r.: Bart Lejton; ul.: Kris Hemsvort, Heli Beri, Mark Rafalo, Monika Barbaro, Nik Nolti kao ruševina i na baterije. Dženiger Džejson Li u epizodici u kojoj je izvađena iz grob i našminkana, Beri Kjougen, Metju Del Negro, Tejt Donovan
DORUČAK KOD TIFANIJA kao film pljačke
ili
AFERA TOMASA KRAUNA sreće VOZAČA
Film sam pogledao u dabl–fičeru u jeftinu sredu u Takvudu. Džim Darmuš: „Otac majka sestra brat“ i ovaj dragulj. Falim te bože, prvo umetnos', upakovana kano Njujorkerova karikatura, a posle praznik za oči i dušu – za oporavak.
Jer, čitam kritiku jednog od Ibertovih bedelâ (apostolâ, nastavljača, fantomâ, što pušu u žar tog hrama filmske kritike) o Džarmušovom filmaču: „Mnogi se tokom njegovih filmova ne samo dosađjuju, već i razbesne: 'ništa se ne događa...!' Reakcije na umetnost..." E tu se odao: samo zato što je nešto dosadno, ne znači da je umetnost a kamoli VELIKA. Svašta se prodaje pod nalepnicom Umetnost: dosada, kurci, sise, pičke, bolest, nerazumljivost, bulažnjenje. Naš je film prodavao golotinju decenijama i desetine Egipćana i Marokanaca poginuše u stampedima pred arenama na severnoafrikanskim festivalima da bi videli Miru Furlan, Sabinu, Katalin Ladik (Sara Majls - britanska Katalin Ladik), Marinu Nemet, Savinu Geršak, Tanju Bošković, Ines Kotman... A i naši seljaci su se izuvali u pozorištima tokom Bitefâ da bi videli sisiće i pedere, te bili posipani brašnom i Vitalovim uljem. Ako, ako.
Ali, imamo dakle Autoput zločina, koji prevod je dušu dao za one slikane plakate iz šezdesetih i sedamdesetih.
Ovo je film o ljudima u Hristovim godinama koji treba da se odluče da li će dovijeka biti pripravnici ili će se (jednom već!; kada ćeš da se ženiš, jado?) skućiti i zasnovati porodicu. Podrazumeva se da je ovo muška stvar. (Ostvariti se kao otac?!) Ovo je film o sredovečnim muškarcima i ženama koji su shvatili da je ona karikatura o duplom stepeniku nizbrdo posle 50. godine – dibidus i grozomorno tačna. (Da li ću se ostvariti kao majka?) Ovo je i film o klasnim razlikama, rasnim napetostima, korporativnom tihom bulingu, o teroru moći na raznim nivoima i raznim sredstvima.
A sve to u vidu filma pljačke s jurnjavama kolima, pucanjem i tučama, ljubavnom pričom i hepiendom. Otud je amerikanski film najbolji na‿svijet.
Film toliko fingira realnost da pošten gledalac i ne primeti visok stepen stilizacije i dva paralelizma: između serijskog pljačkaša Majka (Kris Hemsvort) i Šeron (Heli Beri), s jedne strane, i pomenute Šeron i detektiva Lubeznika (Mark Rafalo) s druge. E taj prvi paralelizam vuče na pomenuti (a pitali ste se: šta ovaj, bre, priča?!) Doručak kod Tifanija dok onaj drugi pak zanosi na Džeki Braun.
Tako diseciran, scenario je i iskalkulisan i artificijelan do daske, plus ta rasna i klasna agenda, ipak ostavljena gledaocu da se sâm zamisli a ne da ga bockaju kažiprstom i utuvljuju u glavu. Dijalozi su takođe krajnje intelektualistički i, evo, reći ću: parolaški dapače, ali ingeniozno odglumljeni i vremenski štucovani da se to i ne primeti, nego naprotiv izaziva nelagodu kao kod slučajnog voajera ili bruj odobravanja kod publike pa čak i pljeskanje u stilu: E, ala si mu rekao.
