r.: Ivan Atal; ul.: Ben Atal, Suzan Žuanet, Šarlota Gensbur (devojačko Ginsburg), Metju Kasovic, Pjer Arditi, Benžaman Laverne, Kamil Raza.
* * *
Silovanje je zločin koji ne zastareva. U žrtvi. Ovo je svet muškaraca.
Spremam se da počnem da redigujem prevod jednog norveškog romana, zasnovanog na istinitoj priči o dugom zlostavljanju i silovanju, i bilo je mučno prevoditi to. Majčin ljubavnik je više od godinu dana svakodnevno silovao dvanatestogodišnju ćerku, koja je to prijavila tek posle 8 godina. I knjiga objašnjava zašto je pitanje "A šta je čekala toliko?" jedno od najglupljih pitanja na svetu. Fantastično precizan uvid iz vizure žrtve je ta knjiga.
Ili iz "vizure oštećene", kako ovaj film veli, i on daje drugi razlog zašto žene toliko čekaju: zato što je suđenje samo višestruko ponavljanje silovanja i svodi se na blaćenje žrtve.
Francuska je u zakonodavstvu imala (možda još ima) odredbu o tome da su deca vlasništvo roditelja (predgovor odeljka o pravu u Larusu je ukazivao na tu "specifičnost") i SFRJ je imala mnogo bolje porodične zakone, položaj supruge je u francuskom zakonodavstvu bio isto tako anahron. To inkvizitorsko, mačo, seksističko, segregacijsko itd. gledanje na ženu ugrađeno je, ako ne više u zakonskim normama, onda u pogled na svet Zapada (minus Sever; to što je kod nas još gore, nije sada bitno).
U muškom svetu u slučaju silovanja radi ugrađena neverica. Muškarci su tu solidarni kao naši taksisti i lekari. Ne postoji način da žena izađe neoštećena i dobije pravnu satisfakciju u slučaju prijavljenog i procesuiranog silovanja, eto ni danas. Čak i kada se stvara privid da je danas nešto drugačije, ostaje fakat da su posledice seksa i silovanja za muškarca jedne a za žene druge. Muškarac bi silovanje mogao da pojmi (ako nije edukovan) samo kada bi njega silovali, što je pokazano u npr. filmu "Oslobađanje" Džona Burmena, gde se vidi da je taj čin degradacija, poniženje i satiranje ljudskosti, ali žensko silovanje je vazda bilo u staniolu erotike, te često sastavni deo "istinske" umetnosti. "Silovanje je politički čin, koji ženu stavlja na svoje mesto (čitaj: kada počinje da umišlja da se nešto pita!)" - rekao je neko još davno, sada ne mogu da se setim ko. I ovo dugo, dugo suđenje u drugoj polovini filma, samo podseća na taj iskaz, kako on i dalje važi i kako će dugo, dugo važiti.
Film je zasnovan na romanu Karin Tuil, koji je, pak, zasnovan na istinitom događaju (kazna je takođe bila više nego blaga).
Prva polovina je još i podnošljiva. Ona počinje briljantnim opisom današnjeg sveta u kandžama gaučo feminizma, sveta u kome su rejtinzi gledanosti sve i svja, u kome se rukama i nogama i noktima bori na tviteru, instagramu, u panel diskusijama, za ono malo dostupnih političkih poena koji se mogu zaraditi (to jest, koji nisu već unapred podeljeni). Sam događaj koji je predmet suđenja ne vidimo, osim što za vreme procesa, osim rašomonskih iskaza, možemo da u delovima vidimo neku, valjda "objektivnu", dramatizaciju", šta li, kao načinjenu mobilnim telefonom, i možda ta ilustracija daje odgovor za koga navija Ivan Atal (nešto kao kada je Ridli Skot dodao reči "prava istina" pred III rašomonsku, Margeritinu verziju o silovanju u "Poslednjem duelu" (Džodi Kamer)).
Ta prva polovina nam daje sve likove na poslužavniku. Aleksandr (Ben Atal) je sin dobrostojećeg, premda sada razvedenog para (ali to mu samo pruža priliku da dve majke sisa), uspešan student na Stanfordu, pred doktorskim studijama, ili tako nešto. Majka mu je poznata tradicionalna feministkinja Kler Farel (Šarlota Gensbur, koja sada već izgleda kao Sigurni Viver), a otac matori ali dobrodržeći pičkolovac Žan (Pjer Arditi), voditelj dugovečne političke panel emisije. Film počinje polemikom na radiju (persiflažom preganjanja o migrantima i silovanjima), u kojoj Kler gubi u raspravi s gaučo-feministkinjom, koja svoju odbranu migranata u slučaju grupnog silovanja jedne Francuskinje zasniva multikulturalistički na "odbrani svega etničkog". Mi smo kanda na strani Kler Farel kada ona kaže da silovanje nije valjda postalo okej ako su ga počinili migranti i da su gaučistkinje izdale feminizam. Gaučistkinja, pak, veli da je Kler oduvek bila buržujka i da je izdala klasni momenat... Posle, u telefonskom razgovoru, njen bivši muž i Aleksandrov otav, Žan, kaže: "Izgubila si u duelu. Trebalo je da joj kažeš da ona vređa migrante svojim patronizovanjem i da ih drži u poslušnosti time što im prašta!" I to je muzika za moje uši, mislim, ja sam stari liberal kontra gaučizma.
