THE VERDICT (1946 American movie)

 

                r.: Donald Don Zigel; ul.: Sidni Grinstrit, Peter Lori, Džordž Koloris, Rozalind Ajvan, Morton Lauri, Pol Kavana.

                                                       *        *        *

Debitantski film Dona Zigela iz 1946. pogledao sam na internetu, tačnije na jednom blogu. 

"Zigel, oh, kakav je to  majstor žanrovskog filma!", reče jedan od stalnih posetilaca Kinoteke u leto1992. U to vreme, odmah po uvođenju sankcija Jugoslaviji, pokrenuo se veliki izbeglički talas. Čovek, star mladić to jest, koji je izrekao gorenavedenu misao, maštao je da proda muzičku liniju i kupi kartu za Kanadu. To je pripovedao onoj babi sa štakama, jednoj od stalnih posetilaca Kinoteke u to vreme... (Pogledati u nerealizovanom scenariju za TV dramu "Godina kulture 1998". Dramu sam pisao imajući u glavi Aleksandru Nikolić, a pojavio bi se i Rundek kao kameo.)  Mislim da mu je naum uspeo: nikada ga posle nisam video. Jedna druga stalna posetiteljka Kinoteke mi je, pak, pričala o Džejmsu Kegniju: "Kakva energija, nepojamna energija!", a za Džejsma Mejsona: "Oličenje gospodstva, kakav akcent i boja glasa...!" Eto kako redovno odlaženje u Kinoteku od posetilaca pravi hodajuće filmske enciklopedije.

Radnja ovog filma je smeštena tamo gde je i pisana (nije transponovana u njujorkerski Nevjork), naime u magloviti London, gde se odigrava i krimić Izraela Zangvila, objavljen krajem XIX veka. London i Nevjork je teško razlikovati u filmovima do sredine 1950-ih, pogotovo ako ima gotike i magle. (Jedna nacija, jedan jezik, jedan prezbiterijanizam; a onda je došlo Američansko proljeće i Deklaracija o položaju američanskog jezika...) Ovde je, na primer, pravni sistem ispremešan: "superintendent" (Sidni Grinsmit) je prikazan kao mešavina šefa policije, državnog tužioca i sudije sa sve perikom, dok je porota totalno američka, kao u Lumetovom filmu "Dvanaest gnevnih ljudi". Ali to nije važno... Zaplet se sastoji u tome da je, dotle nepogrešivi i beskrajno samouvereni šef policije, Grodman (Sidni Grinsmit), zabrljao u istrazi ubistva, pa je obešen nevin čovek, a ubica ostao na slobodi. 

Posledica greške je smena tog šefa policije, što je jedva dočekao ambiciozni zamenik Bakli (Džordž Kuloris), koga ekspresno imenuju na prazno mesto. Ovaj ne može da sačeka da otpušteni prethodnik napusti kancelariju a već mu se baškari po fotelji i prčka po radnom stolu ("nemojte vi da pakujete vaše stvari, spakovaćemo mi, pa ćemo vam poslati!"). 

Grodman na prvi pogled gospodski podnosi smenu, odlazak u neplaniranu penziju i likovanje svog naslednika, hrabro nastavlja društveni život, premda je postao stalni predmet ogovaranja pa čak i sprdnje i dobacivanja na ulicama grada i u kafanama. Muče ag teški snovi... Ipak, on samo kaže da će se posvetiti pisanju memoara. "Gospodin!", misle u publici, a misli i gazdarica prekoputa, u čijoj kući žive ljudi od kojih će neki biti ubijeni. 

U toj zgradi, odmah prekoputa dakle, stanuje Artur, antipatični vetropir i - ovo je dobar štos - svedok koji je naveo šefa policije da donese fatalnu, pogrešnu odluku, a i Grodmanov najbiži prijatelj, sudski crtač, žovijalni depresivac i ilustrator, a inače propali umetnik Viktor Emrik (Nije greška, nije Emerik; igra ga Piter Lori). 

Njihovo druženje nagoveštava gej odnos: Grinsmit je debeloguzo gunđalo tipa Čarsla Lotona i Čarsla Koberna, očigledno pasivni član veze u kojoj đavolak Lori kara sve u šesnaest. Grinsmit je odigrao sijaset ovakvih uloga, kao i Loton i Kobern uostalom. Lori, pak, koji se odavno snašao u Holivudu, nikako nije uspevao da dostigne slavu iz nemačkih filmova 1930-ih godina u režiji Frica Langa. Kada je pred progonom Jevreja pobegao u Ameriku, nije ni znao engleski. Na prvim susretima s američkim producentima blefirao je i govorio je napamet naučene replike. Ali sada, 1946, bio je jezički siguran i odigrao je tipiziranu ulogu, koju je mogao i u snu da odglumi. Na njemu se već videla senka propasti...

Film upotpunjuju sledeći likovi:  Artur Kendal, svedok (koji, kako je to zgodno, takođe živi u iznajmljenom stanu u kući prekoputa bivšeg "superintendenta"), pop Holbruk, pomenuta gazdarica g-đa Viki Benson, plahi i neoprezni biznismen Klajv Rasel (Pol Kavana). 

