MADRES PARALELAS (2021 Spanish film)

r.: Pedro Almodovar; ul.: Penelopa Kruz, Milena Smit, Altana Sančez-Hihon, Izrael Elehalde, Rosi de Palma, Žulijeta Serano.

VUDI ALEN ZA LGBT i ŽENE NA RUBU NERVNOG SLOMA OPET PRONAŠAO MODŽO

*      *      *

Godinama nisam išao na FEST.  Dvedestih nisam išao ič, do bombardovanja sam gledao "Hronike Festa", kao da sam gledao prenos sletanja na Mars, odnosno Sava Centar. Samo su buržuji putovali u to vreme viza i time se hvalili na B92-oijci. U zemlji ostade, kako je to rekla naša Latinka, samo ljudski krš, negativna selekcija, brate. Početkom 2000-ih, od jednog švedskog honorara kupio sam opet martinke, ali odvajao sam od usta za ulaznice. Morao sam da se odreknem markice za prevoz i pešice sam išao, ishrana samo jogurt i hleb, u DKC sam samo išao, jer FEST najlepše pamtim iz "Kozare", "Jadrana" i DKC-a... Po snegu sam se probijao, jednom za ponoćnu projekciju umalo da zakasnim, semafor crven, preko puta policija, a ja pretrčavam - sve zbog filma. Tada sam verovao da je to toliko važno... Strpljivo i krotko smo stajali u redu da kupimo ulaznice u pretprodaji, one narandžasto-zelenkaste za DKC, mi, ljubimci kulture s dna kace, držeći u rukama otcepljeni list iz Politike, na kome smo hemijskom olovkom na programu zaokružili šta ćemo da gledamo. Kao što reče kompozitor Božić, jesmo mi bili odrpani i zakrpljeni, ali čisti. U kaputima iz 1970-ih i s ofucanim srebrnim lisicama, naše su vizantijske face odavale tisućljetnu kulturu, a ne ispraznost Zapadnjaka. Upamtio sam face filmofila, starijih i sredovečnih ljudi uglavnom, koji su, sudeći po odeći i obući, takođe od usta odvajali za ulaznice. Desetak dana smo mogli da gledamo "Šok koridor" "Nove tendencije" i slično. I uvek aplauz na kraju projekcije, stari dobri običaj, koristan kao i pljeskanje pilotu posle uspešnog sletanja. I onda sam prestao, ima 15 i više godina.

Ove godine sam iznenada odlučio da pogledam nešto, kao Krleža što je za vreme II svetskog rata prepisao celu medicinsku enciklopediju "radi smirenja živaca", e, tako sam ja rešio da se na nedelju dana preselim u DKC, moju omiljenu dvoranu. I počelo je 27. februara.

Na blagajni je stajao natpis 17:00 rasrprodato, jedva se setih da je to Almodovar, damn!, kasno sam na Kosovo stigao, šta sad, kad - evo srećnog ishoda,  jedna simpatična ženica, odnekle mi poznata, upita me da li mi trebaju ulaznice za ovaj film. "Samo jedna", rekoh, ali i to joj je činilo vajdu, zamolio sam je da sačeka da kupim druge ulaznice i tako usitnim dvehiljadarku i onda sam, dakle, kupio od nje jednu za Madres paralelas, a dok sam žurio prema sali, preko ramena uočih  da je posle mene još jedna dama kupila i drugu ulaznicu i eto opšteg zadovoljstva. 

*    *    *

Sala je bila već gotovo popunjena kada sam ušao, pa da, Beograđani (ona negativna elita) vole Almodovara još od 1990-ih, Španac je farbao naše devedesete u žive boje, Nebojša Popović i ekipa su u "Metropolisu" i "Hronikama Festa" za njega imali samo hvalospeve, a ja sam tada živeo na proklijalom krompiru. Tek mnogo kasnije, dok mi je televizor još radio, nabindžovao sam Almodovara na jednom inferiornom filmskom TV kanalu u osnovnoj kablovskoj ponudi. Za ovaj film su uneli i dodatne stolice, tolika je bila gužva (publika ni pet para nije davala na one bele trake kojima su neka sedišta obeležena kao "razmak"). 