Koliko ta situiranost, to višeklasno bogatstvo, ta udobnost doma koji pliva u parama, kako to samo izbija u sceni u kojoj se se Aleksandr, tek što je s aerodroma došao na fakultetski raspust, žali kućnoj pomoćnici kako ga niko nije dočekao, a ona mu iznosi upravo ispečeni "kiš loren": "Evo, tvoje omiljeno jelo, sunce moje!" A on kusa i kaže: "Da tebe nije bilo, ne bi me niko dočekao!" Suze da lije publika. I ni prvi zalogaj ukusnog "kiša", koji se još puši, nije metnuo u usta, kad evo ti ga SMS od njegove devojke, sada neke pomoćnice ministra, koja ga ostavlja i traži od njega da izbriše svu prepisku. I bogati plaču. On je uceni da će to da učini samo ako se vide "poslednji put", pa "neka ona sama izbriše". U tom susretu vidimo da je ona starija od njega, da oboje vole grub seks i sve tako nešto. Ali ona ga napušta, ima već drugog. On je sada mnogo nesrećan. I bogati plaču, rekoh. Svi smo potreseni.
On odlazi na večeru kod majke, gde upoznaje njenog drugog muža Adama (Kasovic), treba li reći takođe uspešnog u nečemu, a upoznaje i njegovu ćerku Milu (Suzan Žuanet) iz prvog braka, i posle zajedno odu na neku žurku, "da se bolje upoznaju", kaže majka Kler Farel. On će silovati Milu.
Tajka Žan će uskoro dobiti orden Legije časti, ali i bogati plaču, on je inače na rubu otkaza, jeste da se dobro drži, ali rejting... Otkaz mu daje (najavljuje, dobro, "ovo nije ništa lično!") mlađa direktorka (koju je on nekada kresao, kako saznajemo iz brzih dijaloga telefonom). Žan bez obzira na otkaz koji mu visi nad glavom sprema narednu emisiju, pa su mu potrebni svi tvitovi budućeg sagovornika u poslednjih 5 godina. To mu u foaje hotela donosi stažistkinja Kiteri (Kamil Raza(t)). Ona je puna stahopoštovanja prema velikanu novinarstva i ne odbija koktel koji joj on ponudi. Čika Žan je facinira erudicijom, kao što se toliko puta dogodilo u susretu mlade studentkinje i šarmantnog profesora, "kako vi to sve znate?!", pita ona kada joj on "objasni" poreklo njenog imena, "volim da čitam!", kaže on i evo njih dvoje goli u krevetu, ali njemu ne može da se digne, ona je ipak napaljena, i ujutro, za doručkom, oni razmenjuju gugutanje i fraze, "volim anonimnost hotela, otkrio sam to kada me prva žena isterala, pa da ne idem u praznu kuću!", sere on oveštale fraze, kad, evo njemu se sada stvarno digne i on je naguzi. Matori jarac mučno svrši, pa kaže: "Vidimo se u redakciji!" i ode da se istušira i spremi za nove radne pobede, i sada hajde ti protumači izraz na Kiterinom licu - da li je to gađenje, prezir, samoprezir? Tek, kada se čika Žan vrati u redakciju (a pronašao je njenu zaboravljenu ešarpu, sagao se da je uzme i videli smo nagoveštaj njegovih starački ružnih stopala, ljubičastih od loše cirkulacije, videsmo te nabrekle vene itd....) i pita gde je stažistkinja, kažu mu: "Dala je otkaz bez obrazloženja, nije ostavila broj telefona!".
Tako se završava I deo I polovine, muška Adamova vizija (premda to sve ne može on znati, to je sveznajući pripovedač).
A onda u II polovini I polovine vidimo uplakanu Milu u taksiju, ona kasno dođe kući i frapira majku izjavom da je silovana. Policijska procedura je već tada mučna. Jeste se mnogo štošta promenilo od Mopasana, ali to je samo prividno, pokazaće suđenje.
Ovaj prvi deo, uz zveket čaša za vino u ukusno dizajniranim pariskim stančugama, uz jalova nadmudrivanja pregaženog klasičnog i galopirajućeg gaučo feminizma već zlokobno najavljuje šta će biti. Da, kada njen sin bude optužen za silovanje, Kler Farel će izgubiti svaki kredibilitet. Sada je sve na advokatima. Ćale Žan, koji inače pred ogledalom već vežba spreman govor za dodelu ordena Legije časti, e on će da ponudi odštetu, "jer njeni po majčinoj strani nisu baš imićni!". Kler i Adam, Milin otac, će da se rastave.
Sud će biti pozornica samo za ponovljeno silovanje. Žan će u svojoj "završnoj" reči (kako je antipatično francusko sudstvo, zar ne, otkud njemu pravo da toliko baljezga?; u francuskim krimićima iz 1970-ih smo uglavnom gledali agilne istražne sudije, presude su uvek bile donošene brzo; ali, ko može da priušti amerikanske advokate?; niko!)) lupiti rečenicu koja je zapravo iz romana: "Zar za 20 minuta akcije mladić ceo život da ispašta?!" Sličnu glupost je izvalila i majka Kler Farel (u filmu, a možda i u romanu), naime kaže ona Adamu, koji je naravno šokiran vešću da mu je ćerka silovana: "Nemoj da ga tužiš, to će mu uništiti život!" A on se besno okrene i prosikće: "Čiji život?! Čiji, bre, život?!" A Kler Farel stavi ruku na usta: i ona je sada svesna toga šta je lupila. Od feministkinje, s kojom se svaki liberal u onoj radijskoj polemici, morao složiti, nisu ostali ni dugmići, ostala je samo majka kojoj je njeno debilče najmilije na svetu.
* * *
Pri kraju filma vidimo da je čika Žan dobio dete s onom stažistkinjom, ona se vratila, deda se usrećio, a sin Aleksandr dobio samo uslovnu kaznu. A Mila? Ona je dobila porugu sudstva.
Aplauz publike, kao i uvek na FEST-u, kao da se aplaudira pilotu na sletanju, pa ćutke napolje.
.jpeg)
No comments:
Post a Comment