NEKAD SE ZNAO RED

 

Kada je Profitirije Diskomer graknuo u "medijima" da neki direktori i nastavnici škola agituju na roditelje i decu da ne uče veronauku već da biraju rivalski predmet - građansko vaspitanje - mislio sam da smo naši krivce za poplave i suše: nevernike koji su naljutili Boga, i da treba na bandere obesiti takve nesmajnike koji hule  na Gospoda i decu zavode, pa će sve biti kako treba. A čuli su se zlovoljni prigovori razočaranih, ostarelih i umornih šetača i veterana 9. marta i svih protesta pre i posle toga, naime: "Za sve je kriv Điki, jer je uveo tu usranu veronauku 2001. godine". 

Ne bih se složio, nije on to uveo sam i na svoju ruku. već je poslušao NAS, kojima od 1990. i Anta Markovića na Zapad sa sve krstačom ide voda na usta. Pa, mi smo razvlačili tu žvaku o crkvi mučenici i Karađokama kao pravnim naslednicima, a kada je Điki skinuo petokraku s onoga šiljka, to je bio povratak na naše omiljeno građansko korijenje, restart, bato, puna su nam usta bila onoga "tri jajeta za dinar, nekad se znao red", mi smo popušili tu famu o pobijenom i zaklanom građanstvu još u Selenićevom "Timoru mortisu", u pričama fuzbalera Ace Autobusa i ostalih četnika koji emigiraše najkasnije 1950-ih, mi smo ZNALI da u kapitalizmu sve valja, tamo svi voze kola i podižu kredite (rekao Aca Autobus), svi smo mi bili za to: "nekad se znao red, kad se sretnu ljudi na ulici, digne se šešir a kavaljer se nakloni damama i poljubi ruku", uz veronauku je bio predviđen procvat biznisa izumrlih kapara, šeširdžija, zanatskih radnji za garnišne, kamašne, tregere, držače čarapa na dlakavijem nogama, za bretele i žabice i ženske gaće sviju veličina (imajući u vidu i Jovanku i Sonju Liht), nije veronauka sama po sebi ništa skrivila, bilo je to traženo resetovanje, "kao 1990. u Nemačkoj" /hahaha/", bio je to pakt koji druga strana nije "ispoštovala", naime da će se držati sekularnog sistema jelte, a osim toga Điki je zbog krvnih zrnaca morao malo da se iskupi pre nego što otvori planirani goranski faks u Novom Pazaru, da mu ne zvocaju oni "čiji su preci prelazili preko Prokletija", da ne mora kao Enriko Josif da se glupira i u direktnom prenosu kenja kako su "Srbi nebeski narod", pored njega sedi Mladen Jagušti, pored njega sedi Radomir Smiljanić i kliberi se s podsmehom i ćuđenjem, pala mu donja usna, kao Momi Kaporu dok je slušao raspilavljenog Nikolu Kusovca na otvaranje svoje izložbe i s nelagodom trpeo pohvale koje nikad pre i nikad posle nije čuo. Veronauka je bio mali prst, ali izjalovilo se ubrzo sve...