* * *
LJUBAVNO PISMO je imalo premijeru 25. marta 1994. i otada se (praktično) igra u istom sastavu.
Juče je Nenad Ćirić ("matičar") konačno i napokon - prvi put za onoliko puta koliko sam ja gledao - izgovorio tačno svoju prvu rečenicu:
– Dabar don! (Naime on ima manu da permutuje vokale i početne konsonante, na primer "kita od pajsija" je pita od kajsija, a "vita od pišanja" je pita od višanja itd. Ova prva rečenica je od "Dobar dan!" trebalo da glasi "Dabar don".) Naravno da je sve to zezancija, pa i sam ulazak matičara na scenu je skroz nelogičan: čuje se neka eksplozija s mnogo dima, on ulazi na prozor (!), a niko ne pita "ko to puca?!" Ali, falim te bože, Ćirić je to napokon ubo (međutim, opet nije sačekao kraj predstave da se pokloni publici, kao što ni Vesna Čipćič 1980-ih nikada nije čekala kraj predstave "Harold i Mod" na Krstu...).
U vreme kada je predstava imala premijeru (+- nekoliko meseci), ja sam proživljavao teške trenutke. Premijera je održana usred sankcija. Gadne devedesete. Ali predstavu ne volim zato što podseća na te gadne devedesete, naravno, već zato što je simbol –- trajanja, uprkos toj strašnoj deceniji i uopšte Zubu vremena.
Autori teksta sada ne žive u Srbiji, spasili su se na vreme, a za sobom su ostavili vremensku kapsulu (jedno vreme sam baš često koristio tu sintagmu) kojom su ovekovečili štosove, vokabular i duh umiruće SFRJ i okoštalog socijalizma. "Kom opanci, Tom i Džeri; Kud koji, Mili Vanili", "Polazio je u školu posle Trećeg dnevnika da sutradan na 4. čas ne bi zakasnio više od 10 minuta...!"
Ove, kao i druge štosove, dizelaši i mlađi, oni rođeni u budoarima slobo-franjinog doba i odrasli praktično bez škole (čitaj: u neprestanim štrajkoviam prosvetara) ne mogu da ukapiraju. Na primer, koga briga koliko ćeš da zakasniš na 4. čas? Pa od 1994. nijedna školska godina nije normalno održana. Deca i omladina već četvrt veka ne idu u školu. "Brate, da ti kažem, brate...!"
Inspicijent Duško Ašković ima ritual: on s velikum uživanjem gleda (a brkovi mu se smeše), kako se sala polako puni. Onda krene prema uskim vratancima levo od scene (gledaocima levo, glumcima desno), baci poslednji pogled na publiku (osmeh dijaboličnog zadovoljstva) i uđe u predstavu.
Predstava je juče trajala 3 sata i još malo. U II činu su se raspilavili i ekstemporirali s dosta zasmejavanja, pa su došli do normalne dužine. I čin traje 1 sat i 45 minuta, a posle pauze od 15-ak minuta, sledi II čin od 45-60 min., zavisno od inspiracije. Nije tako uvek bilo, trebalo je vremena da se glumci uigraju i da, uz konsenzus, dođu do ovog formata, koji se igra u XXI veku.
Večeras su Zeremskom posle dužeg vremena namontirali one proverbijalne obrve... Lepo ih je nosio.
O "radnji" komada ne treba govoriti, to je vodvilj. Vodvilj zavisi od glumaca. Predstava ima magiju zbog svoje dugovečnosti, gledaoci se osećaju kao oni što žele da dotaknu Sai Babu da prime delić pozitivne energije. "Ljubavno pismo" je ritual, eliksir, iluzija, ohrabrenje, podrška.
Ovu predstavu može s repertoara da skine samo jedna spodoba, kažu da je baba, nosi duksericu s kapuljačom i umesto štakom poštapa se kosom.
.jpeg)
No comments:
Post a Comment