THE VELVET QUEEN (2021 FRENCH DOCUMENTARY)

 

r.: Mari Amige & Vansan Munije; pojavljuju se: Vansan Munije, Silvan Teson

*  *  *

Ovaj dokumentarac me je zbilja iznervirao. Slične uratke sam gledao na festivalu etnološkog filma 2018, naime razne potrage za navodno izumrlim životinjama ili plemenima ”koja nikada nisu videla belce”, što je sve imalo sebičnu svrhu da autorima donese neku nagradu na festivalima, a da pokazane areale, domoroce i životinje ostavi uznemirene, razodevene i na milost i nemilost prepuštene preduzetnicima koji će ih tako otkriti i komercijalizovati, iscediti kao limunove, džentrifikovati i naterati u duhovni stečaj. (Preživeli će u najboljem slučaju biti prosjaci na ulicama zapadnih velegradova.)

Autor (fotograf, snimatelj i ko-reditelj) Vansan Munije, famozna je faca i aklamacijom proglašen za Isusa divljine, a njegov metod fotografisanja i filmovanja je uzdignut na pijedestal: on ne juri životinje i prirodu, ne, drugovi, već ih pušta da mu dođu na noge; on je čekalica, strpljivi stoik i asketa, on se utabori i u najneljudskijim uslovima, zašrafi kamere i čeka da mu se životinje poklone. Ako ne dođu, ništa, on čeka novi dan. Zen, bato! Time se, tvrdi on, izdažava nepatvorena ljubav i jedino pravo poštovanje prema Majci Prirodi i njenim žiteljima, to je samozatajno klanjanje fotografa koji je snishodljiv prema Planeti umesto da je eksploatiše, meri, seče i prodaje u staniolu na kilograme i metre.

Drugi ko-reditelj je njegova supruga (a bilo bi nenormalno da je drugačije). 

O čemu se govori u ovom filmu? Vansan legenda pozvao je jednog francuskog avanturistu, svetskog putnika, pisca i putopisca, Silvana Tesona, da s njim putuje na Tibet, na čijim će visoravnima njih dvojica pokušati sa dočekaju i usnime snežnog leoparda. Naravno da su ga dočekali i usnimili, inače ne bi bilo filma. 

Nekad davno gledao sam neki od milion dokumentaraca Žaka Kustoa. On se s ekipom ronilaca i snimatelja zaputio na neizvesni (idi!) put kroz neku podvodnu pećinu da bi otkrio ima li izlaza na drugoj strani... Pretpostavio je da ima, jer je to provizorno ustanovio metodom crbe kutije, naime pustio je neku crvenu farbu, koja je posle nekog vremena izašla na tom drugom kraju grebena, ali...nije bio siguran. Mala ali odabrana ekipa se zaputila kroz tamu podvodne pećine, i u jednom trenutku mi je zastao dah. Da li će se udaviti, da li su upali u prirodnu klopku? Gle, preživeli su i – iscrpljeni, ali srećni – pojavili su se iz vode, izronili to jest, na drugom kraju grebena: podvodna pećina jeste bila prohodna (proplovna?). Kamera ih je snimala kako izranjaju u poslednjem trenutku i s poslednjim atomima kiseonika... A ko ih je snimao kako izranjaju i, još važnije, ko ih je snimao pod vodom u toj pećini? U stvari, to je bilo ono izmontirano uzbuđenje, nalepljena neizvesnost, koja se u prirodnjačkim filmovima stvara cheat cut-ovima. Snimiš lisicu. Snimiš poljskog miša. Snimiš oblake i potoke. Snimiš lisicu kako hvata miša. Snimiš miša kako njuška cvetak. Snimiš liju kako drema. Onda između ubaciš zalaske sunca i to ušniraš i dobiješ poslednje krike iz savane. "Mali mišonja ne sluti opasnost!" "Lija vreba svoj slasni obrok!" "Oh, hoće li mišonja uspeti da pobegne?!" "I ovo je život, šta ćete!?"

