DRIVE MY CAR/ドライブ・マイ・カー (2021 Japanese road movie)

  r.: Rijuki Hamaguči; ul.: Hidetoši Nišidžima, Misaki Vatari, Masaki Okada, Reika Kirišima, Park Ju-rim, Sonja Juan, Jin Dae-jeon. 

 

 *  *  *

Rekoh da volim dugačke japanske filmove, osobito džapaniz roud muviz, odavno nisam imao prilike da ih pogledam, pa sam se obradovao trosatnom "Vozi moja kola". Ne bih imao ništa protiv da satima gledam puteve i japanske pejzaže snimljene kamerom prikačenom na neka kola, mislim da se već dobro prodaju lendskejp kasete s 10-12 pa i više sati takvih snimaka, dolazi vreme kada zbog nuklearnog rata nećemo izlaziti iz kuća, pa ćemo strast za prirodom zadovoljavati kao Eliot Guld u kultnom filmu Going out...

Doduše, strepnja se javila kada sam pročitao da je film snimljen po Murakamijevoj pripoveci, tačnije po potpuriju pripovedaka iz zbirke "Muškarci bez žene". Taj Murakami će dobiti Nobelovu nagradu (kao i Per Petešun, uostalom), oni su svoje živote ustrojili tako da je dobiju, opštemestaše, pominju obavezne sastojke svetske proze u ovoj vladavini Političke Korektnosti, džogiraju i maratonišu, ustaju redovno u isto vreme, popiju sveže ceđeni sok od pomorandže i sednu da pišu... Murakami mi je oduvek zvučao kao Bajaga: kao nacrt dečije pesme, koju pevuši bariton, deda amater, ljubimac "Pletersa", ili, pak, kao Peljevin... Pobednik MeSaM-a...

 *   *   *

Srećom, Murakamijev deo u scenariju je manji od četvrtine, ostatak su rediteelj i Takamasa Oe domislili, a i u Murakamijevoj prozi poprilično toga izmenili. Takamasa je koristio Džarmušovske štosove. zgodne podudarnosti, proizvoljne ekscese i širok asortiman festivalskih gotovih jela, sojlent grin granule za prehranu festivalskih ovaca i na kraju je dobio Palmu za scenario i napisao - u 4 ruke s rediteljem, da ponovim - roud muvi u kome su likovi tipični za intelektualne filmove: umetnici koji pate od neke vrste stvaralačke krize.

Takamasa i Hamaguči su u film uveli "predstave u filmu", ima ih dve, najpre "Čekajući Godoa" od Beketa pa "Ujka Vanja" od Ćehova. Glavni lik je pozorišni reditelj i slavni glumac Kafuku (Hidetoši Nišidžima) koji živi u idealnom braku sa ženom scenaristkinjom, po imenu Oto (Reiki Kirišima). Idealnom, dok ne otkrije da ga ona vara (i to s mladim glumcem Takacukijem /Masaki Okada/, koji igra u njenoj TV drami) i dok ona ne umre od moždanog udara. Reditelj (koji se bliži pedesetoj) tada počne da tuguje i toj tuzi nema kraja, ili možda ima. Naime, pozvan je u Hirošimu u rezidensi, da režira "Ujka Vanju". Od tog momenta, nikad kraja paralelama s pomenutim Ćehovljevim komadom i nema šanse da promašimo poentu. 

U Hirošimu on dođe svojim omiljenim kolima "Saab" (što je tipična Murakamijeva malograđanština i uvlačenje u dupe Evropi), ali mu tamo saopštavaju da ne sme on da vozi, već će imati šoferku, jer je nekad neki umetnik u tom rezidensiju kolima pregazio nekog meštanina i sada su postali predostrožni... (Ovo je naravno besramna proizvoljnost, tipičan štos za festivalske filmove.)

Šoferka Misaki Vatari (Toko Mijura) i reditelj se isprva ne podnose, ali jasno je da će se na kraju zavoleti i ispovediti u dugačkim monolozima, i te ispovesti su džarmušovski transgresivne, isto onoliko koliko su scenarijii ("scenariji u scenariju") pokojne rediteljke Oto na početku filma bile murakamijevski isprazne. 

Jedan od glumaca koji se javio na audiciju je i poslednji ljubavnik rediteljeve žene. 

Probe "Ujka Vanje" počnu kilavo, ali pogađate da je predstava u filmu doživela ovacije. Reditelj Kafuku je čuven po tome što je jednom i sam uspešno igrao ujka Vanju, i to neposredno nakon što je saznao da ga žena vara, pa se duplo uživeo... Ovde je tu ulogu dodelio nekadašnjem ljubavniku svoje žene, inače kompulzivnom zavodniku. Njih dvojica su isprva kao rogovi u vreći, ali na kraju se i oni sprijatelje (a kako bi drugačije?!). Ipak Vanju neće igrati mladi ljubavnik, jer on je neosredno pre premijere prebio nekog dosadnog fotografa, koji ugiba od posledica batina, pa glumca uhapse na generalnoj probi... Da, glavni lik (Kafuku) u poslednji čas uskače i reprizira svog ranijeg Vanju. Što se mene tiče, "Ujka Vanja" van Rusije je samo ono što je režirao Luj Mal, znači "Ujka Vanja iz 42. ulice", to jest Valas Šon 

Ulogu Jelene u japanskom filmu igrala je Sonja Juan (kod Luja Mala - Džulijen Mur). To kako je Mal snimio taj tekst, jedini je način na koji Anglosaksonci mogu da kapiraju Čehova. Ujka Vanja kao lik, muškarac i koncept - nepojaman je za njih, jednako pederski i blentav kao i Oblomov. 

(japanski ujka Vanja)

Jednu ulogu u "predstavi u filmu" igrala je i "gluvonema" glumica (Park Ju-rim). Glatko prošla na audicijii, a posle se ispostavilo da je ona žena organizatora festivala. Film se završava zagonetno: onaj crveni "Saab" sada ima druge tablice, a vozi ga šoferka Vatari, koja u kolima ima i psa i mnogo se prolepšala. Već se pišu disertacije o tome za koga se šoferka udala, šta se desilo s Kafukuom...

Naravno da je posredi postmoderni paralelizam između "predstave u filmu" i "života" (koji je zapravo "filmski život"), pa se Vanja i zavodnik profesor Serebjakov mogu uporediti s Kafukuom i zavodnikom Takacukijem, a i šoferki bi se mogao naći parnjak. Ta fora je, kao i toliko mnogo puta, uspešno poslužila. Tokom dugih vožnji kolima do pozorišta, na primer, s kasete ide tekst "Ujka Vanje" (to je inače navika glavnog lika i u pričo i u scenariju - da uvežbava tekst dok ide u pozorište) i on govori reči koje meni zvuče bez akcenta, a u svakom slučaju se gledaocima u lice baca poruka: Kafuku je Vanjaaaaaaa, alo! A šoferka sluša i ne veruje. I glasačko telo bi ukapiralo. 

Unapred se radujem sledećem (petosatnom!) Hamagučijevom filmu. 

Rekoh i da japanske filmove volim zvog metropolskog standarda. Dizajn ljubavnog gnezda reditelja i rediteljke u I delu filma je nedoljiv, kakve lampe, kakav parket, kakve brave na vratima, a očarava podatak da i u Japanu putevi umeju da budu zakrpljeni a beton oko aerodroma napukao. Svi se uvek vezuju u kolima, a kada puše napolju - nose minijaturne pepeljare, niko ne baca opuške na ulicu ili u reku, u prodavnicama svi nose maske...