* * *
Dva Hičkokova filma sam pogledao u double feater-u u sali "Makavejev" u Uzun-Mirkovoj, koja (sala) je od samog počeka neprijateljski nastrojena prema meni: cepač karata me uzeo na zub i sumnjiči me da unosim klopu u salu i da bih mogao da omastim sedišta (i u pravu je, po pravilu imam knedle iz „Ferdinanda“ u kesi ili ruksaku), a juče je samo od mene tražio da vidi ulaznicu (hramao sam, u narednom postu ću to objasniti). To mesto je izgleda rezervisano za neke umetničarske promocije Krajišnikâ, gde ljudi posle druge ture rakijštine i „domaćeg“ vina počnu da prosipaju tekućinu po podu ispred ulaza u projekcionu salu.
Prozor u dvorište i Vrtoglavica, prvi kao otkriće na piratskoj TV Politika 1990-ih, a drugi kao hit dorČolaca u kinotečkim izborima za naj-10 filmova svih vremena na početku sankcija 1992/1993 (doba kada je Kinoteka poslednji put bila prepuna), na kojim izborima je Građanin Kejn snobovski bacan sve niže, ispod Veličanstvenih Ambersonovih, Velike igre, Tragača itd.
Ove sad kopije bile su kompjuterski restaurisane, tako da u Vrtoglavici nije "padala kiša" od onih ogrebotina u sceni u kojoj Stuart (devojačko Stjuart) ulazi u kineski restoran, niti su scene u dvorištu prvog filma ispresecane i zbrzane kao u animaciji Zeke Peke u povodu evropskog šampionata u košarci 1975. u Beogradu. Robert A. Haris, zaslužan kao vođa tehničke ekipe, nadugačko je opisivao koliko je muka zadavalo npr. vraćanje izgubljene žute boje. Ako se kolor film čuva u vodoravnom položaju u običnim uslovima, kao registratori u podrumu neke arhive, on brzo postane kao panoptikum boje sepija, kao da pokretne slike gledate kroz staromodne naočare za sunce, pa još kroz dim teških cigareta na muštiklu...
Kakogod, ove kopije su imale „HDNet“ žig u donjem desnom uglu i nisam mogao da ne primetim gomilu tipfelera na novim titilovima, koji su, za razliku od starih Kinotekinih i malo mlađih tevepolitikinih, ipak bili tačniji na mnogo mesta...ali kao da sam ja kucao!
Kada neki klasik gledam po milion puta, uvek upoređujem doživljaj s onim prvim gledanjem, s onim nevinim iznenađenjem i oduševljenjem. U to višedimenzionalno gledanje, zatim – kao na miksu tona na višekanalnom magnetofonu – ubacujem kritike koje sam pročitao, i onovremske i post-festum, nastojeći da ne potpadnem pod uticaj gomile makulaturâ, koje su raznorazni teoretičari nabrabonjali u međuvremenu, po pravilu povodom jubileja i novih „rang lista“ za najbolji film svih vremena...
Početkom devedesetih smo mi, s ovu stranu Gvozdene zavese, sa zakašnjenjem otkrili i prećutno zabranjene „Topaz“ i „Pocepanu zavesu“, bunkerisane da se ne naljute pozni Hruščov i Brežnjev u punoj snazi.
PROZOR U DVORIŠTE/REAR WINDOW
* * *
Film rabi idealnu formulu: lik negativca je najpre krajnje sumnjiv, zatim izgleda kao da je opran od svega, ali na kraju se ipak pokaže da je krivac i kvaran kao mućak. Ta formula, najinteligentnija i najčešće korišćena (u, npr., „Redu i zakonu“) primenjuje se bez greške već decenijama u amerikanskom političkom paranoičnom žanru, a obavezna je u podvrsti tog žanra: „sovjetski i islamski spavač, koji nevino zaliva travnjak u komšiluku“.
Kao i uvek kod Hičkoka, formula je protkana romansom – jer ljubav je smisao svega! – u kojoj romansi se dvoje najpre vole preko sačmarice, a peripetije ih spajaju. Od "skrubol" komedija je moderno da devojka nosi pantalone i da progoni muškarca koji je ili „umoran i dosta mu je svega“, ili samo glumi da je stidljiv (ne daj bože da je peder), što je, naravno, samo još jedna odlika lažnog sna u holivudskim ura(t)cima, jer, kao što je poznato, devojke ne jure mladiće i čiče, uvek je obrnuto. Aleksandar je Mandić često govorio o tome da su filmski reditelji veliki smotanci, te „otud u filmovima devojka sama priđe i skine se gola“.