Majk je ćutko i pravi profesionalac, kao Tomas Kraun i Vozač; nagađali bismo da li Majk živi u celibatu ili je stidljiv (zbog nerazjašnjene traume iz detinjstva posle koje /traume/je odlučio da se reinventuje u Robina Huda za višu kalifornijsku klasu), da nam nije dato na uvid da on ima stalnu drocu s kojom ima privid „emotivne povezanosti”. Nema ničeg srceparajućijeg (™ komparacije ---> ja) od mišićavog lepotana koji droci kaže: „Želim samo nešto normalno, da se emotivno povežem...!“ Kritičari svršavaju na njegovu glumu i kažu da među razbacanim manekenima s venama n mišicama i sitnim okicama (ovo ja primećujem da svi imaju sitne okice, što Veljko Bulajić nikada nije prestajao da kritikuje kod – Rada Šerbedžije /zbog neke nikad neobjavljene lične pizme/) i čeličnom bradom i savršenim bisernim zubalom (Glen Pauel, Brandon Sklenar, Čarli Hanam itd.) i hopefully dobrom alatkom i jajima jošte vidljivim od tolikih steroida – Kris Hemsvort ima najviše izražajnog umeća za karakterne uloge. Evo, ja ne znam, mene je hvatao krindž – kako kažu mlađi od 60 godina – čim je čika bodibilder treptao kao tetrebica u šumi i pravio se nevešt sa ženskinjama. Monika Barbaro, pak, njegova buduća verna ljuba iz sveta civilstva, imitirala je Runi Maru, s povremenim bleskovima ženske pasivne agresije i najavama budućih izliva neobjašnjivog besa u životu koji će za skućenog i skrašenog Majka biti pravi pakao (ej, pravi), tako da se može očekivati i sikvel: 30 godina kasnije, Majk beži iz kuće pakla da pljačka šta bilo, trafike, Trampovu zlatnu Ve–Ce školjku u njegovom mauzoleju, nuklearne glave, sve samo da pobegne od kućnog maltretiranja (deca će mu biti trandže, levičari/ke, u kandžama voukovske globalne vlade, scenario se sâm piše...)...
Ali dotle ima da se gleda ovaj odlični film. U trostrukoj paralelnoj montaži na početku gledamo kontrol frika Majka, agentkinju Šeron i ocvalog detektiva koji je završio s napredovanjem u karijeri i ima problema da se iskenja ujutru (Kris, Heli i Mark, respektivno) i to je zaista za filmsku školu: učio čika od Šotre i serije Više od igre. Kao i od Džuisona i Gordona Fleminga. Sredovečna Šeron slabo spava i očajnički pokušava da izgleda mlađe – jer to je imperativ seksistički nastrojenog korporatvnog sveta, ona sluša trake s autosugestivnim porukama, skupim kremama krije podočnjake i oblači se tako da istura sise i guzu koje održava prezentabilnim divljačkim vežbanjem joge. Tamo će sresti i friko razvedenog Lubeznika, koji time leči razvod. (Ženu mu igra Dženifer Džejson Li, bill–ovanu vrlo visoko, valjda zaslugom agenta i/ili željom producenata da nabudže kast iako se ona pojavljuje u jednoj i po sceni, ukupno manje od minuta. U pola scene kada joj vidimo dupe koje prolazi pored Lubesnika koji sedi na kloci, sa četkicom za zube u ustima i skroluje nešto na mobaču, i u jednoj sceni dok s uskoro–bivšem mužem pije espreso u kafiću nekog stakleno-betonskog šoping mola i najavljuje odlazak i informiše ga da mu je nabijala rogove ko zna koliko puta (ono, reda veličine „da li zaista želiš da znaš?!“). Više je velikog ekrana dobio Metju Del Negro kao kapetan Stjuart i bogme se naglumio i čak izrekao neke fine stvari „o današnjem stanju društva napose u policiji“, a skemban je na odjavnoj špici kao da je bio dostavljač Glovoa za ekipu. Dženifer Džejson Li je verovatno za ovu priliku izvađena iz groba i napuderisana.