Nije, znači, trebalo da me čudi što su ljudi navalili na ovaj film, čiji me je sadržaj zaintereseovao, jer je obećavao nešto bolje od prethodnog filma, obećavao je "starog" Almodovara tipa "Sve o mojoj majci" i slično, onog Španca iz devedesetih, jer one je ionako u prethodnom filmu opisao kako se izlečio od gorušice, fluksa, bolova u kičmi, hroničnog umora i stvaralačke blokade, što su sve boleštine koje su odnele više života od španske groznice, kuge, I svetskog rata i gladi zajedno.

A hteo sam da vidim i Almodorvarov set dekorejšn, taj dizajn, u kome bi se lepo osećali Holi Džonson i Endi Bel i Liberači, čak i štipaljke za veš su živahnih boja. Kobalt plavi sto na terasi, na stolu crvena saksija, trenerke i dukserice i džemperi golubije plavi, žabozeleni i tirkizni... Pa one sofe, a na njima precizno poređani jastuci u jarkim bojama, pa funkcionalno osvetljenje, gde god u sobi da sedneš, možeš udobno da čitaš knjigu, boja čijih korica je usaglašena s bojom tapacirunga na savremeno dizajniranom stolu s točkićima. 

Kada se na filmu pojavila Rozi de Palma, salom se proneo žamor odobravanja i smeha, kao kada  se sretne stari poznanik, "đe si, nosata, kućo stara!", obradovala se publika kao Tramp kada je video Putina. 

 

*   *   *

A film, kakav je inače? Pa, Almodovar je postao političan. Setio se Frankove ere, kao naši antikomunisti što su se setili Tita 30 godina posle njegove smsrti, setio se Pedro neotkopanih grobnica, što je povezao s majkama na rubu nervnog sloma. Fotografkinja kojoj otkucava biološki sat, Janis (Penelopa Kruz), upoznaje na setu forenzičkog antropologa s dobrim vezama u fondaciji koja stručno i po propisu otkopava grobnice u kojima leže ljudi pobijeni u Frankovo vreme vlast. To je muka koja godinama muči Janis i ona hoće da inkasira to što ga slika, pa zamoli čoveka za uslugu i on prihvata. Oni vode ljubav uz hičkokovsku muziku dok se zavesa vijori na vetru, a onda duhovitim rezom - na koji se publika s razumevanjem i  slatko nasmejala - u sledećem kadru evo već Penelope trudne ("stomak do zuba"), a do nje i jedno trudno devojče, mršavo kao narkomanče, Ana Manso (Milena Smit), obe pod spavaćicom drže loptu za pilates. Janis je srećna jer je uhvatila poslednji voz da zatrudni, a mlada Ana je skoro očajna. Njih dve se sprijatelje. 

 

Svi Almodovarovi filmovi počinju kao epizode "Simpsonovih" ili "Saut parka" - počeci su potpuno nevezani za glavni tok radnje, ta proizvoljnost navodi na pomisao da njemu početak služi samo kao povod za brejnstorming kod pisanja scenarija...

 

U posetu mlađoj trudnici dođe majka, glumica i ne više mlada kao rosa, toliko opsednuta karijerom da nema vremena za majčinsku brigu, što stvara komički odušak: dođe keva u na postporođajno, i prvo sve ispriča kako je dobila ulogu, a tek posle pita. "Inače, kako ste vi?" (smeh)

Kada obe donesu svoje ćerke kući, ispostavi se da je Janisino dete malo "neobično", naime izgleda kao da je ćale Toširo Mifune. To izaziva smeh u publici ali i čuđenje kod oca, koji se posle godinu dana nakanio da dođe da vidi dete. On je ionako oženjen, žena mu je bolesna, i prihvatio je da bude isključen iz očinstva... Tek kada otac kaže: "To nije moje dete!", Janisi dođe iz dupeta u glavu da je u porodilištu možda došlo do zabune i ona preko interneta kupi komplet za utvrđivanje DNK putem vatiranih paličica i rezultat pokaže da ona - nije majka svoje ćerke. 

