SECUESTRO EXPRESS (2005 Venezuelan film)

 

 r.: Džonatan Jakubovic; ul.: Karlos Hulio Molina, Mia Maestro, Pedro Perez, Ruben Blades, Žan Pol Leru, Karlos Madera

 *  *  *

Uvod 1

Angažovao sam jednu detektivsku agenciju iz unutrašnjosti i dva njihova pripadnika borave od juče u prestonici i love određene šuljokurane koji mi od letos opet cimaju interfon. Prestoničke su agencije, pak, od priznavanja pandemije a obaška aprilskih izbora, totalno upregnute u državne poslove i ne bave se više sitnicama kao što su preljube ili zagađeni komšijski odnosi. Uspeo sam prekjuče da snimim dve donekle jasne blic fotke, a noćas imam i video snimak kamerom s ulaznih vrata.

 *  *  * 

Uvod 1

Nesanica me ubi, pa sam posle snimka utakmice u kojoj su naši košarkaši pobedili Italijane u Hamburgu, odgledao i ovaj uradak. Podržavam odluku Pešića (tek nedavno sam čuo da mu je nadimak Kari i ne znam odakle mu to, možda da bi delovalo egzotičnije? Jer, njegova aerodinamična pojava sa sve piroćanskim akcentom i očima lemura ubiVa u pojam i najbolje ga pamtim dok je bio selektor Nemačke 1993. i kada je ovako govorio nemački u tajm-autu: "ŠNELE REAGIREN!"), podržavam, dakle, odluku da eliminiše Teodosića. Jer, slažem se s No Country-jem da se Teodosić „odavno više ne bavi košarkom“ (= već baca bombe kragujevke na poligonu JNA). Prošlo je vreme takvijeh plejmejkera koji su zapravo igrali simultanku ne samo s protivnicima već i sa saigračima, ono, znate, kada je "jedinica", dakle Plećaš, Rato Tvrdić, Abveršek, ili ko već, tapkala loptu 20 sekundi, tapa-tapa-tapa-tapa-tapa-tapa, kao Zeka-Peka u animaciji za EŠ 1975 Belgrejd, i onda, posle bezbrojnih tapa-tapa-tapa-tapa i šatro znakova upućenih saigračima (neke dignute pesnice, prsti u znaku „V“, ili broja tri i slično), onda, dakle, plejmejker se zaleti u slalomu kroz protivničke igrače i ---> KLONK o tablu se odbije lopta u koš. I plejmejker ubaci +30 a ostali su epizodisti. Maljava leđa Andra Knege, patkasti hod Rajka Žižića, jetijevska pozitura Josifa Farčića... Ne, drugovi, to je zastarelo, to je tako moglo šezdesetih godina prošloga veka, danas je doba za igrače kao što su Micić, koji nije ni tamo ni ’vamo, nema visok procenat šuta ali pogađa, nema fotoćelijski pregled igre, ali ume da dobaci do igrača ispod koša za „ali-up“, a ume i da uoči strelca za tricu zaboravljenog u ćošku; ono, jeste da imamo samo jednog pravog centra, Milutinovića, i kada se on odmara, praktično smo bez igrača na petici, jer je Jokiću naređeno da igra Kukoča-Grbovića, znači trojku, suđeno nam je da predstojeći šampionat odigramo sa skraćenom rotacijom, zbog povreda, viša sila - jebigica, ali trbušastost i istočnoevropski izgled ekipe oko Pešića daju razloga za optimizam. (Doduše, face i telesa naših navijača u Hamburgu, dinaroidni orangutani pobegli iz cirkusa, kvarili su estetski dojam...) Nema Bogdanovića da srbuje i vodi utakmicu umesto Đoleta, što je još jedan plus. Ali, ja i dalje mislim da je trebalo dati pravu šansu Tuta Muti, a ne da se smeni posle pola ciklusa, već da mu se da 3 ciklusa da vodi reprezentaciju i uveren sam da bi na kraju 3. ciklusa on imao sve moguće zlatne medalje. (Uostalom, posle Žeravice i Novosela, ja ne priznajem druge trenere za selektora!)