Idu tako njih dvojica, Vansan i Silvan, ostavljajući utisak tobdžije i furundžije, ocvalih, ofucanih, preumornih mačista koje već muči reuma... Silvan je, kao, narator, čije se divljenje prema Vansanu graniči s imbecilnošću. Pisac za sebe veli da ima 45 godina, ali izgleda i hoda kao da ima 65. Njih dvojica u nedođiji nose samo jedan i po ruksak i neke izanđale skalamerije, kojima fale poklopci za sočiva. Silvan nosi one smučarske štapove, za koje znamo da ne samo da pomažu kod hodanja, već korisno aktiviraju ruke i trup. Prečesto ti štapovi klize iz ruku trapavom piscu naratoru, mnogo zadihanom za nekog avanturistu...

Kamera ih prikazuje obojicu. Ako su oni sami u toj divljini, šta mi treba da mislimo – ko ih to snima? Naiđu oni tako na pustinjske puhove, pa se jadaju; ”Jao sada će vuci da nas pojedu... Budi oprezan, Silvane!” ”Hvala Vansane!” ”Nije vreme za zahvaljivanje! I nemoj toliko da dahćeš!” ”Izvini, neću više nikad!”. Onda naiđu na sovu, pa zakukaju: ”Jao da ne sleti na nas neka orlušina sad?”. Pa vide liju kako jede jadnog puha i Vansan se uzbudi toliko da svršava u mikrofon i kliberi se kao debil u porno bioskopu. Onda vide međede i u jednom trenutku kaže Vansan: ”Vreme je da begamo, vidi kako nas gledaju!”, i kamera se zavitla i onda možemo zamisliti i Vansana i Silvana i rediteljku i ekipu kako beže držeći spremne lovačke puške. Došlo mi je da navijam da ti lički međedi naguze oba pedera, ali to bi bilo nemoguće: najpre, da su samo njih dvojica, ne bi bilo nikoga da to usnimi; a budući da nisu bili sami, brojna ekipa oko njih bi karabinima ustrelila te jadne životinje. 

Kamera slika Vansana i Silvana, a mi treba da poverujevo kako su oni sami. Silvan ostavlja utisak odrtavelog furundžije sa ozbiljnim zdravstvenim problemima. U jednom trenutku on puši smotanu cigaretu. Budući da nisam pročitao o nekom požaru na Tibetu u poslednjih desetak godina, pretpostavljam da je s dužnom predostrožnošću gasio te pikavce. On nešto zapisuje u tvrdo ukoričene beležnice, na silu cedeći patetiku i wannabe filozofske opservacije o samoći i sreći i samoodricanju, o zenu čekancije iza objektiva. Veoma me je živcirao njegov običaj da oblizuje usne i da ih krivi kao da je liznuo kiseo limun. Pokreti odaju čoveka od 65, rekoh, i uz to neizmernu dosadu jednog čuvara fabrike u kožuhu i sa skrivenom flašom jeftine rakije ispod kreveta, pored kalorifera. Vansan, pak, pronosi onu hinjenu nadrkanost zbog otuđene civilizacije u kojoj ne može da se svrti, pa mora da putuje u divljine da bi ”napunio baterije”. Taj nemir, nesanica, osećanje besmisla u svakoj situaciji osim sada, kada ga muči opstanak u negostoljubivoj regiji –  simptomi su duševnog oboljenja. On to umesto kod psihoterapeuta  leči dokumentarcima, koje neko finansira, pa posle kilavi kritičari nahvale, a neki žiriji i nagrade. Pisac Silvan mi je ostavio utisak velikog hohštaplera i dosadnjakovića, mislio sam da mu je vrhunac ”velikih putovanja” da ode u neku podalju zemlju paket aranžmanom a onda da zasedne u zabačenu birtiju i tamo loče dok se ne obeuti a da mu je doprinos ekologiji to što još nije zapalio nešto pikavcima. Posle čitam da je on motociklom prešao preko ekvatora i da je s drugarom iz škole biciklom prešao više hiljada kilometara i čak pokušao da rekreira navodno bekstvo iz sibirskog gulaga nekog Poljaka, pešice hiljadama kilometara... U stvari, Silvan je 2014. pao s krova i unazadio se, razbio je glavu, otpale mu latice i čak je bio u komi, Posle buđenja mu je leva strana lica ostala paralisana i otud onaj antipatičan izraz lica... Ogreših se o čiču.