Autor kratke priče po kojoj je napisan scenario je iskusan dasa, Don Uinslou, dugogodišnji istražitelj paljevina, privatni detektiv i savetnik Stejt Dipartmenta za dijamante u Južnoj Africi, zna znanje i scenario nas no–nonsense obaveštava i o onome što možra nismo znali: kada se transportuju dragulji, u koferčetu su samo lažnjaci, a prava roba je skrivena kao rezervna puca kod policajaca. Takođe su bez ulepšavanja dati: potuljeno rasno nepoverenje, koruptibilna atmosfera u organima reda, položaj Amerikanke u savremenom biznisu, razlike u standardu života i potrošačkoj korpi milijardera i običnog naroda...
I Majk i Šeron rade za šefove koji su im obećali brda i doline, ali to je na predugačkom štapu. Nik Nolti, valjda malo ušlagiran i propao kao crevo od pojedene safalade, izvučen je iz hladnjače da bi igrao svojim minulim radom, zapravo je lažno očuh i mentor a u stvari bezobzirni Veliki Vezir koji mrzi sve mlađe od 90 godina. Šeronov šef je ljigavi seksista, majstor lažnih obećanja. Kao Holi Gulitly i Pol Varžak – oni odlučuju da šefove steraju u majčinu. Ali neće to biti veza septembar–maj, već je za Šeron suđen – verovatno – časno penzionisani Lubeznik sa sve državnom otpremninom i...dijamantima. Paralelizam između Majkovog i Šeroninog poslodavca: koriste manipulaciju preteći MLAĐIM snagama. Noltijev lik, Lova, manipuliše čak i tim mlađim, Ormonom (Beri Kjougan): "Ti nisi tvoj otac...!" i time ga nadrka da bude bezobziran ne bi li se dokazao, a Beri je verno prikazao šizojā; scene s njim vuku i na Hilovog Vozača...
A između ima šta da se čuje i vidi. Dijalozi između Lubeznika i Šeron kao i između Majka i Maje (pomenuta Monika Barbaro u ulozi devojke iz komšiluka) i između kapetana Stjuarta i Lubeznika, kao i između bogatuna Monroa i opet agentkinje Šeron jesu antologijski i pogađaju u sridu ovu današnju situaciju i filing osiromašenog gledaoca, ali resantiman nalazi odušak u aplauzu tokom projekcije, zaboravite na Brehta...
Fotografija Erika Uilsona je verovatno viđena za Oskara marta 2027: on je dnevne boje srozao da bude noar bez greške, a noćne scene su majstorske sa u milisekundu pravoremenim zamućivanjem i oštriranjem – što je bilo osobito zahtevno u visokoktanskim scenama jurnjavâ kolima: dok se očuknuti auto zanosi a gume škripe, treba sliku zamutiti sa sve svetlima velegrada (Los Anđeles potroši stuje za jednu noć kao cela jedna sirota afrikanska zemlja za mesec dana!, vele salonski socijalisti) a u prvom planu da se izoštre volan, dešbord, neoprane šoferšajbne, glave vozača otpozadi iskosa. Sve to ne bilo dovoljno bez frenetične montaže, nekad na sekundu ili pola kao kod Pitera Hanta, nekad elegično na desetak sekundi, i dansko–amerikanski montažerski par, Jakob Sekor Šulsinger i Džulijan Hart, ima garantovanu nominaciju, a možda i kipić. Majstorski.
Ako igde vredi onaj izlizani izraz iz gastronomskih emisija – „Ovaj detalj je poznato jelo podigao na viši nivo!“ – onda to vredi za ovaj pametan (ali ne i docirajući) scenario koji je zapravo dokument o vremenu, o Weltschmerz-u što nas sve skoljuje kada uvidimo da je obećanje o uspehu posle požrtvovanog i marljivog života bila plastična šargarepa.
No comments:
Post a Comment