Pravi junak filma je reditelj Zigel, koji je spremno dočekao šansu i, umešno koristeći doli kameru (uticaj Vilijema Vajlera) i pudovkinovsku montažu, stvorio jak gotski saspens ugođaj, koji je lepo filovao komičkim odušcima u vidu brzometnih sarkastičnih dijaloga bivšeg i novog šefa policije i u vidu paničarenja opajdare gazdarice iz prizemlja (Rozalind Ajvan). Zigel je u ovom filmu postupio kao Dejvid Lin: jedva je čekao da završi snimanje pa da u montažnoj sobi iseče glumce. (Kasnije je s glumcima postupao mnogo duševnije, ali ovo je bio baš baš žanr.) Nije insistirao na nekim prevazilaženjima u glumi, već se zadovoljio odličnim mizanscenom, ili kolutanjem očiju kod glumaca koji  u tom trenutku nemaju tekst. (Na primer, kada svedok ne može da se seti kakav je ogrtač nosio čovek primećen na mestu zločina, a novi šef policije uzdiše i vrpolji se. U ovom filmu treba posmatrati glumce kada nemaju tekst!)

Artur, taj svedok koji je zapravo naveo šefa policije na krivi trag i koji, tako zgodno, stanuje kao bećar podstanar u zgradi prekoputa prerano penzionisanog šefa policije, veliki je mućak i brzo se ispostavilo da je on zaveo pa ostavio poštenu đevojku i da je drsko klevetao uticajnog i tajanstvenog Klajva Rasela. I đevojka i Rasel priprete Arturu pred svedocima. Ovo je žanr, i zna se šta sledi: Artura ubrzo pronalaze mrtvog u sobi, otkriva ga gazdarica Viki Benson (pomenuta Rozalind Ajvan), koja vrišti kao nenormalna. Ona poziva bivšeg šefa policije, koji stanuje odmah prekoputa. Istraga otkriva da su vrata sobe u kojoj je pronađen ubijeni Artur - zaključana iznutra. To se isprva ispostavlja kao nerešiva enigma. Ali pruža priliku za još jedan komički odušak, kada nekakav sudski veštak trapavo pokušava da "rekonstruiše" zločin, a friško imenovani šef Bakli pizdi od frustracije, jer žarko želi da odmah pokaže kako je prava osoba došla na tu funkciju... Naravno da su oni koji su javno pripretili ubijenom "pozvani na informativni razgovor"...

Otprilike na pola filma pametnijem gledaocu mora pasti na pamet da je možda reč o morbidnoj osveti bivšeg šefa policije. Ta njegova hladnokrvnost i sada već likovanje nad mukama novog šefa mogu da vuku i na neko pritajeno, dijabolično zlo... Ima tu mnogo obrta, na primer, kada napokon uhapse najsumnjivijeg, biznismena Rasela i odluče se da njemu prišiju Artutov leš, Rasel se poverava Grodmanu, za koga veruje da mu je iskreni prijatelj, poverava mu da samo jedna osoba može da mu potvrdi alibi, ali da je to udata žena iz visokog društva. Obziri prevladavaju brigu za sopstvenu kožu. Na kraju filma, kada se Rasel ipak odluči da upotrebi to svedočenje, Grodman u trci sa vremenom i dok se približava čas pogubljenja, očajnički i uz mnogo filsmkih pretapanja, traži tu ženu, koja je, gle malera, otputovala u Francusku na selo, ne zna se gde... Da li je ta žena u međuvremenu umrla ili je nikad nije ni bilo?! To je bilo samo jedno od zavaravanja gledalaca.

Na kraju će se ispostaviti da je drugi leš (Artrur) zapravo krivac iz onog prvog slučaja ubistva (prema tome, pravda je zadovoljena), a novi šef policije se pokazao kao alavi nesposobnjaković, ništa bolji od Grodmana, koji trijumfuje kao dijaboličan i ciničan um dok kusa osvetu hladnu kao pihtije u "Brankovini". Čarls Loton za sirotinju.

Pametan gledalac je pogodio da Emrik i Grodman sarađuju u poslednjoj četvrtini filma. Piter Lori se u toj sceni sprema na spavanje, slatko se ušuška, promeškolji se i to je neprocenjivo kako je srećan kada se sprema da ode u utehu sna, u kom smo svi carevi osim kada nas neko ne juri. Pa dune u sveću. O, sreće! Ali, kad ono, vrata njegove sobe se polako otvaraju i mi vidimo šape u crnim rukavicama. Emrik (Lori) iz fioke stočića pored kreveta izvuče kolt kao iz vesterna i krene da puca. Gazdarica vrišti i otrči prekoputa da probudi Grodmana, a ovaj ustane i dohvati kućni mantil iz koga ispadnu - rukavice.  

Odlična fotografija, Londonci su imali grejanje i osvetljenje na gas, dobro je što Britanija danas ne zavisi od Putinovog gasa, samo su za čitanje koristili sveće. Snimci na "ulicama" su, naravno, studijska dostignuća, i ko zna koliko je puta g-đa Viki Benson (Rozalind Ajvan) istrčala iz tople kuće na studenu englesku maglu, a da joj para nije izašla na usta - sve je to snimljeno u studiju. Nije džabe Tomas De Kvinsi napisao esej "O ubistvu kao lepoj umetnosti". Ubistvo u britanskom i amerikanskom krimiću ič ne ugrožava temelje društvenog poretka, nikome nije palo na pamet da zavapi: "Pa, bre, ubistvo nije primereno našem samoupravnom kapitalizmu!" ili "Kako bre senator ili političar korumpiran? To može samo u Lenjinovom ili Staljinovom trulom SSSR-u!" 

Na kraju se niko više nije sećao onog nevino obešenog jadnika s početka filma. Ko zna kako je bogat unutrašnji život on imao...