MA NUIT (2021 French-Belgian movie)

 

r.: Antonaet Bula; ul.: Lu Lampros, Tom Mersijer, Karmen Kasovic, Emanuel Berko.

 

PRE SVITANJA 1995 sreće 2020-te (ALI NE I IRREVERSIBLE, FALA BOGU)

"Pre svitanja" iz 1990-ih, Itan Hok i Džuli Delpi, ali ne u pitomoj Evropi u stilu "Ja Vlaaaajna, a ti Srbijanaaaac, zaigrajmo vlaško il' trojanaaaaac!", ne onoj Evropi gde je dolar amerikanskom turisti još mnogo vredeo (premda ne onoliko kao za junaka Irvina Šoa u romanu Lusi Kraun), i u kojoj si mogao na klupi da spavaš i u kojoj su ulični violinisti ulepšavali šetnje, već u Evropi tri decenije kasnije, u stilu "Ja UkraJna, a ti globalista", u Evropi kojom haraju imigranti i u kojoj tutnji rejv, i u kojoj je dovoljno da odšetaš dve ulice od stana i već si kao preko okeana i ne znaš gde si, ne prepoznaješ rođenu zemlju. U Evropi gde još caruje kovid-19: ovo je prvi film u kome sam video da postoji taj virus. Ljudi nose maske, manjina doduše, ali u Urgentnom centru lekarka nosi masku i koristi antiseptik za ruke...

 

Itan Hok i Džudi Delpi su beznadežno zastareli u svakom mogućem pogledu. Danas je moguća samo mržnja prema roditeljima i očajnička destrukcija. 

Ali setio sam jedne scene iz "Pre svitanja '95", zapravo jedine scene koju sam upamtio. (Oni "vrcavi" dijalozi me nisu impresionirali ni onda ni posle i eto, zaboravio sam ih.) Naime, kada im je neki čiča dao flašu vina i čaše, a oni obećali da će da vrate i plate. A nisu. I ne samo to, već su se kvarno cerili. Ako je tačno da su Berjmanove "Scene iz bračnog života" - kao što kažu u Berjmanovom ostrvu -  navele milione ljudi da se razvedu, onda mislim da je ta scena iz "Pre svitanja '95" navela milione ljudi da odustanu od nameravanih dobročinstava nepoznatim ljudima na putu.

 

*   *   *

Gotovo da sam požalio što sam se odlučio da odem na ovaj film. Počeo je preteći. Nesporazum između majke Izabel i ćerke Marion (Emanuel Berko i Lu Lampros), koje prosto ne umeju da komuniciraju vonjao je po tužnom kraju. Marionina sestra je pre godinu dana umrla (ili poginula, mislim da nam nije rečeno kako) i majka odlučuje da proslavi rođendan pokojnice tortom i gostima. To živu sestru izbezumi i ona doslovno izjuri iz kuće oboružana samo fotoaparatom i kreće u lutanje gradom. Rezonovao sam kao baba - bilo mi je žao majke, setio sam se i filma "Tri sprata" i poželeo sam da se barem jednom ostvari komunikacija roditelj-dete. Nekako mi došlo tužno kada je majka fotografisala ćerku a ona joj otela aparat i obrisala sliku. Upravo sam preveo jedan norveški roman o disfunkcionalnoj porodici u kojoj je majčin ljubavnik silovao njenu ćerku godinu dana. Od komunikacije ni traga. Hteo sam hepiend na silu. Hteo sam da se oporavim od tog prevoda.

I zato sam požalio, jer sve je mirisalo na naturalistički i brutalistički kraj, sa silovanjem i ubistvom i sve tako. Lu Lempros, čiju je godinu rođenja nemoguće naći na inetrnetu, možda i iz pravnih razloga, pršti seksepilom. Jednog kasnog popodneva ona naglo i ljutito kreće u blejanje s drugaricama. Od početka se stvara napetost, u vazduhu visi nekakav atak, nekakav tužan kraj. Još dok sunce nije počelo da zalazi, oni bleje pored kanala koji liči na amsterdamske i kopenhagenske, a Marion recituje pesmu drugarima:

 "Iste stvari čine je i veselom i tužnom; 

više voli kontrast nego harmoniju..." 