 *  *  *

FILM

Da je Čavez bio pametan, pa da je pripustio ovaj film u trku za Oskara za najbolji strani film (umesto da je naredio svom Filsmkom centru Srbije da preglasavanjem pošalje neki dosadniji), pa da je dobio statuetu (i film i Venecuela i on. Da, i Čavez, simbolički!), možda bi mu uspelo da odglumi toleranciju i možda ga Obama ne bi otrovao onom prilikom kada mu je (Čavez Obami, to jest) dao poklon u vidu knjige i potapšao otrovano odelo... Ali, Čavez je uradio nešto polovično, čime je samo povećao gledanost filma, doprineo karijeri reditelja u svetu i nepotrebno skrenuo negativnu pažnju na svoju vladavinu.

A film, prvi venecuelanski s američkim producentom i distributerom, zapravo je rip-off filma „Perdita Durango“ + maniristička imitacija Tarantina an ženeral. Kako je pamćenje krhko, bio sam uveren da je „Perditu...“ režirao Rodrigez i da je Romea Dolorozu glumio „Mačeta“, to jest Deni Treho, a da se u ulozi oca kidnapovanog klinca pojavio ili Don Stark iz „Ludih sedamdesetih“ ili, pak, Tom Bojer, skupljač vinila iz „Umri muški 2“ – ona scena dok ćale objašnjava smorenom Romeu Dolorozi smisao života i kako mu pokazuje  napravu za bildovanje trbušnih mišića u trosedu (napravu kojom je Rade Šerbedžija sjebao rame, pa se za sva vremena odučio od tjelovježbe) --> bila mi je u tako „živom sećanju“, ali eto, uopšte ne mogu da nađem glumca koji je igrao ćaleta, Romeo je bio Antonio Banderas a ne „Mačeta“, i film, dakle, nije režirao Rodrigez već Aleks de la Iglesija, što bih i te kako fulao u milionskom pitanju na kvizu, jer to uopšte nije iglesijevski film već rodrigezovski, tarantinovski, gajričijevski...

Kakogod, ovaj lažni veneceulanski disident maznuo je sukus „Perdite Durango“, tvrdim ja, premda je praksa tzv. brzih otmica navodno svakodnevica te južnoameričke dežele, isto tako normalna kao korišćenje helikoptera u Sao Paulu. I reditelj je, da zabiberi, dodao da je to zasnovano na njegovom ličnom iskustvu, u šta vrlo sumnjam. Pored „Perdite“ i Tarantina, tu je i jedna posveta Šlezingerovom filmu „Maratonac“, što ama niko nije primetio, samo ja.

Film u opening credit-u iz sve snage piči s tarantinovskim telopima, koji objašnjavaju karaktere atributima što  su najčešće nevažni za likove, ali lepo izgledaju napisani animiranim slovcima. Martin (Žan Pol Leru) je „razmažen“, a njegova đevojka (Mia Maestro) je "volonetrka u bolnici", dobra duša, znači, premda šmrče i odeva se kao snajka zločinačkih političara u Istočnoj Evropi odnosno starleta u tamošnjim rijalitijima i skroz se raspištoljila u ludom provodu. Najbesmisleniji je opis lika koji igra ulogu kundaka u čehovljevskoj pušci, koja na kraju treba da opali, naime taksiste: on je „pravi [sic] gangster, religiozan“ i još nešto, zaboravih. I ime glumca nisam uspeo da identifikujem. Taj taksista se pojavio na početku i svedočio je  kidnapovanju Martina i Karle, ali „odlučio je da gleda svoj posô". Čak se u dijalogu s vlasnikom taksi servisa on pokazuje kao nekakav "čovek od principa", jer: ne vozi ukradena kola... E, on se ponovo pojavio pri kraju filma, kada je – tako zgodno, prezgodno – baš u njegov taksi banuo Martin koji je uspeo da pobegne jednom od kidnapera, Nigi Sibilinu (Karlos Madero), i sada mi naivno očekujemo da će taksista do kraja da pokaže pomenutu religioznost, to jest da će pomoći Martinu koji – mislimo mi i to, jer smo poštena publika – nije zaista napustio Karlu, već je ovo samo planski uzmak pre nove ofanzive, ali... Reditelj usmerava kameru na zube »religioznog« taksiste u nekoliko navrata i svaki filmofil, da ne kažem film frik, setiće se zuba Vilijema Divejna u sceni iz Maratonca, s namučenim Dastinom Hofmanom na zadnjem sjedalu. Reditelj je načitan, olrajt. I, kao u Maratoncu, taksista je jadnog Martina samo isporučio natrag otimačima: Martin od otimača, Martin otimačima.

