UN AMORE by Dino Buzzati, Mondadori, Milano 1963; JEDNA LJUBAV, Serbian translation (Jugana Stojanović), Nolit, Beograd 1987.
* tekst je objavljen u časopisu Knjigomat, i u internetskom i u papirnom izdanju. Ovde je ekaviziran i delimično izmenjen.
Jednog februarskog jutra u Milanu, arhitekta Antonio Dorigo, čovek od 49 godina, javi se telefonom gospođi Ermelini.
Ovako počinje ”Jedna ljubav”. Dorigo je zdrav, oran, čio, nejasno razdragan i bezrazložno uzbuđen; sredovečni pozorišni i operski scenograf, imućan, ”bez obaveza”; već na prvoj stranici je zakazao seansu u krojačkom kupleraju za finu gospodu i boli ga patak, misli on.
Ima pisaca koji pišu o faraonima, srednjovekovnim kraljevima, ili o džedajima iz daleke budućnosti. A ima pisaca čiji su glavni junaci njihovi vršnjaci i savremenost je njihovo dvorište.
Bucati spada u ove druge.
On je opasan folirant. Napisao je 70.000 reči, a – ponoviću ovo milion puta, ali to je od suštinskog značaja za razumevanje strukture romana – znao je već na početku kraj i poslednju rečenicu. Iako omiljen i među ukletim umetnicima a još i više među ukletim čitaocima, Bucati je daleko od nervalovske lirike, romantičarske izmaglice, nelinearne strukture, psihodeličnih spirala događaja u kojima ne znate šta je pre a šta posle, pa čak ni da li se liku to samo priviđa. Mario Vargas Ljosa je priznao kako je njegov roman - dodavanje, na unapred dobro isplaniran kostur, što je sasvim suprotno od (možda folirantskog?) shvatanja da je pisanje pre svega oduzimanje, kao kod vajanja. Krimić, horor i triler, na primer, nemoguće je pisati oduzimanjem, već samo dodavanjem, kao što veli Vargas Ljosa. Edgar Alan Po je jedan od inženjera (hirurga, što su govorili za Nabokova) gotike, strave i užasa i melanholije.
„Milano poznaje kao svoj dlan“, osećate se kao da gledate neki neorealistički film; pred očima su vam vespe, fiatova prometala, gužve, zadnja dvorišta, smog velegrada. Čak naslućujete taj zvuk saobraćaja kroz prljave kancelarijske prozore koji dobro dihtuju. Možete da zamislite te telefone od bakelita, koji ostaju nemi, topli od pogleda ljubomornog rogonje.
Zanimljivo je kako glasi naslov danskog izdanja: „Besat“ (Opsednut). Kao da Danci nemaju smisla za nijanse ironije koja počinje već u naslovu „Jedna ljubav“. Ali, zar nisu u pravu ti Danci?
Koja ljubav, bre, jebote, to je mučenje i klanje in vivo, ili kao kada zmija jede žabu, muka jedna ...
Treba vam jak želudac da biste knjigu svarili. U scenama u kojima, na primer, po vrućini (po vrućini knjige!) Antonio Doriga jede masnu šniclu pa mu pripadne muka, čitaocu treba prineti lavor. A posle svakog poglavlja mu se preporučuje – tuširanje.
Taj mračni predmet želja, poslednji film Luisa Buñuela, pao mi je na pamet – jer sam bio obavešten o fabuli romana – čim su se Antonio i Laide upoznali. Otprilike u to vreme je i Klod Šabrol – krajem 1970-ih – ispaljivao filmove na temu ”đavolčići se igraju s ljudima” (jedan sa Silvijom Kristel prikazan je jugoslovenskom auditorijumuu emisiji TV Zagreb "3, 2, 1 - kreni!". Mora da su čitali Bucatija, a ”Jednu ljubav” obaška.
Neko je na nekog tu uticao.
Bucati je arhitekta u pisanju. Ovaj roman nije mogao da napiše, prvo poglavlje nije moglo biti napisano, ni prva rečenica čak, a da nije znao završetak knjige. To precizno planiranje se još više vidi u njegovim pričama, koje su kao haikui i aforizmi na steroidima. Ona priča o čoveku koga prime u sanatorijum, na primer, pa se svakim spratom sve više udaljava od nade da će izaći zdrav, ili priča o porodici koja odbija da napusti kuću pred poplavom, to su zapravo užasne priče, u kojima Smrt uzima najrazličitija obličja, a može se pojaviti i u vidu prosjaka koji pokuca na vrata.