„Svi smo vojaeri“, e tu žvaku iz gomile post festum eseja nikako neću da preuzmem, već bih rekao koju o žiteljima onih stanova što gledaju u zadnje dvorište. Onaj friško venčani par, čiji seksualni žar brzo počinje da vene kod ružnije polovine -> nudi bilivajlderovski cinizam. Čudi me da se neka voukovska seka Persa nije dosetila da to optuži za promidžbu neverstva, ili barem klevetanje bračne svetinje. Slično je moglo da strefi i glavnog lika zbog korišćenja termina „zvocanje“ za sve supruge ovoga sveta. Spisak stanara u kuću luckastih je sledeći:
B) kompozitor neženja (Bagdasarijan), funkcionalni alkos, pati od stvaralačke krize
C) usamljena, kratkovida babađevojka (Džutit Evelin), koja čezne za mlekadžijom ili u svakom slučaju nekim ko bi je pošteno izbambusao ali posle da joj ne kaže „kurvo!“
D) sredovečni par u rutini svakodnevice, odavno bez seksa (pa služi za komičke oduške); Art Bačvold je kolumne pisao za njih i o njima
E) sredovečni par /"Lars i Ana Torvald"/ zategnutih odnosa, par što ide ka razvodu i tu se dešava zločin u koji isprva niko ne veruje
F) singl sredovečna (nagluva) umetnica, amaterska kiparka; takođe komički odušak
G) maločas pomenuti friško useljeni mladi bračni par, koji odmah navali na medeni mesec
Njih iz dokolice, od muke i iz svrabišne dosade, posmatra čova koji se kliče Džefriz, novinarčina koga po difoltu mesto ne drži: ratni fotograf i dopisnik sa slomljenom nogom. To je Džimi Stuart (devojačko Džejms Stjuart). U goste mu stalno dolazi devojka Liza Frimont (Grejs Keli) za koju mu je suđeno da se njome oženi, i negovateljica Stela (Telma Riter), likica iz stripa o porodici Tarana, gutačica mudrosti iz „Riders dajdžesta“ i čitačica stripova o Juliji Džons i Benu Boltu. U goste polomljenom fotografu u goste dolazi i poznanik, detektiv Tom Dojl (Vendel Kori). Od svih onih osoba koje Stjuart posmatra kao da su mravi i terarijumu, jedino se dogodio bliski susret s ubicom, Larsom Torvaldom, iz stana direktno prekoputa.
Najbliže mi je tumačenje da je ovo metafora za razlike između muškog i ženskog pogleda na svet i za proces zavođenja: Liza Frimont uspeva da zavede vetropirastog ali mlakonju Stjuarta tek kada odglumi (?) da je prihvatila njegov pogled na svet i teoriju o ubistvu. Da je to ona samo odglumila, jasno je iz efektnog kraja, kada odlaže avanturističku knjigu „S onu stranu Himalaja“ i s dijaboličkim smeškom uzima modni časopis „Bazar“. Jadni, usnuli Stjuart pojma nema šta ga očekuje u braku u koji će očigledno uleteti.
Prozor u dvorište je jedan od najmanje naivnih Hičovih filmova, tačnije od onih u kojima je najmanja porcija zastarela. Možda je najčedniji onaj deo s plesnom igračicom. Liza Frimont ima dobru psihološku opasku: „Ona radi najteži posao na svetu, igra kao Aska pred vukovima!“, ali to je malo umrljano suviše „poučnom“ poentom s trapavim i niskim vojnikom (pravim draganom), koji se pojavljuje na kraju, sa sve sa ćozlukama i trbuščićem.
Sećam se i - po mom sudu nategnutih - sažaljivih komentara na račun Larsa Torvalda u kasnijim teorijskim mudrovanjima o filmu – „Nama je njega žao dok stenje: 'Ja nemam para!'“. Držim da se ipak teško možemo uživeti u njegov položaj toliko da ga podržimo, premda je izdaleka pokazano da je njegova žena pasivno agresivna i da ga maltretira glumeći nepokretnost i verovatno mu ne dâ razvod. Ima tu, ipak, fine intertekstualne (interfilmične!) ironije u tome što je isti glumac – Rejmon Ber – igrao tužioca u filmu „Mesto pod suncem“...
