NO MATARÀS (aka CROSS THE LINE, 2020 Spanish movie)

 

 r: David Viktori; ul.: Mario Kasas, Milena Smit, Elizabet Fernandez Larena, Fernando Valdivijelso.

* * *

E sad, zašto je ovaj film dobar a, recimo, The Loft iz 2015 Erika Van Loja nije, ne bih znao. Ne da obožavam „Potkrovlje“, dapače, ali ovaj film Davida Viktorija je generički aspirin, hispanizovan derivat spota Smack My Bitch Up Prodidžija, Demijeve „Divlje devojke“, Lojovog „Potkrovlja“, kao i „Vrlo loših stvari“ Pitera Berga, s tim da je u poslednjoj trećini toliko neplauzibilan da se sama od sebe nameću pitanja „kako je to moguće?!“ i „zašto tako, protagonisto?“, ali izgleda samo meni, ne i kritičarima, pa je glumac Kasas dobio silne nacionalne nagrade i pohvale na međunarodnim festivalima.

Glavni lik, koga vidimo u 99% scena, premda često i s leđa (dok je sve oko njega namerno zamućeno, a kamera mu se vozi za petama kao da mu je ubačena u ruksak), Dani (Mario Kasas) neguje bolesnog oca a kao kompjuteraš radi od kuće. To nam se „ekonomično“ pokazuje u jednoj videospotovksoj sceni u kojoj kamera, kao što je slućaj u 50% filma, prati glumca s leđa dok ovaj ide u apoteku da kupi tati lek. Dani sve vreme u ušima drži slušalice i sluša indi gitarski pop. Njemu je muzika jedna vrsta dopinga, relaksacije. Vešto je poigravanje i s tonom: muzika iz slušalice je glavna, šumovi su u drugom planu, a kada on izvadi slušalice da razmeni nekoliko reči s apotekarkom (koja ga očigledno poznaje kao stalnu mušteriju) --> pojačava se šum i jasno čujemo te dijaloge, da bi muzika opet prevladala čim Dani vrati slušalice u uši. Kada se vrati kući – ćale je mrtav. On zove devojku za koju se ispostavi da mu je sestra Laura (Elizabet Fernandez Larena): ona je aktivnija, veselija, društvenija, i brine se kako će brat da podnese očevu smrt. I tek posle filma ćemo se zapitati – kako uopšte živi taj mlaidć, zar osim sestre nema ama baš nikoga?! On jeste informatički frik, olrajt, inceli su obično iz te sfere, ali ipak... Ona ga nagovara da otputuje, da se proluftira, na silu mu kupi avionski vaučer koji je zapravo neka vrsta avionske inter-rejl karte... On jedva pristane...

Dalje je sve more and more contrived, on sretne čudnu devojku, koja ga moli da joj plati klopu, pa ga nagovori da usred noći odu u neki butik za tetoviranje od koga ima ključ, i tu ga posle nekoliko tekila nagovori na tetovažu, na kraju ga slika polaroidom i sliku okači na zid prepun tetoviranih ljudi... Ali, između Mile (Milena Smit) i Danija nema one hemije kao između Melani Grifit i Džefa Denijelsa u "Divljoj devojci", i kada se pojavi Milin dečko ili muž bez trunke harizme Reja Liote, ne znam kako se zove (igra ga Fernando Valdivijelso) i ljubomorno napadne Danija, mi već znamo šta će da se desi. Dani, iako polupijan i bez iskustva u tučama, ucmeka siledžiju „poslednjim atomima snage“. Mila poludi i – skoči kroz prozor. Padne na krov automobila. Začuje se sirena policijskih kola.

 I tada Dani, iako pijan, polusvestan jer ga je nasilnik davio pola sata, uspeva za 4 minuta da obriše ceo stan od otisaka, u neku torbu (koja je tako prigodno bila pri ruci!) natrpa polomljene čaše i flaše i telefon umrljan krvlju, u plakaru pronađe finu duskericu, i očas posla se umije na sudoperi i onda ingeniozno u elektronskom telefonskom imeniku nađe broj kopirnice koja je usred noći još otvorena baš na tom visokom spratu i pozove broj te kopirnice i tako odvede komšiju koji čeka policiju ispred vrata, i onda – dok je komšija u kopirnici – Dani se „nečujno“ spusti niz stepenice do prizemlja, pa do garaže, pa natrag do prizemlja i niko ga ne zaustavi, ni policija koja je dotle već stigla ispred zgrade i samo neko 2-3 puta vikne za njim „Hej, ti!“, ali ništa više i Dani u dukserici dođe kući. U kaminu spali odeću... Pa kako to, bre?! Nije on Džon Vik ili Džejson Born, on je samo pijani i premlaćeni incel.

