ITALIAN JOB (1969 British film)

 

r.: Piter Kolinson; ul.: Majkl Kejn, Noel Kauard, Beni Hil, Toni Bekli, Rosano Braci, Raf Valone, Megi Blaj, Henri Makgi, Robert Pauel

 *  *  *

Početkom 1980-ih, tačnije 1983. g. RTB je pre i posle Nove godine prikazao niz mizantropskih filmova koji su mi u to depresivno vreme – restrikcije struje, nestašice kafe, ulja i čokolade, sve jači plač za Tiletom – delovali kao skriveno agitovanje: svi odreda kao da su propagirali homoseksualnost, promiskuitetnost, moralnu relativizaciju, glavni likovi su bili žigoloi i droce, državama se upravljalo iz zatvora, opšti cinizam je vladao, pamtim repliku Džordža Paparda (devojačko Pepard) iz filma u kojem je igrao maltene mušku drocu: „Samo mi bruh fali u ovom periodu života moga“, velim, priviđale su mi se aluzije na neuspelo lečenje JB Tita i gejstvo likova na svakom koraku... U toj skupini filmova bio je prikazan i ovaj, „Italijanski posao“ dakle, ali kada sam odlučio da preko RTS Planete pogledam uradak na tek ukroćenom samsungu numero 10, bio sam u zabludi („pogrešnoj zabludi“, što bi rekla Brena) da ću gledati Silver Bears (Srebrne međede) Ajvana Pasera. Koji kvrc! „Beli luk i čaj od nane, gopsodine“, što bi rekla dva matorca iz operske loge, pardon – lože, Slavko Simić i Milutin Butković.

Elem, „Italijanski posao“ nastavlja tragom utemeljivača žanra heist movie-a, Stenlija čika Kjubrika, naime nastavlja tragom mother film-a, „The Killing“ iz 1956.g., kod nas distribuiranog kao „Podela“. (Jer, kanda je „ubijanje“ bilo prejaka reč u ono vreme. Ironično, film „Split“ Gordona Fleminga, iz istoga žanra ali 12 godina mlađi, distribuiran je kao „Krvava podela“, da se pojača dojam; eto kako se menja duh vremena za deceniju „i žilet“. Samo godinu dana kasnije čovek se spustio na Mesec i održan je festial u Vudstoku a posle je počelo srozavanje sloboda u svakom pogledu.) Rekoh, elem i znači, nastavlja tragom tog žanra, koji je praktično uveo posmatranje pljačke iz ugla počinilaca, kao što su Pekinpo filmom „Gvozdeni krst“ 1977. i Anatol Litvak filmom „Noć generala“ 1967. uveli posmatranje II svetskog rata iz ugla nacista. Za razliku od krvnih delikata, pljačke su pogodnije za tako nešto, to jest da se navija za počinioce, jer – zahvaljujući prvom svetskom komunisti, Robinu Hudu – lakše je identifikovati se s otimanjem para trulim bankama ili drugim lopovima. Kjubrik je u „Podeli“ postupio kao i uvek kada se dohvati određenog žanra: „razmontira ga, dekonstruiše ga i zakuca ga kao zumbul u zemljicu crnu“ (prilično verno citiram teoretičare filma). Žanr se sastoji od: a) detaljnog planiranja sa sve „bluprintom“, merenjem štopericama i bezbrojnim probama; b) napornog okupljanja ekipe (pri čemu neki moraju silom da se nagovaraju); c) zatim uspešnog izvođenja pljačke osim u jednom detalju zarad peripetije; i na kraju d) – propasti svega zbog urođene slabosti jednog člana ili više njih, najčešće prema ženi ili kakvoj druoj opsesiji. Kjubrik je zaista zakucao žanr, nema šta, pa su kasniji filmovi morali da se pomere u pravcu karnevalizacije, parodije, uvođenja više erotike pa i golotinje i čak seksa, s primesama socijalne, političke i kulturološke kritike.

„Italian Job“ je tipično engleska šolja čaja (pun intended), engleski humor, protkan aluzijama na gejstvo i na engleski klasni red, koji vlada i u zatvoru. Treba imati na umu godinu proizvodnje – 1969. Znači, ovo je i svinging landn muvi, raznobojan i šašav na arthaus način kao „Modesti Blez (devojačko Blejz)“ i namenjen pre svega Majklu Kejnu kao još jedan propeler na njegovoj zvezdanoj stazi, a i Kejn je imao svojim stardomom da doprinese da ovaj bioskopski film (i opet pun intended) namlati lovu, što je i učinio u Ujedinjenom Kraljevstvu i Evropi.

Nama 1983. je pojava Benija Hila u filmu bila naročito zanimljiva, jer je njegov šou u to vreme carevao na jedina 2 jugoslovenska kanala (plus RTV Novi Sad). Imam utisak da je njegova uloga profesora i stručnjaka za kompjutere Sajmona Piča naglo isečena. Isti mi je dojam i za ulogu Lorne (Megi Blaj), devojke Čarlija Krokera (Majkl Kejn), ali nisam pronašao apokrifna svedočenja koja bi to potvrdila.

Zaplet nije mnogo bitan – ovo je film koji pleni enormnim brojem uništenih skupih automobila u sinemaskopu, lepim bojama, jurnjavama na ulicama Torina... Znači, Kruker je tek izašao iz zatvora i devojka Lorna ga časti gomilom devojaka u donjem vešu ili bez njega. Kejn dobija poruku od udovice stanovitog  Bekermana. Ona mu predaje torbu s tonskim filmovima na 16-milimetarskoj traci. Bekerman (Romano Braci) u prvom kadru kaže: „Ja sam mrtav!“ Njegovu pogibiju smo inače videli u uvodnoj sekvenci. On izlaže genijalan plan za pljačku 4 miliona dolara u zlatnim polugama. Kruker posle mnogo muka uspeva da ubedi Bridžera (Noel Kauard) da mu pomogne i „obezbedi infrastrukturu“ u vidu mnogo skupih kabrioleta i bezbroj mini morisa za prevoz zlata. U tom trenutku sam još mislio: "E, sada će Kejn da ode do Martina Balzama. Pa ćemo videti i Sibil Šepard." Bruka! Zabavno je što je Beni Hil – „stručnjak za kompjutere“, a njegov je posao da jednu magnetnu traku u torinskom informacionom centru zameni drugom trakom pomoću – šrafcigera! To je mogao i šuster da uradi. (Inače tom trakom se izaziva kvar svih torinskih semafora i omogućava gungula neophodna za bekstvo pljačkaša.)

Filmom dominira sveopšti promiskuitet, seksualni, moralni, politički, pravni, pravosudni. Jasan je novi pravac žanra nakon Kjubrikovog maltene dostojevskijevskog film noara: karnevalizacija i londonski svinging se prebacuje na ceo svet.

Kraj filma je „otvoren“. Vozač autobusa u kome su zlato (teško, mnogo teško, to zna svako), srećni pljačkaši i tri mini morisa se previše raspilavio. Ekipa izbacuje jedan po jedan mini moris niz različite litice, ali kamera prikačena kod točkova prikazuje da je jedan od tih točkova zloslutno rasklimatan. Da, dolazi do udesa, bus se zanese i jednom polovinom visi nad ambisom, a zlato se otkliza baš do zadnjih vrata, ostavljajući usranu ekipu da održava ravnotežu na drugom kraju...dokle?! Do nastavka, do koga nije ni došlo.