PATTERNS (1956 American movie)

 

 (Balkanskom ulicom u Nevjork, bre!)

r.: Filder Kuk; ul.: Van Heflin. Ed Begli, Everet Sloun, Beatris Strejt, Elizabet Vilson, Džoana Rus

* * *

Pogledao sam film na Jutjubu privučen imenom scenariste (Rod Serling).

Neloš uradak, jedva da je ostareo u zanatskom pogledu, samo šteta što je vlažna liberalna fantazija što vonja po socijalizmu čak (Huver i kompanija & tajanstveni teksašanski naftaši bi rekli komunizmu) sada nemoguća...

Film počinje kao „Kristmes kerol“ za odrasle, da bi naglo prešao u pomenutu vlažnu socijalističku fantaziju u kojoj su radna mesta važnija od profita, a završava se, gle – kao Ejn Rand u svom najprodavanijem romanu! Ili se Serling prodao, ili se poneo vlastitom raspričanošću, brodvejskom preliterarnošću zajapurenih dijaloga? Rekao bih ovo drugo. Serlingu nikada nisu oprostili „Sedam dana maja“, a pratio ga je glas levičara koji zakera i pravi čireve na želucu filmskim moćnicima. Osim toga, „Zona sumraka“ je puna gotovo evropskog, andersonovskog plačnog sentimenta koji emaniraju likovi bliži stripu „Tarana“, ili, štaviše, direnmatovskom ili šćepanovićevskom miteleuropskom paraonidnom splinu, premda napučuju tipično amerikanske kućice s okućnicom ili tesne nevjorške stančiće na visokim spratovima betonskih spavaonica. Tako da je valjda to – overwrougthness, dakle, a koja se inače, kao i brodvejskost (ovo je najpre bila TV drama i komad), samo retko primećuje...

Urbani pejzaž Nevjorka efektno ilustruje „bezdušnost i otuđenost“ korporativnog sveta i deluje zastrašujuće, kao kulisa u nekoj SF epizodi „Zone sumraka“.

U veliki grad Nevjork takoreći sa sela stiže Stejpls. „mladi“ komercijalista s diplomom inžinjera, u tumačenju Vana Heflina, koji je u vreme snimanja imao 48 a izgledao je kao da ima 55. Ed Begli glumi 62-godišnjeg Brigsa koga muče čir i starost. Begli, pak, izgleda kao da ima 70, a ipak je u filmu otac 15-godišnjeg sina s tipičnom „pompadur“ frizurom. Stejpls je oduševljen pozivom, očaran velegradom i velikom kancelarijom. Raduje ga i što je ženu usrećio i uz posao pride dobio veliku kuću da u njoj, misle on i ona, podižu mnogo dece... 

Ispostavlja se da je gazda Remzi (Everet Sloun, genijalan glumac koji je glumio kod Velsa u „Građaninu Kejnu“ i „Dami iz Šangaja“) Stejplsa od početka video kao zamenu za matorog Brigsa. U nekoliko uzavrelih dijaloga vidimo da je razlog sukoba između Remzija i Brigsa to što ovaj drugi mnogo misli na radna mesta a zanemaruje interes firme – to naime nikakve veze nema jedno s drugim osim u komunizmu... Stejpls se našao pred moralnom dilemom: da li da ’ladno uzme lepo i dobro plaćeno radno mesto iako mu je prethodnik simpa tip?

Znači, iz „Kristmes kerola“ odlazimo u brodvejsku pričaonicu u kojoj socijalista i humanista Serling s lakoćom snabdeva Stejplsa replikama sa sastanaka komunističke partije, a lik Remzija pušta da drvi o profitu kao „sve i svjau američke privrede“.

Zanimljiv je lik Stejplsove žene (Beatris Strejt), koja zapravo ne dozvoljava mužu da budu previše etičan u korist sopstvene štete... Ona to radi tako što isprva popušta i biva totalno supportive, ali pasivno agresivno daje na znanje mužu da bi je najavljeni povratak u provinciju ubio.

Tako da gledaoci mogu nju da krive kada Stejpls u poslednjoj rafalnoj razmeni replika, kaobajagi „u afektu“, prihvati dupliranje plate uz kao fol pretnju „ima da vas nokautiram, što je Brigs toliko želeo...“, a Remzi mu odgovori: „Zadržavam pravo da i ja vas nokautiram kada mi dođe!“

Inače tada je Brigs već bio umro od srčanog udara nakon što je pao u hodniku monstruozne poslovne zgradurine...

Treba izdvojiti i još dve uloge, obe ženske: vernu Brigsovu tajnicu (posle dodeljena Stejplsu) Mardž (Elizabet Vilson), prikazanu kao baba-đevojku s mentalitetom seoske učiteljice, i Remzijevu vernu oštrokonđu šeficu kabineta, Margaret Lenijer (Džoana Rus), koja je u vreme snimanja imala 55, a izgledala kao da ima 66. Bila bi prava upravnica konc-lagera, mogla bi ona i Mengeleu da bude tajnica.

Pored nevjorških arhitektonskih pejzaža, ostalo je snimljeno u studijima Vorner Bradersa, u crno-beloj tehnici i u prilično praznjikavoj scenografiji u kojoj je upadala u oči akustičnost panel-ploča i Art deko aranžmani osvetljenih i zatamnjenih kvadrata, dok su završne scene sunovrata Brigsa (koji je otvoreno počeo da pije na radnom mestu) date u stilu nemačkog ekspresionizma.

Film je dostojanstveno ostareo, šteta što se i ideje koje se zagovaraju nisu tako dobro održale.