Brzi rezovi, ručna kamera, dijalozi kao kod Raše Andrića, montaža kao u video spotovima za »Hit meseca« fiškalne 1984, ono kad su Partibrejekrsi pobedili sa »Hiljadu godina«... Otac kidnapovane ćerke (Ruben Blades), međutim, i njegovi ortaci, izgledaju kao čiče iz južnoameričkih sapunica, čak su, mislim, i njihova odela uzeli iz fundusâ tih serija, očajne košulje boje drap-oker, prugaste kravate koje je naša niža srednja kalsa čuvala za sahrane...

Zašto je film uopšte bio problematičan za državu Venecuelu a napose Čaveza? Pa, kao, siromaštvo je opisano, kao i sprega kriminala i policije, korupcija, nasilje na ulicama, i vidi se paralelna vlada dilera i kidnapera i raznoraznih lokalnih bandi. To je valjda štetilo ugledu Venecuele u svetu. Jakubovic je, u stvari, postupio kao medijski šerpas stranim producentima, autošovinistički drugovenecuelanac, koji se prostituiše rođenom bedom, znajući da će to i samo to primamiti holivudske kompanije i festivalsku publiku u inostranstvu i raspamećenu publiku kod kuće, napaljenu glasinama o zabranjenom voću. (Lilijana je Kavani to mnogo bolje radila u filmu „Koža“.) Raspali dečji domovi kulture i obdaništa, korumpirani policajci koji bez zazora traže „kilo čistog“, sve to se koreografiše kao u reperskojm video spotu, prostituiše se u ovom filmu svim oblicima sirotinje i telesnih nedostataka, pri čemu je onaj tip u argentinskom dresu, samo s gornjim delom trupa, pričvršćenim za skejtbord, vrhunac neukusnog, dapače morbidnog paradiranja nakaznošću, što se može videti još samo kod prosjaka u okolini velikih indijskih ašrama... Jakubovic je bogme pošteno zaslužio i isprosio karijericu gutajući povraćku od Kventina i Gaja i sve mljackajući kao blazirana festivalska publika svoja zubala ili venecuelanska sirotinja kokice u raspalim kinematografima s mono predratnim zvučnicima .

Film manipuliše strahom od silovanja, koje navodno „visi u vazduhu“, jer jedan od kidnapera, Budu (Pedro Perez) opisan je telopom kao silovatelj (ali, što je tako tarantinovski, on je i "brižan otac", ima bolesnu ćerčicu /ili sestričinu/ kojoj skuplja pare za lek, a sinčiću je nežan otac: „kupiće ti ćale motorin od milion kubika, ima da podvodiš droljice iz kraja kao tata-mata!“), i on se mota oko vezane Karle, pa na kraju navali na nju. Ipak, tada u pomoć pristižu ostali članovi bande u potpuno neverovatnoj sceni u kojoj se manifestuje mafijaško čojstvo i čestitost, da bi Vanja Bulić prste obliziovao u emisiji "Crni biseri"..

 

Završetak filma je skarabudžen tako što su na mesto gde su istovarili uplakanu Karlu odmah stigla policijska kola iz kojih izađoše dva matora pajkana, koji su izgledali kao ostarele „Mačete“, uposlene preko saveznog SUP-a na poslu fizičkog obezbeđenja. Jedan je od njih imao pancir koji je ličio na manssiere, i, uopšte, ponašali su se prilično trapavo i izlapelo. E, ali to nije bio manjak fundusa, nemojte da mislite, već oni uopšte nisu ni bili policajci! I Karla nije ni prodisala na slobodi, a već se našla u rukama novih otmičara. I tu se sve skarabudžuje, jer vraća se Karlo Hulio Molina kao „Trese“ i ubija matore erotomane i oslobađa Karlu, koja „izvlači pouku“ i ubuduće bira solidnije mladiće za provod i još žešće se posvećuje volontiranju u bolnici.

Jakubovic je posle snimio nagrađivani film o Marselu Marsou koji je uz pomoć Pokreta otpora spasavao siročad tokom  II svetskog rata, a pre toga još i biografski film o legendi panamskog sporta, bokseru Duranu, koga je igrao niko drugi do --> De Niro.