BERGMAN ISLAND (2021 co-production)

 

r.: Mija Hansen-Leve; ul.: Tim Rot, Viki Krips, Mija Vasikovska, Andeš Danielsen Li.

*   *   *

Mislio sam da je ovo dokumentarac, ali šta je tu je, u svakom slučaju "Laterna Magika", Berjmanova autobiografija u prevodu Mirka Rumca, pomogla mi je da ublažim neznalački i pakosni govor o reditelju, koji je ovde simbol, neka vrsta obrnutog Hemfrija Bogarta iz "Sviraj to ponovo, Sem", neko ko sapliće i opterećuje, ili, bolje rečeno, kao odsutna očinska figura koju treba ubiti. Budući da sam o tom Šveđaninu imao mnogo više predznanja od autora ovog senfa, osećao sam se kao štreber na času koji mora da trpi debila kome učiteljica prilježno objašnjava ono što je krapinski čolovjek iz Marinkove bare odavno ukapirao.

Berjmanovo ostrvo, znači, nije metafora, već doslovno, jelte, ostrvo, koje se reditelju prilikom jednog snimanja (na koje je i otišao preko volje) toliko dopalo da je na njemu izgradio dom, sa sve salom za privatne projekcije filmova na 35 mm (iz arheoloških razloga je to velika fora prikazivati filmove na 35 mm i to je pomenuto nekoliko puta u generičkim dijalozima). Tamo ga je jednom posetio i Dragan Babić, i to čak u društvu Liv Ulman, dok je Berjman tada već bio star i paranoičan. Babić je u svojim memoarima opisao odnos Berjmana i njegove poslednje žene ovako: "Došao je u godine kada mu je od supruge važnija poslušnost nego ljubav!" (Setio sam se kako je urednica Isidora Sekulić u emisiji In Memoriam povodom Babićeve smrti opisala emisiju u kojoj je on intervjuisao Liv Ulman: "Svi smo osetili hemiju između njih te večeri u studiju...!" Ja sam gledao skoro sve te emisije i rado bih Babića priupitao nešto za one razgovore s Mićom Danojlićem i Melinom Merkuri, dok mi je ta hemija s Ulmanovom promakla, ali tada sam bio mnogo maji, možda se nisam ni rodio, nisam znao šta je ljubav.)

Sada je ostrvo u šapama fondacije koja izdaje objekat u vidu rezidensija za pisce i druge stvaraoce. Postoji i "Berjman safari" (!) s busom koji liči na onaj žuti autobus koji razvozi decu po amerikanskim školama na Midvestu, to je obilazak lokacija na kojima su snimani filmovi, dok umetnici u rezidensiju mogu da pogledaju i filmove, samo jedno ne smeju - da sednu u rediteljevu stolicu. 

Umetnici koji su došli na Berjmanovo ostrvo da stvaraju su muž i žena, Toni Sanders (Tim Rot) i Kris Sanders (Viki Krips). Treba li reći da će barem jedno od njih patiti od kreativne blokade i da ćemo slušati jadikovke o tome kako ne mogu da pišu, koja je to muka, ono, naći se pred belinom papira.

Film obiluje ispraznim dijalozima i veštim pitanjima koja nabacuju loptu na volej pitanom ili samoupitanom liku, na primer Kris pita "može li se biti dobar supružnik i otac i režirati toliko i toliko predstava i filmova?!", a sagovornica, koliko se sećam Heda, odgovara "Berjman je režirao toliko-i-toliko predstava i toliko-i-toliko filmova, napisao toliko-i-toliko scenarija, pa da li je mogao da stigne i da pere pelene?!", a mi koji smo čitali Laternu Magiku možemo samo da se ispovraćamo na ove banalnosti.

 

"Spavaćete u krevetu u kome su snimljene 'Scene iz bračnog života', film, koji je milione gledalaca širom sveta doveo do razvoda!", kaže Ćerstin Brunberg, koja dakle glumi Hedu, upravnicu fondacije i domaćicu projekta. To je vic koji je ispričala valjda 27192043 puta. Treba li reći da će penkalo da presuši baš onda kada se inspiracija konačno pojavi, da će supružnici da se podžapaju i sve po redu. 