Vansan, osim što nervira osnovnoškolskim invektivama protiv obezdušene zapadnjačke civilizacije, ume da bude i pravi sadista i, zašto ne reći, lažov, na primer u sceni u kojoj se raduje što snežni leopard (ko je uopšte sumnjao da će se ta životinjka pojaviti?!) doručkuje rasporenog vepra ispod njihovog tabora, a tu scenu je uključena i laž ("Ko bi rekao da će snežni leopard da ulovi svoj doručak nam pred nosem, dok smo mi još pajkili?!", kaže snimatelj i ne trepne!), jer je očigledno da je vepar skočanjen, kao iz hladnjače "Zlatiborca", pa donet kao mamac ko zna odakle, prema tome nije istina da je "leopard evo maločas ulovio doručak koji sada konzumira pred njihovim nosem!", ali to radovanje vajnog avanturiste što gleda scenu iz prozaičnog lanca ishrane u kojem je smrt, naravno, uvreda poniženje i degradacija, dakle, to je odvratno. Koja je tu poruka nama, razmaženim gledaocima njegovog filma na, po svemu sudeći, nekom festivalu? (Ili u nepopularnom terminu na RTS 3?)

Kritika nije mogla da dovoljno nahvali veličanstvene pejzaže i "poetiku divljine" i slično, ali, po mom sudu, za toliku minutažu i toliko džedžanja, ima malo pristojnih kadrova. Jakovi i jeleni kojima para izlazi na usta, jadni puh, poslužen kao ručak, lisica u prolazu poput vagabunda koji ispretura kontejner, međed koji se češe o stenu i snežni leopard, namamljen komadinama prastarog mesa iz neke fabrike suhomesnatih proizvoda. I Silvan, trapavko koji, dobro de, verovatno nije bio furundžija već Kostelo ili Džeri Luis u paru tokom jednog otužnog fingiranja robinzonizma i atenborouizma. 

U  sceni u sklepanoj kući od betona i kartona (što je kanda njihova baza), Silvan pere zube i ispljune pastu ispred vrata. vrlo ekološki, nema šta. Ni u jednom trenutku nismo videli da ta dva badi-badija piške ili kake, ali to su morali činiti osim ako nisu androidi. Aferim im na zagađivanju prirode. Ekipa koja ih je snimala – i sve vreme kršila pravilo rampe, uzgred da napomenem! – jamačno je proizvela još više fekalija. Ispucala i ogrubela koža na ogrubelim šakama, otečeni prsti, izbrazdana lica šibana vetrom, njihove čarape posle nekoliko dana neskidanja čizama jamačno pretvorene u hemijsko oružje, naočare koje se magle na iskrivljenom pišćevom licu, a on u jednom trenutku nije skinuo poklopac s dvogleda, to jest s jednog okulara nije skinuo, dok je poklopac s drugog odavno otpao... – to bi trebalo da nas gane, šta li? 

Kada su napokon “našli” snežnog leoparda – i to malo previše naglo i lako, falilo je dramaturgije! – bilo je jasno da su one kadrove u kojima su samo oni s kamerama naknadno snimljene, ono kada Vansan kaže: ”Je l' vidiš, Silvane, eno tamo, na steni koja 'uokviruje' [sic!] nebo?" A onda rez i vidimo Silvana kako podiže kameru: "Ne, gde?!" i onda rez pa snežni leopard snimljen dva dana ranije. Ha! 

I tako dva sredovečna wannabe bećara i lutalice sede na nekoliko hiljada metara nadmorske visine i žale se što su im promrzle noge, ali jebigica, još je veća muka ta otuđenost u vrevi gradskog saobraćaja a o koktel partijima uz zveket čaša s viskijem i ledom na prijemu posle premijere uspelog dokumentarca u Kanu da i ne govorimo!