”Zamišljao je, na primer, da je Laide pala pod tramvaj i da je izgubila nogu. Kako bi to bilo lepo. Ona bogalj, zauvek isključena iz sveta prostitucije, sa igranki, onemogućena da se upušta u avanturu, više joj se niko ne bi nabacivao. Samo bi ostalo on, Antonio, da je i dalje obožava. To bi bila jedina mogućnost da ga Laide zavoli, pa makar iz zahvalnosti.“
Koje ludilo od ljubomore, ha?! Mala je od matorog pohotnika napravila rogonju i budalu neopevanu.
Često se misli kako ljudi idu u bordele upravo zato što žele da se obezbede od ”ljubavnih grešaka”, od patnje, od komplikacija zajedničkog života. Ljubav se unapred eliminiše, srozava se na trgovački ugovor, i cinik tako jeftinije prođe nego s poštenim ženskinjem. Jeftinije novčano i jeftinije emotivno.
A u taj zajednički život se ulazi jer se čovek plaši samoće, ”zato što se ljudi žene i gotovo”, jer u romantičnoj zaljubljenosti friški suprug na bračnu drugaricu projektuje sve što misli da mu fali. A onda se ispostavi da se ne živi u projekcijama već s računima, u prenatrpanom stanu (ako ga ima), s decom koja nisu ponos i dika, već teret i bruka i, ispostavi se da ga rođena žena gleda s mržnjom i prezirom...
Zašto je Antonio žrtvovao lagodni život slobodnjaka?
Kritičari su požurili da graknu: hteo je preko ’leba pogače, učitao je ljubav tamo gde je nema, pa je sam sebi nametnuo unapred neuspešnu i tragičnu potragu.
Otkrili su Ameriku. Pa to zna svaka budala.
Pitanje je zašto je Antonio uopšte tražio još nešto? Mislim, psihoterapeutika nas već decenijama uči da je romantična ljubav zabluda, je l’ tako, a pristrasno neprofesionalno statističko ispitivanje – na uzorku od stotinak supruga bogatih ljudi – pokazuje rezultat koji bi pametnome trebalo da bude dovoljan.
Bucati nije napisao knjigu da bi potvrdio ono što znaju i ljudi koji nijednu knjigu u životu pročitali nisu.
Antoniju Dorigu nešto fali. Ne ljubav, kao što on sam
misli, jer on je književni lik, a pisac uvek mora biti pametniji od svog lika
(ne kao što oni jadnici vole da
blefiraju: ”Ja sam rob i rudar pred belinom papira, kada mi se pojavi lik u delu,
ja ne znam šta će on dalje činiti, moje je bilo da ga rodim /”kako je to biti
majka?” – ”Kao mečku da rađate!”/, a on sam neka se ljulja i snalazi...” - jes'
kurac!), dakle na stranu očajna glupost i naivnost Antonija Doriga, nego ...šta
je gosin Bucati hteo da kaže? Šta fali njegovom liku? Smisao ili da može da pojede nešto kuvano, kašikom?
Ali, kopkala me je ova asocijacija s filmom „Taj mračni predmet želja“ ...
Buñuel je svoj poslednji film snimio 1977. (vrlo brzo, za rediteljeva života, prikazan je i na jugoslovenskoj TV, valjda uz dociranje Vladimira Pogačića, "kao nekad"), a „Jedna ljubav“ je objavljena 1963.
Buñuelov film je snimljen (i) po romanu „La femme et la pantin“ Pjera Luija (Pierre Louÿs), erotomana koji je lezbejkama napučio svoj autorski svet. Knjiga koja je i špansko-meksikanskog režisera podstakla za film objavljena je 1898. i to joj nije prva filmatizacija (i Ditrihova pre II sv. rata i Bardoova posle rata igrale su uloge dijaboličnih žena).
A da nije Bucati onda bio pod Luijevim uticajem?
Spisak bravura Jugane Stojanović:
Cvećka (kaže ona njemu; cvećka si ti prava, nisi ni ti cvećka)
Mućak (je taj i taj, ali ume ona da ga pročita)
Zlo i naopako
Propištati majčino mleko
Sestra bi me u top (Sestra bi se naljutila i ubila bi je kada bi Laide to uradila)
Na jedan kalup
Šipak mi je on dragan (a Antoniju lakne, iako u stvari ne veruje da joj onaj nije „dragan“)
Utuviš u tu tvoju ćupu
Ne mirišem ti ja takve cile-mile
Još malo citata:
„Tražeći više od zabave, stvorio je pakao.“ i „Može li u ovom sitnom telu da se krije zloća pakla?“
Sada
mi pada na pamet i drugi deo „Lolite“ s celim paklenim repertoarom.
.jpeg)
No comments:
Post a Comment