I tu sam pomislio kako su ovo tipične blebetarije koje se uče na školama kreativnog pisanja, i da otud valja bataliti spekulativnu fikciju i postmodernizam. Smišljao sam ove rečenice u bioskopskoj sali, pa sam propustio nastavak pesme, a moguće je da su ostali stihovi bili mnogo bolji... Poenta ove scene je da pokaže kako je junakinja superinteligentna i da može da improvizuje prozaidu očas posla.

Zatim sledi jedna rejv žurka, opasna mjuza, posle žurke svi leže kao na Šumanovićevom splavu i kuliraju i raspravljaju o džepnofilozofskim temana, kao npr.: "Zašto su svi opsednti večnošću, brate, bljak, meni večnost trula, jeee...!" Zatim jedna poluopasna vožnja metroom. Ili je metro bio pre žurke, nije ni bitno. 

 

Noć je već daleko poodmakla. Marion se posvađala s drugaricom Justinom, valjda zbog neverstva, šta li, i otišla je sama kući. Tada sam pomislio da će se moje zle slutnje o razvoju događaja ostvariti. Marion hoda i hoda, sama u noći, naprosto mora nešto loše da se desi, i da, evo nekog motocikla iz nje. Tip joj ponudi vožnju, ona odbije, on joj ponudi da ona vozi "za svaki slučaj", ali ona ne može da ukroti makinu. On se nestrpljivo brecne, ona se naljuti i ode. Zatim je presretnu dva nasilnika, ali onaj s motociklom joj pritekne u pomoć, oni se sklone, da bi mu samo nekoliko minuta kasnije ukrali motocikl!

I tada kreće "Pre svitanja", ali s oznakom 2020-te, daleko od one laganice i vrcavih dijaloga i turističkih prospekata iz 1990-ih, moralo je da prođe neko vreme da se uverimo da Aleks (Tom Mersijer), mladić s motociklom, nije ljubazni serijski ubica, već samo kul čudak, naklonjen filozofiji, koja i uz najbolju volju ne može da se shvati drugačije nego kao džepna filozofija ili neka dajdžest hrestomarija za Uvod u filozofiju. Ali, brate, i to je premija u ovo vreme! Oni puše marihuanu, skoče odeveni u kanal, on joj da neki hipnotički snimak prirodnih zvukova na MP4 plejeru, ona je fascinirana i začarana, ulične svetiljke uz te zvukove deluju kao hor raspevanih cvrčaka i rasplesanih svitaca, zatim on nestane a ona sama sa slušalicama na ušima doživljava halucinaciju zbog sugestije, trave i straha (čuje se eksplozija, pa razbijanje stakla, pa alarm, pa glasovi ljudi, i zaim ona vidi grupu tamnoputih mladih "sumnjivog izgleda" kako beže od nečega), nju ubuzme panika, pomisli da neka kola hoće da je zgaze, potrči ali se saplete i padne i odere čelo. Aleks se volšebno vraća i odvodi je u Urgentni centar (gde radi neobično ljubazna i posvećena Italijanka, koja je posavetuje: "Nemoj da džogiraš dok uzimaš gudru!"), a zatim do svoje kuće, gde osim njega živi samo još jedan čovek, dobrodušni veliki sredovečni crnac, koji je uz to i gluv kao top. I sklon filozofiji. On ima termometar za daljinsko merenje temperature i to je još jedno pojavljivanje Gospođe Korone u ovom filmu. On posle merenja "dune u cev" pištolja... (Smejuljenje u publici.)

Sada smo već na sigurnom terenu hepienda. Mnogi bi se upitali "šta će devojka u tim godinama i tako odevena u stanu nepoznatog muškarca u 2 ujutro?", ali sada je sve u redu, oni su se presvukli, odeća mokra od kupke u prljavom kanalu je na sušenju, svanulo je. I meni je laknulo. Nije bilo silovanja, nije bilo sadizma, Lu Lampros nije morala da se skine, falim te Bože, ostavljena je mogućnost pomirenja majke i ćerke (pretpostavljam da se majka, izbezumljena od brige, odljutila i samo čeka da pomiluje ćerku po kosi). 

Aleks možda završi čistu filozofiju na Narodnom univerzitetu, Marion možda postane pesnikinja ili spisateljica. Ko preživi pričaće.