* * *
Podsećanje na poslednji veliki film pre pandemije i ovog nuklearnog rata, koji je odmah usledio, na film i ponovne odlaske u bioskop, naime, podsećanje na Bilo jednom u Holivudu Kventina Tarantina - ovo je kritika na sajtu XXZ Magazina, a post skriptum te kritike sam objavio na ovom blogu ---> ovde.
Ovo podsećanje je i najava za kritike filmova "Hitna pomoć" i "Titanijum", te prikaze knjiga "Kuća Goldenovih" Salmana Ruždija, "N or M" Agate Kristi, kao i prikaze pozorišnih predstava "Pristanak" Nine Rejn i "Egzbicionista" Dušana Jovanovića.
САЊАО САМ САЛМАНА РУЖДИЈА
29. децембра 2021. после подне сањао сам Салмана Руждија.
Видео сам га како шета са сином и бившом женом,
оном коју је оставио због млађе водитељке.
Признао је после да се изглупирао,
оставила га је и та, млађа
и то у диреткном преносу.
Никада му више осмех није био тако широк,
али сада као отац извршава своје дужности;
помно су се удидили, туширање, мириси,
лепе крпице, чисте чарапе.
Прија им медијска пажња и то се види.
Ружди је још у форми (и тамо где треба),
курац му је просечно дуг али дебео,
и син је повукао на њега –
може да се види на фоткама.
На мајци само сенка туге –
превара се никада не опрашта
Ту си и телохранитељи, не толико будни
и не толико бројни као некада, али за сваки счуја.
Званично је фатва стављена на лед,
Сада, када се преселио у САД,
Ју-Kеј не треба више да баца паре пореских обвезника
на човека, који се ионако напола истопио под претњом.
Он умерено једе, само здраву и скупу храну,
вежба један сат дневно
У орману има 365 пари гаћа и 730 (и хиљаду, кад је гужва!) пари чарапа за календарску годину,
3 спремна кофера са сложеном пробуком за путовања.
Празне бележнице, пенкала, мастило набавља у антикварницама,
фломастере и паркерице за хитре белешке у невјоршким књижарама,
ништа није слађе него купити канцеларијски материјал у
невјоршким књижарама.
Наручује минералну воду с јапанских
и хималајјским снежних висина,
прати развој медикамената за
подмлађивање организма и подстицање можданих активности.
Ружди је аутентични геније, интелектуалац који живи од
мишљења, читања, гледања филмова, писања,
па опет све испочетка.
Kада је почео, имао је плајваз, блокче, леп табернакл,
бритиш ексент и одлично, најбоље образовање,
које је допунио оним што је Драган Бабић звао
„дивљачким самообразовањем“.
Само што су наши интелектуалци то покупили са стране,
ван факултетских аула, углавном на енглеском,
Мањина на немачком, мањиница на француском,
Пет-шест њих и на старогрчком и латинском
И шака педера[1] на италијанском.
Наш интелектуалац зна прађеда у Ерцеговини,
ђеда на Kосову, татка у Шумадији,
а он лично је стигао у Бели град на студије.
Сам себе дојио и хранио, када је потрошио
залихе буђаве проје и још буђавијег козјег сира.
Око педесет пете живео своје златне године: летовања у Дубровнику и Ровињу, излети у Париз и Каиро.
Професура, прво ванредна па редовна
Дописно чланство у САНУ.
Сусрети са западним колегама, Тито, Пула, Kангрга и Kорчула.
Много дувана и лепих вина и шатобријана и племенитих сирева,
након ракијашке младости и студених студентских подстанарских собичака и бајатог хлеба и јетрених паштета.
Око шездесет пете већина умире од рака.
Мањи број десет година раније од инфаркта и шлога.
Још мањи број вегетира до дубоке старости.
Kако рече Бабић – епигонска нам је култура...
Ружди је покупио толико тога наслеђем и образовањем,
да му је у писању једино још остало истраживање, популарни research.
Tо је за наше писце мислена именице.
„Рисерч“, брале.
То западни писац плаћа.
Агенцијама, приватним детективима...
Рекао ми лично Ружди.
У сну сам био на његовом мастер класу.
(„Одвоји је после мало времена за мене“.)
Дивим му се. Он ме гледа право у очи.
Знам да свакога гледа у очи, не само мене,
али ипак то импонује, не могу да одолим.
(И Жаклин Бувије је тако радила, зато ју је већина сматрала предивном, искреном особом.)
Изузетно је сконцентрисан. Има седамдесет пет, али за умор и расејаност
нема места. Сваки разговор је битан и сине ми: Сваки саговорник може бити извор можебитног надахнућа и неке важне информације.
И наравно, увак важи оно старо: Дати све од себе!
Јер никада не знаш када ће ти нека књижевничка епифанијица бупнути о главу попут дуње која се откотрљала на орману сеоског резиденсија (да не речем јабуке која је пала Њутну на главу, јелте) где си дошао „да ствараш“...
„Ви користите истраживање", кажем ја, „оно за понашање
боди гардова у Kловну Шалимару, то је плод истраживања, зар не?“
„Да“, каже Ружди, „имам неколико фасцикли о правилима компанија
за физичко обезбеђење, откако су учестали случајеви трудноће
код ћерака и унука цијњених обитељи“.
„Kолико је то коштало?“, питам ја?
Он у бележницу упише бројку својим златним пенкалом и покаже ми.
Ја зинем
„Kоме сте платили?“
Он ми шапне име детективске агенције.
„Чудно вам, ха?“, пита он.
Ја му кажем да је једна данска списатељица унајмила
детектива да открије потомкињу лика
о коме је писала историјски роман.
