r.: Miloš Avramović; scenario. Petar Mihajlović i Miloš Avramović; ul.: Miloš Biković, Miodrag Radonjić, Ljubomir Bandović, Miloš Timotijević, Hristo Šopov, Vuk Kostić, Jovana Stojiljkovič, Miki Manojlović, Aleksandar Berček, Andrej Šepetkovski, Aleksandar Srećković, Anita Mančić, Slobodan Ćustić, Miodrag Milovanov, Paskvale Espozito, Tamara Krcunović, Milan Čučilović...
* * *
Šta urade nesanica i uninija od čoveka. Nisam gledao ni film 1 ni film 2, ali sam od jada zbindžovao 8 epizoda prve sezone u letnjoj šemi krajem avgusta. (Prelistao sam internet i izgleda da je posle 4. epizode sve novo u odnosu na film, premijerno prikazan u Puli. Koliko vidim i neki glumci su zamenjeni, ali to meni nije pravilo problem.) Gotovo da sam se navukao.
U letnjoj TV šemi od sredine 1980-ih godina carevale su italijanske serije, pre svega „Hobotnica“ s Mikaelom Plasidom kao inspektorom Koradom (koji se u međuvremenu oholivudio i pojebao niz losanđeleških polovnjačâ i babâ), s Florindom Bolkan, s Fransoaom Perijeom, Brunom Kremerom kao uglednim francuskim gostima, i sve tako, i ko se od nas nije secnuo kada su kidnapovali i silovali Koradovu ćerku? Naslov (Hobotnica) je kazivao da tu rešenja nema, kraja nema, to je kao kasnije „Dosije Iks“: nikada nećemo videti vanzemaljca i nikada nećemo doći do vrha piramide, neraskidiva je sprega mafije i države, vrh seže visoko, visoko, kao kada čarobni pasulj poraste i probije stratosferu... Ta sprega seže do Pompidua, do Andreotija (što se saznalo tek posle njegove smrti), i s naknadnom pameću se smejuljimo dok, na primer, gledamo dokumentarac o angažovanom kantautoru Lusiji Dali, koji pokušava da soli pamet Betinu Kraksiju, socijalisti koji će posle morati da beži u Tunis zbog korupcije, i tužno nam je kao u setnom snu dok u istom dokumentarcu gledamo Sandra Pertinija kako obilazi kratere posle terorističkih akcija, i znamo kako će se taj čika kasnije radovati uspehu Paola Rosija i ostalih Bearcotovih „babuskera“ (kako je u to vreme pisao Tirke) u Španiji... Kako smo se divili tim espresima u Trstu, Milanu, Torinu, italijanskim cipelama kao vrhuncu sreće...
Kao epigonsko pleme žedno Zapada vazda smo se divili kiču i džidža-bidžama, Benu Kviku, „Pejtonu“, „Dinastiji“, naš odnos prema industriji zabave koju smo smatrali umetnošću najlepše pokazuje Hari Džekson. Naša kultura je haridžeksonovska, a Saša Petrović i Muzej savremene umetnosti su ekscesi i namenuti su nam kao gej parada ovih dana...
E, tako smo, konačno, pola veka posle Crvenih brigada i četrdeset godina posle serije „Hobotnice“, počeli da živimo lažne brigade (u vidu lažnih litija po naredbama stranih obaveštajnih službi) i da strepimo od rikošeta stvarnih mafijaških klanova, evo nam ga Hobotnica bez navodnika u realnom političkom životu.
Južni je vetar tako nastavak TV dnevnika, jedna feljtonistika u bezbroj dramskih ilustracija kao na Histori čenelu, mnogo realističnije nego što naši zakasneli antitoistički kafanski kritizeri to rade u seriji o „Titu i Jovanki“, ili što rade Vrdoljak starejši za milijarde kuna i njegovi punoglavci u hrvatskom „TV kalendaru“. Južni je vetar našu crnu hroniku snimio kao franšizu „Hobotnice“, podilazeći sluđenom tzv. javnom mnjenju, zabavljenom geopolitičkim analizama ispred trafika, uz unučad gorkog lista, loze 13. jul, Rubinovog vinjaka i votkice.
