Pre 7 dana stekao sam ovaj žulj (ako je moguće nazivati žuljem ranicu gotovo na risu, mislim, ono, stalaktiti, stalagmiti, i te stvari?), pešiće idući do Kinoteke da bih pogledao duplog Hičkoka. Ali, već pre Manježa sam počeo da hramam. Seo sam na klupu u parku, izuo se, skinuo čarapu i stavio papirnu maramicu preko plika, koji je već pukao...Jao, jao, jao!
Nije mnogo pomoglo, ali nije bilo nazad. Nastavio sam ulicom Narodnog fronta prema Zelenom vencu. Hramanje je bilo sve primetnije, bol sve jača.
Opustelost Beograda po pripeci - jul, avgust - divna je stvar, iako su i Plačipičovčani na internetu pročitali kako to ne valja govoriti. Ali kome može da smeta dokolica leta, to što sunce žeže i taj utisak da su svi nekuda otišli? Vreme kao da teče samo za tebe. Došepao sam do Zelenog Venca i gle, one česme rade:
Jedan od razloga što sam se prošetao bila je namera da u onoj pekari ispred pothodnika kupim pajgle s makom. (Ponovo sam ih, posle dugog vremena, kušao kada sam uzimao bus 72 do aerodroma da bih proveravao da li mi je stigao nestali kofer.) Pekara je bila zatvorena. Nadam se samo zbog nedelje. Jedva sam se popeo stepenicama do Brankove.
Kupio sam, onda, pre projekcija, neke pite u fensi pekari prekoputa Tanjuga i knedle kod "Ferdinanda" i stavio ih u ruksak, da se častim kada dođem kući. I onda nekako stigoh do Kinoteke. Neverovatno kako je tako mala rana uspela da gotovo potpuno onemogući normalno hodanje. U pauzi između dva filma, skolila me glad, pa sam pojeo jednu i po pitu u parku, gledajući u veliki mural SPS-a. Litar i po česmovače mi je posle dobro došao.
Posle druge projekcije sam jedva stajao na stepeništu Kapetan Mišinog zdanja čekajući trolejbus, koji nikako nije dolazio i kada sam video da nema ama nijednog na stanici i da nijedan ne pristiže, uhvatila me je panika i od muke sam vukući nogu krenuo prema Tašu, u pokušaju da da makar ulovim poslednji tramvaj. Izgledao sam kao ćale Frejžera Krejna. Ako me je neki dišmanin video, jamačno se zdravo obradovao... Ama čitav Beograd je gledao jednog tifusara kako maltene baulja. Na stanici ispred bočnog ulaza u Narodni muzej vidim u čemu je stvar: pukla trola, koju su natenane opravljali majstori i nešto vedro ćakulali, nedirnuti ustrašenim pogledima wannabe putnika, koji su često pogladavali na ručne časovnike... Dok sam prelazio plato oko Konja, zamišljao sam kako me snima kamera na dronu za špicu serije "Sumorna jesen". Svaki čas sam proveravao vreme na mobilnom i strepeo da neću stići do poslednjeg tramvaja. Nisam znao kako bih uopšte pešačio do kuće? Pomišljao sam da - u slučaju da mi umakne poslednja treska od 23:45 - izujem patiku i nogu obmotam s dve plastične kese: (u kojima us bile pite odnosno knedle), a to rešenje sam već video jednom, u Kopenhagenu, neku crnkinju su žuljale cipele s visokom petom, pa je jedno stopalo umotala u plastičnu kesu i tako, s mužem i detetom ušla u bus za Klampenborg... Hramljem kao Stampi iz "Rio Brava", ljudi me gledaju kao živu reklamu za Tedonal ili hodalicu, hodam ja, evo Kosovske, evo sporog semafora kod Glavne pošte, 23:40, jao jao jao, penjem se prema crkvi Svetog Marka, jao jao jao, vidim dva tramvaja, jedan u mraku parkiran, ali onaj napred je osvetljen, tramvaj zvani želja, gle, vozač ulazi, trkom šepesam, šepesajući potrčim, kao lik iz filma "Hodaj, ne trči" Čarlsa Voltersa, i ---> uđem u tramvaj dok mećem masku, hvatam se za šipku kao Karl Malden na onoj skulpturi koja je verna i patetična kao da je ispred nekog mauzoleja na seoskom groblju, uđem u tramvaj broj 6 samo 2 i po sekunde pre nego što su se vrata zatvorila. Uh. U tramvaju ima više kućnih ljubimaca nego putnika. Beograd je svet. Sednem, zadihan i izbezumljen, alisada želje rastu, na primer, da stignem pre ponoći do "Idee" i kupim vanilin šećer i cimet za moje knedle of "Fernidanda" a i hladnu "Rosu". 23:52 je na satu mobilnog kada siđem iz tramvaja, šepesam ponovo kao da sam brzi hodač koji, premda poslednji, želi da prođe kroz cilj, ne skidam masku, ulazim u samoposlugu i stidim se što sam srećan zbog takvih sitnica... Biće vanilin šećerai cimeta za moje knedle!
Jao, jao, jao!
Imao sam utisak da je najgore prošlo (uglavnom sam sedeo u kući i jeo voće, a ono malo izlazaka po ostale namirnice je bilo podnošljivo što se tiče bola), pa sam se danas zaputio u šetnju, a sa ciljem vežbanja u orijentaciji, naime sa ciljem da lociram ulicu Petrarkinu. (Da bih sutradan bez stresa otišao na jedan šahovski turnir.) Već sam iskusio da su Gugl mape neprecizne u Beogradu (neke lokacije u Resavskoj, na primer, pa ceo Zemun, zatim Vidikovac itd.), isto kao na grčkim ostrvima. Ipak sam naivno poverovao itinereru, koji sam flomasterom prepisao na listu papira formata A4. Iz Bulevara levo u Mite Ružića, pa do Matice Srpske, "pored Milana Rakića" i onda od firme "Krečenje stsna" 850 metara, pa "blago levo" stepenicama i eto me u Vitezova Karađorževe zvezde, i posle 350 m malo desno treba da budem u Grge Jankesa/Petrarkinoj. E - nigde Grge Jankesa. Onih 850 je ispalo kilometar i po, 350 m je ispalo 600 i više, sve je bilo beskraj... Ima Šejkina, Koste Nađa (za divno čudo je ne prekrstiše u Koste Pećanca), Mirijevski venac, Mome Dimića, ima neki ilegalni hotel što vonja po lakim turistkinjama u majičicama na bretele i u veućim hlačicama što vuku rasklimatani kofer, ima nekoliko restorana koji su zatvoreni na godišnjem odmoru, pa se jedan izrazito ružnjikav par, koji se parkirao nasred uzanog trotoara u Vitezova Karađorđeve zvezde, kao da su pripadnici nekog od ona dva klana, mnogo razočarao pred zamandaljenim vratima, "Đe ćemo sad?!", upita bubuljičavi nosati šofer, a njegova nimalo lepša polovina, oniža nilska konjica s bundevama u helankama, uzdahnu posramljeno, jer je restoran očigledno bila njena ideja, ali ja sam se u tom trenutku već vraćao, posle sat i po pešačenja, razočaran i rešen da čim prije sednem u kafe "Deža vi".prekoputa Cvetkove pijace.
No comments:
Post a Comment