NITRAM (2021 Australian movie)

r: Džastin Kurcel; ul.: Kejleb Landri Džons, Esi Dejvis. Džudi Dejvis, Entoni Lapalja.

*   *   *

Neko se usudio da kaže bi jedini smisao ovog filma mogao biti još jedno upozorenje na nepoštovanje zakona o ličnom naoružanju i što je uradak zasnovan na istinitom događaju, inače je moralno prljav i bolestan. Jer, ovo sranje jeste zasnovano na istinitom događaju, najvećem masovnom ubistvu u istoriji Australije, koje je počinio Martin Brajant, mamino debilče, govedo, sunce i cvećka od 90+ kila, koga je metodski do jaja tumačio Kejleb Landri Džons, a koji izgleda kao da je Vudi Harelson došao dr Frankenštajnu na plastičnu operaciju i rekao mu: "'Oću da izgledam kao Val Kilmer dok je bio lep!" A dottore Frankenštajn rekao: "Okej, nou problemos!" i namontirao mu pola Kilmerove face u šreh, pa onda probao parnim valjkom da ispegla stvar.

Problematični sinčić od 90+ kila (ne kupa se, ne pere kosu, baca pedarde od malena pa je tim povodom bio snimljen za australijsku Beogradsku hroniku), ima popustljive roditelje, koji su podelili posao: majka (Džudi Dejvis) je Mengele, toplo-hladno, gazda u kući, ona ima muda, a otac je dobrica i na 'leba da ga mažeš, kao deka u jugoslovenskim filmovima, zapravo slabić. A, kao što je pokazao film Fantastična braća Bejker, slab&šonjav otac i prejaka majka su formativne okolnosti za nastanak homoseksualnosti kod dečaka, što se malkice nagoveštava i ovde. (Zato su braća Jovanović, koja su mi život zagorčavala od 2000. pederi, jer im je majka Goca muškarača, a otac Stojan tetka. O tome ide roman uskoro.) Oca igra Entoni Lapalja, što sam bio pročitao u prospektu, ali sam zaboravio i čoveka sam jedva prepoznao  i to tek u drugom delu filma, dok ga je sin tukao (a majka to sa slašću gledala skrštenih ruku i pušila). Ugojio se Entoni, kao Den Ejkrojd, salo mu otišlo na guzicu, nosi pantalone iz fundusa za komedije o Stanliju i Oliju. (Baš sam se potresao zbog toga.)

Sinak je hodajući Neuspeh. On upoznaje usamljenu stariju (od njega mnogo stariju, a inače u najboljim godinama) ženu, bogatašicu Helen (Esi Dejvis) koja ne zna šta će s parama i eto neke emotivne veze, šta li. Reditelj to ilustruje numerama iz savojske opere "Mikado" i od života jednog debilnog ubice pravi gotovo pa biseksualnu karnevalizaciju, prepunu stilske figure mejoza, tipičnu (i opera i mejoza, to jest) za - pajtonovsku pre montipajtonizma - englesku kulturnu i javnu scenu, u kojoj su samo Oskar Vajld i Alan Tjuring mogli da nadrljaju, onu kulturno-umetničko-javnu scenu koja je porodila tolike gejeve što su sladostrasno špijunirali za SSSR, znači napravio je nešto skroz neprimereno, poput Bregovićeve muzike u "Kraljici Margo".

Dalje ne bih prepričavao ovo sranje, koje je pokupilo tolike festivalske nagrade. Tetke u tim žirijima trebalo bi proterati u Severnu Koreju na kopanje puteva. Jedini tračak smisla u filmu je po(t)kazivanje kako je bilo lako debilu s torbom para da kupi arsenal, koji je sada toliko neophodan mučenim Ukrajincima. Kada prodavac (Rik Džejms) pita "Nitrama" da li ima dozvolu za oružje a ako nema da li bi bar registrovao kupljeno naoružanje, i kada debil kaže da ne bi, prodavac samo slegne ramenima i kaže: "Pa i ne morate. Da ste kupili revolver, onda biste kanda morali, ali za ove poluatomatske puškice, jok, ne treba!" i na tom mestu se začulo slabašno smejuljenje u publici. I publika se pre toga nasmejala još na dva-tri mesta, kada se pokazivala trapavost "emotivnog partnerstva" između Helen i "Nitrama" (Martin unatraške, pogrdno), npr.: "Izgledaš kao filmska zvezda!" "Bio sam na televiziji jednom!" "A je l'? Kada?" "Kada sam imao.8 (ili 6?; ne sećam se) godina, pa sam se unazadio petardama, došla teta iz Beogradske hronike u bolnicu da me nešto pita!" 

Džudi Dejvis će za mene zauvek ostati Žorž Sand u filmu Impromptu, i bilo je poražavajuće gledati je kako pokazuje bore, ponosno i neskriveno (kao i Anet Bening u filmu Smrt na Nilu), ili bestidno i sadistički, kako za koga, poražavajuće za svakog Petra Pana u publici. Pokoji gledalac je jamačno pomislio. "Le-leee, ostalo mi je samo još 'par' dobrih godina...!" Od večitog dečaka do odrtavelog čiče, od devojčice u ludim godinama do zabrađene babe, kako reče Vladan Radovanović u jednom animiranom filmu iz 1990-ih, "nisam se ni okrenuo, a život je prošao!" 

Ovaj film je, dakle, prljav i smrdljiv, samo pederčina (kao moralna kategorija) u festivalskom žiriju može Nitramovu prljavost i smrdljivost (i doslovnu i metaforičnu) oplemeniti umetničarenjem i to još nagraditi.