 

Ne treba izostaviti prikaz porođaja u filmu: Almodovar, kao prava tetka, mogao je jedino da pokaže solidarnost i da taj božanski čin davanja života prikaže onakvim kakav jeste: kao urlik i bol u znoju porodilje čije je lice izobličeno od bola, doduše bez zelene tečnosti i baš svih detalja kao u filmu "Romansa" (režija Katrin Breja s Kerolin Dusi u gl. ulozi). Bebe su usnimljene ipak oprane i sa štrumpovskim kapicama. Ali dizajn kreveca, ali dizajn bejbi monitora, pa to je životni standard, bre!  

Kada Janis posle nekog vremena slučajno sretne Anu Manso, ova je sada konobarica, promenila je frizuru i pobegla je od majke, koja ionako više misli na glumačku karijeru. 

Sada smo svi očekivali da će da dođe do napetosti u vezi ćeraka, kako da isprave očiglednu zamenu u porodilištu, hoće li biti sporazumne zamene, ali onda ne bi ni bilo filma. Scenario otud nudi šok: Anina ćerka je umrla. "Sindrom iznenadne smrti" kliče se to u doktorskom žargonu. Janis zatim uradi isti DNK test i za Anu, i ispostavi se da je ona majka one male Toširo Mifunke, debele kao da je sumo rvačica. 

 

Janis to ne kaže svojoj drugarici odmah, već se najpre se njih dve smuvaju. Tada i ona linija radnje s otkopavanjem grobnica dobija na zamahu, fondacija je prihvatila obrazloženje potomaka oštećenih žrtava, i na nekim ledinama se iskopaju kosti rođaka, sa sve, na primer, zvečkom igračkom, kako je posvedičila umiruća baka, stalna Almodovarova glumica: "neću dugo, samo da pronađem brata pa da nas zajedno sahrane". Ima i kostura s detaljno opisanim prstenjem i tako dalje, dobro da nisu u pitanju neke njive ili povrtnjaci, ili garaže, bila bi šteta golema. Janis se u poučnom dijalogu posvađa s Anom, istrese se na nju bez razloga i tom prilikom se Almodovar i eksplicitno očituje o Frankovim zločinima, a onda Janisi dođe žao je frknula na drugaricu i ljubavnicu, koja je sada na rubu plača, pa joj napokon kaže joj istinu o DNK testu. Em u nedoba em s popriličnim zakašnjenjem, što Anu, naravno, dovede do ludila, ona pokupi stvari i to dete, za koje je saznala da je njeno i odlazi... (Pitao sam se, kako bre tako, zar ne mora neka papirologija prvo da se uradi?!) 

 

Uostalom, stiže i objašnjenje zašto je dete "neobičnog" izgleda  (komentari kućne pomoćnice u tom pravcu su nekoliko puta zasmejavali publiku, eh što je festivalska publika, reaguje kao nekada!). Anu je naime grupa školskih drugova ucenom primorala na seks, a među njima je bio i nekakav Latinoamerikanac. 

Film se završava uspelim iskopavanjem tuceta kostura boraca za Republiku, i pomirenjem Janis i Ane. 

Almodovar je izgleda ponovo pronašao svoj "modžo". On je opet Vudi Alen za lgbt i žene na rubu nervnog sloma, dve žene u ukusno dekorisanom stanu jedu špansku tortilju, a na zidu je fotografija onog čuvenog fotografa koga zamalo nisu uhapsili zbog pornografije u Bostonu 1990-ih, fotka crnca koji u pozi Ofelije ili Venere sedi izazovno, a oko struka ima samo venac cveća... Jedan od producenata filma je i Epl, kad porazmislim svi kompjuteri u filmovima na Festu su mekovi, jadni Uindouzi...

Publika je srdačno aplaudirala na kraju. Pored fenomenalnog unutrašnjeg enterijera i dizajna escajga, morao sam da primetim da Španci gotovo ne jedu hleb. Zapad misli da su nuklearke, kemtrejlsi, 5G mreža i stišnjena šunka zdraviji od hleba makar i ražanog.