepotom (a i ona ga guta pogledom)... 

Denis je Hoper odigrao „Proroka“ odeven kao Pomet, a Kapetanova ekipa se sastojala od mladog Ričarda Gira (Lumis), Ace Kubure, Mihajla Ramača (Dženkins), Labuda Nikačevića (Blekfut), i Zablaćanskog (Rino) s povezom preko oka. 

Da nije tog osećaja televizijske scenografije (sve sam čekao da se pojavi Ljuba Tadić kao Sokrat) i izloga prodavnice baštenske opreme, možda bih ozbiljnije shvatio filozofiranje o pravdi i etici. Ali, to bi verovatno opteretilo film, budući da je glavni lik odustao od kardinalnog rešenja koje bi vodilo u tragiku, to jest u jednu kaubojsku apofatičku teologiju. Kuper, da li zato što je slab ili zato što je zaljubljen (sudija Fenton mu kaže: "Aha, rešio si svoj problem, sada si se zaljubio i ideš da se baviš okućnicom, a državu neka uređuju i vode drugi!" i time do krajnjih granica propituje konformizam belolističara i današnii eskapizam srednjeklasnog intelektualca), ili zato što je oportunista – ostaje u igri, ne suprotstavlja se đavoljem tužiocu/sudiji, jer onda bi Divlji zapad bio prepušten kapetanima vilsonima i njihovim henčmanima. Film ne bi podneo da se dublje zašlo u ovu problematiku, ne bi namlatio toliko love i producentska kompanija bi sto posto propala. Ali film nije revizionistički, da se razumemo, više je art vestern s miteleuropskim šmekom. Da sam nadrndan kao Milutin Čolić, rekao bih štaviše i da film ima moralno prljav kraj. Da smo umesto Amerikanaca (Istvud neka ostane) gledali nahsinhronizovane Italijane, više bismo se smejali, ali bismo filmu više i verovali. 

Fascinantna je upotreba znojenja. Ed Begli, kao "Kapetan" Vilson od samog početka se znoji kao svinja. Njegov strah u završnici, kada mu Kuper dođe u kuću da sredi njega i jedina dva preostala kompanjona koja ga nisu napustila, raste eksponencijalno, oči su mu sve iskolačenije i graške znoja na licu i ćeli poprimaju veličinu golf loptica, to je užas kao kada je Kristofer Li u jednoj sceni horor serije umro od straha kada je video Lucifera lično (on je u jednom igrao i Lucifera lično u filmu Roberta Širera i tu je kupio dušu nikom drugog do Semija Dejvisa džuniora). Kapetan se od silnog užasa na kraju – obesio. 

Takođe je i znoj na licu Madousa (Rasel Torson) tokom govora na skelama pred vešanje upečatljiv. Bob Stil, kao Dženkins, jedini pozitivac u bandi koja je linčovala Kupera, slika je i prilika Mihajla Ramača, njega je zaista mučila snažna krivica. Na tren sam poverovao da će i on nastradati u ludilu osvete, kao poslednji pripadnik potere koja je jurila Čata (Bronsona), ali ne, pomilovan je, što je ipak bila pre manipulacija satanskog sudije/tužioca u želji da zadrži efikasnog ali oklevajućeg maršala nego akt pravde. Jer, pomilovan je parčetom papira, a ne, kao na primer, Kalabić...

U sceni šestostrukog vešanja filmmejkeri su očigledno uživali u humoru s onim „’ladno pivo, 'ladno pivo, kokice!“, vikao je prodavac što je maznuto iz „Oženih se vešticom“ Renea Klera, a kolmovane tetke su se oblizivale pred pogubljenje, međutim, heklale i štrikale ipak nisu... I Friman i Istvud su našli meru.