Али она је лепо отишла у Kунстфонд и фонд јој је платио детектива.
(Потомкиња је после одбила да разговара са списатељицом.)
„А оно о 2Г и 3Г мрежама и компјутерским игрицама
у Kући Голденових, колико је то коштало?“
Он ми написа бројку од које ме је ујела завист.
„Али ако познајете тему, не треба вам то“, каже он, да ме утеши.
„У том случају“, кажем ја, „моји романи ће личити на књиге
Енрикеа Виле Матаса и Болања – наиме сви ликови ће бити
писци, новинари, уредници и коректори“.
(То сам украо од Игора Маројевића.)
Он се смеје. (Упецао сам смех одобравања као просечна пизда на мастер-класу.)
„Али, хтео сам да се осврнем и на савремену геополитику
и ове џиџа-биџе којима нас даве Гејтc, Безос и Маск.
Е, за то вам је неопходно истраживање“, каже Ружди и постави ме .на место. „Ако ништа друго, да вас не стигне нека тужба!“
О томе нисам ни размишљао.
Поверим му се да сам ја сноб другосрбијанац,
„Да мени је Берлин све, затим Амстердам,
да ја немам времена, лепше речено, афинитета
за Индијце, Бомбај, Kалкуту, сандале, кари,
за сателитске антене на крововима картонских насеља,
мис'им, без увреде..:“
„None taken“, рече он.
„...Боливуд ме ич не занима, и то је дакле само мој снобизам,
мој проблем, таман посла да сам ја расиста, само, овај,
само морам да направим приоритете: Запад, електрични прекидачи, панк, текућа вода, Хајдегер и Дерида. Ништа чај, рупа у пустињи, гуруи, Пакистан, Сики и будизам“.
Он ме гледа с полуспуштеним капцима (али то је од слабости
мишића а не од поспаности или нерасположења) и смешка се.
„Али ви, госин Ружди, због вас сам се и на то навикао, ево, признајем,
из Кловна Шалимара научих све о индијском кулинарству, обичајима на породичним гозбама, оно кад носиш лонце испод тунике, то је лудило, човече, постао сам, акле, експерт, али признајем да ми је ипак
најлепше било када сте писали о Француској, Белгији и САД,
како сте ушли у душу Шарла де Гола, и у миље трансџендер уметничког миљеа Менхетна у Kући Голденових, а оно што сте јебали кеву ‘Професионалцу’, оној терапеуткињи и стручњакињи за полове и џендере и блендере, то мора да сте оплакали.“
Он ме потапше по рамену. Ја се топим од милине.
„Знате ли ко ми се јавио пред очима, кога сам замишљао
као тог ‘Професионалца’?“
„Kога?!“
„Ону чéпу из ‘Два и по мушкарца’!“
„Па и ја сам њу имао као модел!“, ускликнуо је Ружди и срдачно се насмејао .
„Ма није ваљда?“
„Јесте, јесте!“
„Роман писати, то је као да састављаш Мендељејевљев
Периодни систем елемената“, каже Ружди.
„Знаш први и последњи елемент
а између попуњаваш. И Блефираш.
Знаш да неке елементе мораш попунити
иако су ти досадни.
а блефираш и с онима који нису досадни.
Барем не теби.
Блеф је када Томас Ман описује музику у
Доктору Фаусту, па захваљује композитору
Блеф је опис шаха у Набоковљевој
Лужиновој одбрани,
Опис алцхајмера у Франзеновим Kорекцијама,
опис смрти у септичкој јами у
Фланагановој Белој стази која води према северу
блеф је Болањов монолог у 2666-ој
о Холокаусту. Роман је један блеф и несавршен жанр
и ако чекаш да „довршиш“ посао,
никада нећеш завршити с писањем...“
„Хтео сам нешто да вас питам...“, кажем ја „Али немојте да се љутите“.
„Таман посла, само питајте“.
„Оно кад сте у Kући Голденових описали оног маторог Нера, његову надолазећу старост, када сте признали Ренеовој цури да не пратите џендер проблематику, ту сте говорили о себи, је л 'да?“
(На енглеском сам наравн орекао „зар не?“, занм толико, бре!)
„Да, да.... Тако је“, рекао је замишљено и ка ода је устукнуо..
„Али сте ипак сами себе победили и то све истражили
да бисте написали она два потресна поглавља, зар не?“
„Да, то ме је коштало 100.000 долара.
Психијатар Елен Деџенерис. То сад могу да кажем.“
Јер више не сарађују, шапнуо ми је на уво.
„И још нешто, али наљутићете се“.
„Ма нећу, човече, питај“.
„Неро, овај... Оно с оном Рускињом која га је изјебала,
то сте описали своју последњу жену, водитељицу ријалитија?“
Ружди се укочио,
склопио бележницу, очи су му се скупиле, а ионако има поглед крокодила
Због операције спуштеног капка, као што рекох. .
„Ту сте исказали властити страх од пропадања мушкости, зар не?“
Ружди се накашљао.
Затим је из џепа извадио огромни андроид,
на њему прочитао тачно време
и рекао ми:
„Мислим да сте довољно научили!“
Устао је и отишао.
У одразу стаклене витрине у књижари галерији кафеу
видео сам своје лице црвено као хаљина Северине Вучковић.
Спаковао сам своје ствари у руксак,
пошао према излазу, као и увек (без разлога)
стрепећи од аларма на оној капији, кад ми с пулта махне продавац да приђем.
Када сам то учинио, саопштио ми је:
„Ружди је рекао да ви плаћате, господине. Двеста двадесет долара, молим лепо“.
.jpeg)
No comments:
Post a Comment