Kada bi posle svega ovoga dalje sledilo nešto makar mrvicu plauzibilnije, pa hajde, ali Kasas ne menja izraz lica od početka, osim što se ponaša sve blesavije i osim što mu je šminka sve krvavija i --> što više batina dobija i što više tekile popije, on je sve sposobniji mentalno i fizički i to ne može biti!

Dani se odlučuje da ode na ono putovanje. Ali zaustavlja ga policija, koja pretpostavi samo to da je on pijan, što i jeste ustalom i zapleni mu auto. U autu mu ostaju pasoš i lična karta i ključ i sve...

On se obraća sestri za pomoć. Nema kome drugom. Ona ga smiruje i obećava da će pitati prijatelja u policiji za informacije, pa da vide šta će i kako će. Za sada se iz vesti na internetu zna to da je ubijeni nasilnik poznat po tome da je već mnogo puta tukao Milu, da su oboje mrtvi i da za sada niko ne zna ko je ta „treća osoba“; za sada je štaviše osumnjičen ubijeni siledžija! Ubistvo i samoubistvo. Dani se odjednom seti one polaroidne fotke na zidu – ona ga može sjebati... Sestra ga savetuje da to ostave do sutra, „jutro je pametnije od večeri“, dotle će joj drugar iz policije reći dokle je došla istraga.

Muzika u filmu je već u sceni tuče prešla sa gitarske indi brit pop glazbe na rejv. I taj rejv je sve glasniji i luđi kako se film približava kraju.

Tu je film mogao opet da nastavi u pametnijem pravcu, ali tada Dani odlučuje da ode do one radnje za tetoviranje. Uspeva mu da provali unutra i da mazne fotku. Radnja nije prazna. Kako je Dani uspeo tek tako da pronađe radnju, neka kaže scenarista. Kao i kako je uspeo da uđe unutra pored alarma i šifre. Radnja kako rekoh nije prazna, iz utrobe prostorije pojavi se društvo, Dani se sakrije na stepenicama koje vode u podrum i  tu ga stigne SMS od sestre: „Slučaj je zaključen, misle da je siledžiju ubila Mila pa se posle ubila! Nije više važna fotografija!“ On pokušava da izađe i rizikuje s pogrešnom šifrom, uključi se alarm i gomila ljudi u radnji za tetoviranje krene za njim i opet se postavlja pitanje šta rade oni u to vreme u radnji za tetoviranje. Oni ga stignu i tako izgaze tako da je neverovatno da on posle toga može da hoda, razgovara telefonom i zadržava lični opis... Ali ipak se to događa, on uspeva onako polumrtav i slep (bez naočara) da se iskobelja i baulja ulicama, uspeva da izmoli telefon od nekih klinki u provodu i pozove sestru.

Ona mu saopštava da je „ima neke ozbiljne vesti“: naime, devojka Mila je ipak živa, premda u komi. „Ali, u svakom trenutku može da se probudi!“ Pa šta, pitam se ja, onda će da posvedoči da je bila samoodbrana, zar ne? I tada film srlja u samo još grđu neplauzibilnost: Dani, onako krvav, pijan, premlaćen, polusvestan, sluđen, kao od šale pronađe Urgentni centar, uspeva da uđe u zgradu i da se probije hodnicima maltene sve do operacione sale a da ga niko ne zaustavi. I on stoji pored kreveta u kome leži Mila na aparatima, kamera se vrti oko njih i to je kaobajagi „otvoren kraj“.

Ali to je debilan kraj.

Da li je moguće da je film fascinirao ljude samim tim što je na španskom, što je anglosaksonski kič hispanizovan?! Ja ne znam, posle očeve smrti u filmu je sve samo razvučeni onaj pomenuti spot od „Prodidžija“, s tim da je kamera, umesto da pravi pogled klabera, najčešće zašrafljena za Danijev „ruksak“.

Fotografija je dosledna, sve oko glavnog lika je najčešće zamućeno, okej, ukapirao sam šta se sugeriše, ton takođe dosledno prati muke protagoniste, shvatam, ali sve je so contrived, man!