U seriji gledamo 4 etničke mafije, bugarsku, italijansku, beogradsku i crnogorsku. „Alo-alo crnogorski“ je verovatno jednako autentičan kao i seljački srpski u seriji „Ljubav na seoski način“, nisu bacane pare na accent coachs kao u skupim amerikanskim produkcijama, posle kojih se i dan-danas lome kolja oko toga kako to da su Britanci Alan Rikman i Ema Tompson tako dobro govorili južnjački akcenat u Nju Orlinzu u filmu „Judin poljubac“ Sebastijana Gutiereza, a da ih je sve nadmašio Britanac Čarls Dans u filmu Džona Bejlija „Mesec od porcelana“. Vuk Kostić već 22 godine vežba crnogorski u Narodnom pozorištu u predstavi „Velika drama“ Siniše Kovačevića, a Bandović, njegov šef Vajo, premda rođen u Crnu Goru, taj je jezik jedino slušao u Prčanju na letovanjima. Ali, Crnogorci nisu zbog toga prekinuli diplomatske odnose sa Srbijom. Mnogo je više pažnje posvećeno bugarskom akcentu (pa i kada Bugarin govori srpski) i italijanskom jeziku, i za te uloge su angažovani pravi Bugari odnosno Italijani.
Tetarski frikovi mogu da vide malu armiju pozorišnih glumaca koji zarađuju lovu u raznoraznim ulogama, nekad dobro raspisanim i višeslojnim, nekad tipskim, nekad bolno epizodnim, pa se serija oseća i kao jedna velika reklama, osobito što product placements bode oči, od one marke kafe i kućanskih aparata do cigareta i automobila, ali šta sad, duvanska industrija drži i moderni američki film za jajca... Jasnije mi je sada zašto se tako često otkazuju predstave u našim pozorištima.
U poslednje četiri epizode autori su se raspištoljili i sebi dali na volju da se zezaju postmodernističkim autoreferencijalnostima. Na primer kada „Crveni“ (Berček) u privatnom bioskopu gleda „Pastira Kostju“ i kaže „Ala ga montira...!“ Njegov batler je Miodrag Milovanov (sećam ga se iz BDP-a 1980-ih), njegov ispisnik a bogme i delilac političkog mišljenja, dakle staljinizam i rusofilstvo o istom trošku. Zašto se glumačkim carevima pušta da mašu svojim političkim stavovima kao na litijama, ja ne znam. Zloupotreba feljtonizma bi se možda mogla spočitati u onoj sceni u kojoj inspektoru Stuparu (Timotijević) seku genitalije. To toliko podseća na realan slučaj jednog policijskog inspektora, za koga nije dokazano i nema indicija da je bio korumpiran. Da li su autori scenarija imali iste insajderske podatke kao Puzo u „Kumu“, ili su samo neuviđavno „povezali neke stvari“?
Dijalozi su začuđujuće uverljivi, osetio sam krindž samo u poslednjoj epizodi kod nekih kaubojskih replika dok ljudi pucaju jedni na druge.
Televizija troši lica, a ženska troši duplo brže i nepovratno. Muškarac se uz pomoć ekstenzija za kosu i farbe i malo teretane može dovesti u prezentabilno stanje, ali ženama ostaju samo uloge bakica i staramajki. Ako se tome doda da je ovaj žanr – gangsterska saga – po difoltu, kao i vestern, jedan neženski žanr, tužno je gledati odlične glumice kako gube svoje možda poslednje dobre godine u tipskim, neraspisanim ulogama, dok anonimne starlete pokazuju guzove ili čak i sise u prajm tajmu. Tamara Krcunović i Bandović su imali odličnu hemiju kao crnogorski par koji juri da uskoči u poslednji voz za dobijanje potomstva i to su najbolji, možda i jedini komički odušci u seriji. Šteta što to nije otišlo na film. Završetak je skarabudžen, da bi se ubio Ivan Mihajlović, na primer, nelogično je njemu dato da ubije jednog od najopasnijih (Vuk Kostić, Vajov posilni), i mislim da će autori pred treći deo požaliti što su olako pokokali neke ljude.
.jpeg)
No comments:
Post a Comment