 

"Oh, da li da spavamo u krevetu u kome su se razveli i karali Erland Jozefson i Liv Ulman, to će nam zacelo doneti nesreću!?", pita se retorički Kris. Znam za sličnu muku, tako se osećala i Borka Pavićević početkom 1990-ih kada je predvodeći malobrojne pripadnike građanske opcije (Beogradski krug, SZKD i ko još?) otputovala u Bosnu usred ratnih operacija, u Sarajevo, preko Mostara, da pokuša da spreči rat, ili barem da pruži ruku preostalim GRAĐANIMA susedne republike... U Mostaru je deo delegacije prenoćio u Titovoj rezidenciji, Borka je prespavala u krevetu u kome su spavali Jovanka i Tito, ne znam da li sama ili noga-glava s Natašom Kandić ili Sonjom Biserko, ne verujem da je s Miladinom Životićem, on mora da je uzeo kauč sto posto, onaj kauč uz onaj regal gde su sabrana dela Lenjina, Tita i Mao Ce Tunga, kao i "Prilozi za biografiju JBT I-III" Vladimira Dedijera. Ukusan portret Božidara Jakca na zidu da ne pominjem. Delegaciju je, inače, obezbeđivao mladi pukovnik JNA Momčilo Perišić, koji je škrgutao zubima: "Jebo vas bog, čuvam vas dok vi 'pružate ruku', tako mi je naređeno, a da se ja pitam...!"  

Ispraznost ovog filma je sve vreme asocirala na jednu američku, "poučnu" seriju, koja se inače uzdiže u nebesa (naročito naši dečiji psiholozi to čine), naime na "Doson Krik". Na onaj "scenario" koji Doson, Džoi i Persi prave a koji se sastoji od melodramskih proseravanja. Kris Sanders, tako, u šezdeset i nekom minutu filma uzme da prepričava mužu ideju za svoj scenario, što se ubrzo pretvara u "film u filmu" sa zasebnim glumcima. Ali taj "film u filmu" je toliko trivijalan, toliko sapuničast, da je jedino moguće tumačenje kako je to ustvari loše nadovezivanje na "Scene iz bračnog života" samo pre pre braka. I samo što nisam ukačio kakvo je to nadovezivanje. Valjda postmodernističko.

Ako sam dobro shvatio, Kris je prevarila Tonija s jednim lokalcem, zaposlenim u fondaciji. Viki Krips se sve vreme grči i uzdiše, ona glumi kao da igra logorašicu u nekom konc-lageru. Tim Rot se, pak, ne brije i ne kupa, samo piše kao lud, i tipično je lažno skroman u susretima s poštovaocima, on i u snu može da igra opuštenog uspešnog reditelja, zadovoljnog svojom mini slavom, mini publikom, svojom nišom u arthaus kinematografiji... I postoje već mirijade ovakvih multikoproduciranih (tako da špica s pobrojanim producentima i donatorima traje više nego prosečan short feature film) postmodernističkih filmova o umetnicima/piscima, koji se vuku od rezidensija do rezidensija, potpišu pokoju knjigu, dožive pokoju romansicu s nesrećnom obožavateljkom/obožaveteljem, usput ispale milion melanholičnih kaobajagi samorioničnih selfdeprecating fora i fazona, po pravilu uz vino, ili belo iz onih pederskih čaša ili crno iz onih čaša iz kojih naši seljaci cepaju konjak Martel, uz frugal dishes, uz skromne obroke koji se sastoje od smokava, sira i avokada (samo hleb ne, hleb je smrt!), te romansice podsećaju na avanture sredovečnih usamljenih žena u septembru na nekom mediteranskom ostrvu, ali Tim Rot je star, to jest ZVEZDA, ne mator već star, on je vazda isti, ima onu svoju facu i grčenje prtiju na rukama iz one serije o lažljivcima u čije odelo je ušao i u tom odelu će ga ia sahraniti, to mu je odelo za pogreb, on je svoje probleme rešio kada je priznao da su ga seksualno zlostavljali u detinjstvu, on je zvezda koja uvek može da ispali nešto sokratovski duhovito.

Kako je to grehota napučiti one lepe, skromne skandinavske kuće, udobne i rustikalno uređene, napučiti ih, dakle, ispraznim personama, kako je to bogu plakati praviti Gradić Pejton pozivajući se na Berjmana, pa mu se još popišati po liku i delu kroz reči jednog od minornih likova, nekog "mladoženje", nadrkanog i ružnog kao dupe, uz čašu belog vina, naravno i uz meze (bez hleba).

Čitajte "Laternu Magiku" u prevodu Mirka Rumca (Grafički zavod Hrvatske 1990), ako vas zanima ko je Berjman, on je tu rekao sve o sebi. Kao što je posle Dragan Babić konstatovao: "Da ne poželite da ga posle te knjige išta više pitate!"

Likovi iz filma, pak, uopšte nisu zanimljivi.