DŽEJ-EF-KEJ 30 GODINA POSLE

  

Photo::: © David Fisher

*  *  *

Ovog leta, sad tek vidim, Kinoteka u Uzun Mirkovoj nastavlja s programom. I Art bioskop na krovu Kolarca pušta filmove, ali ih krije kao da su sastanci anarhističkog kružoka. Sad vidim i to da je večerašnja projekcija „Vojvode“, sa Helen Miren i Džimom Brodbentom o pljački u muzeju pomerena za ponedeljak zbog kiše. Toooo! Tako ću ipak uhvatiti i taj film. Sutra dupli Hičkok u Kinoteci, a tokom avgusta će biti i Stounov „Džej-Ef-Kej“ od tri i po sata, što ću ipak pogledati u drugoj, poslepodnevnoj projekciji, da ne izgubim poslednju trolu. (Treba li reći da su pederi koji su posle smrti Dinka Tucakovića preuzeli program "Po željama gledalaca" opet zaobišli svaki moj predlog? Ne treba. Ko im štrika creva.) Ali, „Džej-Ef-Kej“.... 

Oliver Stoun je sada u sedamdeset petoj, u onoj graničnoj oblasti kada smišljeno smanjuje farbanje ionako transplantovane kose (izgleda kao babac posle hemioterapije) i mora ozbiljno da planira ritam dremki, pauza, pažljivo odmerenih obroka i radnih zadataka. On zna da novu mlađu suprugu neće naći, da neće biti svrhe još jednom presađivati kosu a ono što je pre nekoliko godina izvatao Selmu Hajek za sise nasred pozornice više neće smeti nikad da uradi. Ostalo mu je da zoba bademe s Putinovog dlana, dok ga FBI i NSA (opravdano) drže na prismotri. Ali, kao reditelj je tata-mata. „Džej-Ef-Kej“ je košmar u svesnom stanju, jedno intelektualno preznojavanje bivšeg šezdesetosmaša, jednog Miće iz Davičove „Pesme“, koji je od pijanice i kockara postao jezuita revolucije, pa je tako i Stoun od ubojice na bojnom polju postao bazenski losanđeloski liberal, najviše što se od levičara u Americi može postati. „Kenedijevo doba je bilo poslednje liberalno doba, poslednja šansa za Kamelot“, govorio je on neposredno posle premijere dok je počinjala intervencija u Iraku a on izneverovao, isto kao kada je i Lordan Zafranović 1992, rekao sam sebi: „Mislio sam da mi se za života ovako nešto neće ponoviti!“, ali ponovilo se nekoliko puta! Ja sam kasnije usvojio pesimističniju sliku Kenedija, onu koju je izgovorio Gor Vidal u dokumentarcu o sebi pred kraj života (dok se s matorim ljubavnikom s mukom pentrao stepenicama njihove toskanske vile) – naime da je Kenedi bio velika prevara i da ama ništa od predizbornih obećanja nije ostvario a nije ni imao nameru, dok je Stoun, barem tada, mislio da bi Kenedi sve rešio samo da ga loši momci nisu ucmekali. Verovatnija, međutim, izgleda pretpostavka (iako više žanrovska nego promišljena)  Stivena Kinga – da bi nadrogirani Kenedi samo doveo do nuklearne kataklizme. Ali, Stoun, he took no prisoners, on je nametnuo svoju viziju, u koju verujemo svi: Li Harvi Osvald je bio samo marioneta, a ko je ga je vodio koncima – sovjetski spavači, mafija, republikansko naftaško južnjačko resističko jezgro, CIA, kubanski emigranti, Lindon Džonson, Huver – ne znamo, ali sigurno jeste neko od njih. Posle mi je bilo neugodno kada je Stoun malčice reterirao, pa se uoči premijere "Niksona" pravdao: „Nisam bio toliko zagrižen kao kod filma o Kenediju..:“, ali film se jedino pravi ako si zagrižen, čemu to podilaženje čoveku kome je, kao i Reganu, politika bila zamena za seks, pa su im žene patile kao u Andrićevoj pripoveci „Zlostavljanje“? A još veće razočaranje je bio film o Bušu mlajšem. Možda zato što je to sve to bilo tako blizu, Kenedi je bio daleka slika, moja baba je bila zaljubljena u njega i godinama je pričala kako je on zapravo živ i da je viđen na nekoj terasi u Brazilu kako maše ljudima... U stvari, za koju godinu treba da izađe na videlo istina o Kenedijevom ubistvu. Sve istine se dele na tri vrste. Istina o tome ko te je olajavao i ko ti je pipkao ženu – to se otkrije dok si živ, zatim istina tipa ko je ubio Kenedija, to otkrije druga generacija, kada više nije važno i to vreme , rekoh, dolazi uskoro, a treći tip istine je da li ima još nekog života u svemiru, e, to nikada nećemo saznati, ali ovu istinu – ko je naručio ubistvo Kenedija – to ćemo saznati za desetak godina i uveren sam da će ta istina veoma ličiti na Stounov film.

Oliver Stoun o filmu posle 30 godina

---

Thirty years after its release in December of 1991, “JFK’s” influence can still be detected, on everything from Washington policy to Hollywood world-building. For baby boomers, it was a film that tapped into still-raw generational loss. For Gen-Xers, it defined all they knew about Kennedy and his death. Its form pushed visual language to visceral new extremes. Its content helped introduce a new generation to America’s long conspiratorial tradition. “JFK” is still with us, in style and substance.

Stone, 75, is recalling his preparations for the first day of filming on April 15, 1991. Peering avuncularly through a pair of reading glasses, he scans pages covered with looping blue scrawls.

“The Iraq War is coming into being, which is a big thing for me, because [‘JFK’ is] about war, and the preparation for war,” notes Stone, a Vietnam veteran. “It was unbelievable to see that happening in my lifetime again — to get geared up to send 500,000 men to Saudi Arabia. It was like doing the same thing we did in Vietnam, so foolishly.”

He flips through another few pages.

“And my 16-year-old dog was dying, too,” he says with a sigh.