Prekinuti pokušaj samoubistva gospođe babađevojke je redak primer patetike u Hičkokovim filmovima. Ja, eto, čak zakeram i zameram na tome što je njen postupak objašnjen rečima „Muzika ju je zaustavila!“, predložio bih, naime, još dinamičniju montažu, pa da se to samo vidi.
Rudimenti naivnosti se vide u Lizinom pitanju: „Da li je Dojl /detektiv/ mislio da sam ukrala ovo koferče?!“. Osim ako to nije uz sve to još i mizogino, jer implicira i njenu tupavost. Ali Liza nije tupava, ona je samo rešena da otme svoga čoveka, njihova prepirka (na granici svađe i razlaza) oko muka i prednosti života ratnog i modnog fotografa jeste holivudska prerada naše balkanske rasprave o tome koliko jutarnja kafa treba da bude vrela...
Meni kao gurmanu, kao i uvek, smeta što se baca hrana i što lik kada se nađe pred ukusnim obrokom – iz scenarističkih i žanrovskih razloga – krene da glumi manjak apetita. One delicije koje su donete iz restorana, ili, pak, hrskava reš slanina i jaja na oko za doručak, što je spremila negovateljica Stela, tako su izazovne i slasno izgledaju, pa se nikako nisam mogao uživeti u Stjuartovo prenemaganje; koji je, bre, njemu kurac, pored tolike gladi u svetu?!
Vendel Kori je detektiva Dojla odigrao savršeno, kao skroz-naskroz strejt policiota, kome se inače podsmevamo kao glupom panduru, sve dok nam ne zatreba.
Upotreba kamere je ovde 110% hičkokovska, ona naprosto ulazi u stvari kao mikroskop. Hičkok je jednom rekao, mislim u onom rezgovoru s Trifoom, da on „ne koristi zum već približi kameru“. On ponekad zaista koristi zum, olrajt, čak i u Vrtoglavici, a pogotovo u ona dva mlaka, politička hladnoratovska trilera, ali po pravilu vozi kameru na šinama dok, na primer, Polu Njumenu u Pocepanoj zavesi umalo ne izbije oko (to ga ljubi Džuli Endrjus), ili dok se maltene ne zavuče u dekolte glumice En Tod u Slučaju Paradin, prateći pohotni pogled Čarlsa Lotona. Ovde, u „Prozoru...” kamera poput minijaturnog sobnog drona overi svaki kvadratni centimetar ukusno nameštenog i ušuškanog momačkog stančića, u jednom trenutku možemo da vidimo odraz na graškama znoja na Stjuartovom čelu kao na kapima rose... Hičkokova kamera je produžetak ruke, oka, trepavice.
„Doli zum“ je korišćen kod Stjuartovog „pada“ s prozora.
Komički odušci su
verbalnog karaktera a ne gegovi, nalaze se u replikama Stele i Lize i namerno
se približavaju morbidnosti, budući da se tiču (verovatno raskomadane) Ane Torvald („da je upoznamo“ /=da iskopamo deo njen iz bašte/)...To je Hičkoku, kao ljubitelju crnog humora i de Kvinsijeve "estetizacije zločina" jamačno priuštilo veliko zadovoljstvo.
Film, verovatno nenamerno, odiše pritajenom promiskuitetnošću lenje gradske svakodnevice po pripeci, kada se neka neverstva događaju možda i iz dosade. Liberal u drugosrbijancu može da se naslađuje i nagoveštajima pravnog sistema u kome je kaucija tako jeftina a čika policajci (još!) zaista pomažu ljudima u nevolji, umesto da ih ucmekavaju na pravdi boga...
Takođe, scenografija je ukusna i udobna, kao i u „Vrtgolavici“, ona mami gledaoca da se preseli u novi stan i izaziva maštarije o preuređenu stana o unutrašnjoj arhitekturi, feng-šuiu i sličnim stvarima.
VRTOGLAVICA/VERTIGO
r.: Alfred Hičkok; ul.: Džimi Stuart (devojačko Džejms Stjuart), Kim Novak, Barbara Bel Gedis, Tom Helmor, Henri Džouns, Sara Taft.
* * *
Kao progledavanje Mihaila Strogova obradovalo me je to što je Kim Novak ipak živa, u prvom susretu s fimom dakako, ali me je njena ponovna pogibija dotukla. I uvek osetim delić tog prapočetnog uzbuđenja, u vidu mušica koje vidimo svi mi (a to su delići raspadnute početne arterije oka dok smo bili fetus, što su jedine čestice našeg tela koje se ne zamene za 7 godina).
Kasnije me je uvek bunilo Stjuartovo ponašanje u stanu svoje bivše devojke dizajnerke – naime ono kada prisloni štap na tapete: zar neće da ih isprlja?! Hajde što onaj starkelja gasi cigaretu o dovratak u Stjuartovom stanu u Premingerovom filmu „Anatomija jednog ubistva“ – to je pokazatelj drugarstva, badi-badi odnosa.
Gledaocima se
daje do znanja da su oni nekad bili ljubavnici i to objašnjava njihov sada
sestrinsko-bratski odnos: on se zaista kod nje oseća kao kod kuće, otvara frižider bez
pitanja itd. (kao posle Ilejn i Džeri /Sajnfeld/).
Opet imamo
situaciju da devojka juri momka, ovog puta bezuspešno. (Barbara Del Gedis inače ima svoj seksepil...)
I meni je palo na pamet da ona scena u kojoj se Gevin (Tom Helmor), nekadašnji drugar „iz kraja“, penje na stepenike trpezarije i odatle priča o duhovima – liči na pozorište, pa da time nagoveštava glumu (dakle prevaru), tako da me nije impresioniralo što je još neko došao na tu ideju. In retrospect, što bi rekli seljaci, sve je tu jasno, to kako Gevin navlači isprva skeptičnog Skotija (Stjuart). Doduše, kako to da ona recepcionerka ne zna da se Kim Novak popela u sobu – nije objašnjeno, pretpostavljam da je i babac dobio sitnu lovu da sarađuje u zaveri.
Uveren sam da u scenama u hotelu „Empajer“ Kim Novak nije nosila grudnjak i to na Hičkokov lični zahtev.
Stančić u San Francisku je, kao i momačka jazbina u „Prozoru u dvorište“ – bolno privlačan, gnezdašce za bećara, fali samo kompjuter i Wi-Fi. Koji sve filmofil s Balkana po pristizanju u "Frisko" na uljudno (ali s pritajenom nadom da će odgovor biti "ništa, hvala, sam ću da procunjam!") pitanje domaćina: "Šta biste voleli da vidite od znamenitosti naše ubave varoši osim pedera i ludaka?" nije oblaporno odgovorio --> lokacije za Vrtoglavicuuuuu!!! A domaćin je zakolutao očima, uzdahnuo i preko kurca klimnuo glavom...
I „Prozor u dvorište“ i „Vrtoglavica“ su vežbe iz montaže za subjektivni pogled. U ovom filmu se obilato koristi plavo platno i „vožnja“ na simulatoru koji se drma na federima. Naravno, korišćen je "doli zum" za ilustraciju osećaja vrtoglavice.
Montaža onog pred-sudskog pretresa je veoma ukusno urađena, s dugim glavnim kadrom s glavnim tonom (Henri Džouns ima dugačak monolog), gde se kamera pomerala i zumirala tačno na određenim mestima, na kojima se posle rezalo i ubacivali su se kadrovi iz off-a (besni Skoti, meškoljeći Gavin itd.).
Kako reče Tirnanić, nama se često čini da original kopira kopiju, otud je mnogima De Palmina Opsesija bolja i misle da je mnogo uticala na Vrtoglavicu. Ja u svakom slučaju mislim da bi onaj dugi kadar s Tipi Hedren iz „Marni“, ono kad kamera maltene zabada nos u njenu torbicu s leđa dok ona hoda železničkom stanicom – da bi, dakle, ta scena bila jednako uzbudljiva da se snimala Živka Matić u „Ljubavi na seoski način“, a da kamera zabada nos u pletenu korpu s pijace a u korpi praziluk, celer i spanać, a umesto cipela i kockastih čarapa da se vide opanci i vunene čarape.
No comments:
Post a Comment